Успавана земља на балкану, живахан народ, мали али поносни људи.

Историја коју су исписали жупани, деспоти, витезови, краљеви, цареви и императори.

Земља која је подарила Теслу, Миланковића, Мокрањца, Андрића…

Друга земља у европи у којој је укинут феудализам.

Држава која се све до скоро сваком насилнику и агресору супротстављала ма колико непријатељ био јак.

Људи који су за време бомбардовања излазили са метама на челу и срцу, који су стајали на сред мостова.

Границе које су крвљу исписане.

Људи… Земља… Историја… Мудрост… Пркост… Границе….

Где нестаде све то? Шта се десило са нама? Да ли ћемо наставити да спавамо? Ако наставимо, још колико дуго, и да ли ћемо се уопште пробудити?

Постоји ли нада?

Ако тражимо кривца за ово што нам се дешава, да ли ћемо тиме добити нешто? Не! Али кривци за ово су они, да, да, они. Погледајте их, то су они који нас гледају сваки пут када погледамо у огледало.

Олењили смо се, престали да бринемо једни о другима, важан је постао друштвени статус, бољи телефон, добар ауто, већи сат, петак на суботу. Постали смо само изглед уместо душе, а душа је ту негде, лебди око нас и кад кад нам се јави када јој је тешко. Јави се у тренутцима када јој је најтеже, када неправда дође по своје, када видимо да зли људи који су своје душе продали за мало бољег живота одређују некоме ко нема за карту до посла, ако има посао уопште, шта да ради. Када Послодавац неће да те пријави јер је твоја држава ставила толике намете за твоје радно место. Када трудници и жени са дететом нико неће да устане у аутобусу. Када не можеш да нађеш посао а знаш да знаш и колико можеш, али немаш везу. Када радиш по цео дан на њиви и када се беру лубенице страда кичма, а напокон када однесеш да продаш те лубенице цена је мизерна и питаш се зашта си уопште радио. Када си геније и натпросечно интелигентан а нико у Србији ти не даје шансу да се докажеш па будеш приморан да учиш норвешки само да би отишао да радиш у некој железари. Кад видиш у шареној штампи црну хронику, шта све деца преживљавају, или не преживе…

Јави се душа, јави се у ватреном сјају, слушај шта ти говори, немој да скренеш поглед у тај ајфон који си узео на рате, немој се тешити погледом на ту копију од сата која изгледа моћно, не претварај се у хладнокрвног човека јер си то видео на филму а после кући јадикујеш. НЕ ГОВОРИ –“ШТА ЈА ТУ МОГУ“!

Пробудимо се, ухватимо се за ту варницу коју нам шаље душа, погледајмо у огледало и опростимо нама како смо били наивни, отресимо се и кренимо у будућност. Након свега смо постали незаинтересовани за политику, устав и закон, прихватили све што нам се каже јер тако је лакше, тако је безболније. Када се донесе закон да се ваздух наплати, тада ће бити касно за било шта, само ћемо о томе прочитати једног дана онако малим словима, курвински написано у шареним новинама, и прихватити, ето то је закон, то тако мора.

Узимају нам земљу, смањују плате за 10% па повећавају за 3%, бацају милионе евра на општину у другој држави, Терају својом неспособношћу све паметне из ове земље, смањили су и за труднице накнаде, за трговином беба нико не одговара, праве хотел са једном звездицом од србије за азиланте, ријалити нам испира мозак (Шта немамо свој живот? Јел нам толико досадно?), Школство се распада, од деце нам праве дебиле, струја, храна, бензин, уље, цене свега скачу, увозна бресква је јефтинија од домаће, људи су заборавили шта је пијаца, млеко отровно, афера за афером, стално се мути и више се не крадуцка, сада се краде….

Морамо се пробудити и то стварно урадити, након тога пробудимо и оне око нас.Погледајмо реално свет око нас, ово горе наведено није ни делић онога што се дешава (Да сам наставио људи би заспали после десете стране) Пробудимо након тога нашу браћу, сестре, мајке, очеве, деде, бабе, другове, другарице, девојке , момке… Како? Лако, само се опкладите да не могу да издрже без медија месец дана, дрмни најближег свог, продрмај га јако и реци “слепче зар не видиш? “ Питај, зар не волиш свој живот зар не волиш своју породицу? Како је било на мору ове године? Јел сте успели да поједете све паштете што сте понели? Јел сте уопште били на мору? А зимовање? А зашто нигде нисте ишли? А како немате пара? А зашто не радите нигде? А како не можете да нађете посао? А како је таква држава? И на крају ко је крив за то? Следи стандардна прича како смо ми криви и да један човек не може ништа да промени. Како је Хитлер променио свет? А Колумбо? А Тесла? Сада се у људском мозгу већ јавља нека нада. То је сасвим довољно да скинемо мало паучине са очију. Имамо и запослене које страхују за посао и од чега ће издржавати породицу, За њих иде питање да ли су задовољни својом платом и условима рада? Ако нису онда зашто раде? Нема боље? Направи да буде боље, нисмо ваљда толико не интелигентни да не можемо да се снађемо. Имамо децу? Васпитајмо нашу децу да се боре за себе а на да сагињу главу пред сваком неправдом. Васпитајмо децу да поштују своје претке и да мисле на своју будућност. Ишао бих заиста од особе до особе и аргументима ,којих само у овом тексту има довољно, будио и отварао очи, али немам толико живота у себи, доста људи треба пробудити, јер чврсто спавају.

А ми који смо будни или сањиви, погледајмо у огледало, опростимо лицу које нас гледа што смо били изиграани, лењи, и слепи, изађимо испред, попричајмо са комшијама како су, како живе и опростимо свиима који од толиких радости живота као што су телефони, аутомобили, сатови, обућа, одећа и осталих ситница остали слепи на тешке тренутке својих најближих, рецимо им ако их нешто мучи да смо ту за њих, ако им је тешко да заједно проживимо те тренутке, јер се морамо поново зближити, морамо поново бити заједно као породица, као они што су своје животе дали у свим претходним ратовима, своје животе дадоше да им будућа покољења добро живе а не да будна спавају и затварају очи на туђе несреће. Нису дали своје животе сигурно како би некакве елите водиле србију а сељаци да не могу да продају своје воће у својој земљи. Сељаци су се највише борили за ову земљу а главни окидач била је та душа ватрена.

Људи… Земља… Историја… Мудрост… Пркост… Границе…

Пробудимо се док још није касно, ако не због нас бар дугујемо палим борцима и нашој деци! Будућност, то нема рок трајања, телефон, сат и ауто има!

Драган Петковић

извор: www.vaseljenska.com/misljenja/slepce-probudi-se/

8 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ