Операција под именом „Лоше руковођење“ коју су Американци у Другом светском рату испробали против нацистичке Немачке, успешно се примењује данас и у Србији. Како би сломили привреду, сломили економске потенцијале и земљу претворили у поробљену колонију, на кључне државне позиције, довођени су неспособни и нешколовани кадрови, курсисти без знања и искуства. На овај начин, и без директног ангажовања страних агената, Србија ће саму себе одвести у ропство.

Уништавање ратне технике на фронту или док се спрема за фронт је такође било ризично и коштало је новца и људских живота савезничких агената. Брилијантни обавештајни умови су решили проблем: убациће у немачку привреду директоре, који ће са највишег нивоа вршити саботаже. Операција названа „Лоше руковођење“ показала се као универзалан план, који је ефикасан у уништењу привреде земље, која је на мети Сједињених Америчких Држава. Седамдесет година од завршетка изворне операције „Лоше руковођење“, она се и даље примењује изнова у свакој земљи за коју ЦИА нађе за сходно да је потребно уништити непријатељску привреду, пре коначног слома и окупације.

У Србији је ЦИА отишла неколико корака даље, него што је успела у било којој земљи, коју је уништавала изнутра. Овде је инсталиран режим, који свесно учествује у уништавању и поробљавању сопствене земље. Тај режим даље, у свом Првом ешалону бира највеће издајнике и неспособњаковиће, који су свесни шта раде и злоупотребљавајући положај и моћ доприносе уништењу земље. Тај Први ешалон плаћених издајника и неспособњаковића бира даље Други ешалон, који се састоји од још већих незналица, неспособњаковића и идиота, али који су само делимично свесни да раде за ЦИА, они сумњају али опет спроводе свој терор и уништење над Србијом, доносећи сулуде законе, идиотска наређења и упутства.

Трећи ешалон су извршиоци, који појма немају за кога заиста раде, али с обзиром да се ради о идиотима и незналицама, они су срећни што су се уопште у овом животу нашли на тим значајним руководећим местима и не преиспитују одлуке и наредбе Првог и Другог ешалона, већ су спремни да их по цену живота бране. Они су агресивни лудаци, који су спремни да погину за свог нео-радикалског Вођу, на његов први миг и што је најгоре спремни су да убију у име свог Вође, спремни су да убију и свог оца и своју мајку, јер им је Вођа дао много више него што су им родитељи дали. Вођа им је дао да буду важни, дао им је да буду неко и нешто, а родитељи су им дали „само“ живот у коме су они мали и безначајни људи.

Зато они патолошки мрзе цео свет, а воле само свог Вођу. Први ешалон плаћених агената у српској власти од стране ЦИА, свакако представља Александар Вучић и цела његова клика назови-министара, државних секретара и директора јавних предузећа. Други ешалон представљају: посланици, председници општина, заменици директора тј. они који су у топ менаџменту и мало ниже. У трећем ешалону исто има посланика, али мање, док су највише заступљени директори нижег ранга и средњи менаџмент. Директор ЕПС, Александар Обрадовић је класичан пример убаченог агента са задатком уништења српске привреде, преко онеспособљавања ЕПС, путем задуживања код Светске банке и сличних кредитних институција, као и постављањем „корисних идиота“ који ће свесно и несвесно вршити индустријске саботаже и технолошки осакатити ЕПС.

Иако је министарка Зорана Михајловић, обећала да ће по завршетку конкурса за директора ЕПС бити објављене биографије свих кандидата, као и шта су предлагали како ће водити фирму, то се никад није десило. Вођа нео-радикалске странке Александар Вучић је неколико дана пре избора Обрадовића за директора ЕПС, изјавио у септембру 2014. године: „Видећете ко је све ту конкурисао. Све ћемо објавити“.

До дана данашњег нису објавили документацију о конкурсу за директора ЕПС, јер би онда морали да прикажу дипломе Александра Обрадовића, за које су рекли да постоје, а којих нигде нема! Дакле, реч је о шпијуну са измишљеном биографијом. Свакако није први који нам своје „светске дипломе“ није показао, сетимо се само Лазара Крстића „генија са Јејла“ који је био министар са средњом школом и неким обавештајним курсевима. Ништа није бољи ни нови директор Привредне коморе Србије, Марко Чадеж, који има завршен неки „раднички универзитет“ у Немачкој, а нема чак ни матуру. Министар привреде Жељко Сертић је дипломирао у петој деценији живота…

Списак „корисних идиота“ на највишим положајима у Србији је подужи.

Иако Закон о привредним друштвима каже да је мандат вршиоца дужности директора искључиво годину дана, после чега се бира директор, с тим што је изричито у закону речено да ако се не изабере директор, особа која је била вршилац дужности не може опет бити бирана за вршиоца дужности, ипак је Александар Обрадовић добио други мандат вршиоца дужности у септембру 2013, да би на крају другог незаконитог мандата вршиоца дужности био изабран за директора. Ово је непобитан доказ да је он морао остати на функцији на коју га је ЦИА поставила, па макар Вучић морао да крши закон.

Александар Обрадовић није једини агент на задатку уништавања српске привреде, кроз уништавање ЕПС. Његов мандат је да задужи ЕПС преко Светске банке, док је мандат Зоране Михајловић, која је гувернер ЕБРД за Србију, да задужи ЕПС што више може преко ЕБРД. Иако су они на истом задатку, некада се боре ко ће више да узме провизије за себе.

Тако је ЕБРД припремио да врши испумпавање „Тамнаве западно поље“ преко фирме Небојше Петрића, „Промист д.о.о.“ из Новог Сада, која је власник 30 одсто удела у фирми „Енергија техника технологија“ индиректно власник „Енерготехнике Јужна Бачка“, док је фирма „Манекс“ Нови Сад у власништву Драгољуба Збиљића власник већинских 70 одсто удела у „Енергија техника технологија“ и тиме индиректно већински власник у „Енерготехника Јужна Бачка“.

„Промист“ доо је настао новцем „Викторија групе“ у којој ЕБРД фактички води главну реч. И Небојша Петрић је био радник „Викторије“ пре него што се отиснуо у привреднике.

„Промист“ је својевремено био учесник афере добијања субвенционисаног ђубрива за пољопривреднике. Новац за ове субвенције је бивша власт добила од страних банака, између осталих и од ЕБРД-а, а афера никада није добила судски епилог.

У шему ЕБРД-а са ЕПС-ом умешала се Светска банка, пошто је Александар Обрадовић добио кредит од 200 милиона долара од ње. Функционери СБ-а су инсистирали да део тог кредита у висини од 30 милиона долара буде искоришћен за испумпавање „Тамнаве западно поље“. Тако ЕБРД није успела да задужи ЕПС за испумпавање, него је добила само део профита који јој следује преко фирме „Промист“ Нови Сад у власништву Небојше Петрића, док је власник фирме „Манекс“ и уједно директор „Енерготехника Јужна Бачка“ свој део поделио са Андрејем Вучићем, којег је пре пет година увео у послове „прања ПДВ“.

Чишћење копа који је потпуно потопљен у мајским поплавама још није почело јер ЕПС није испунио тендерску процедуру Светске банке која би са 30 милиона долара требала да финансира овај пројекат. ЕПС није поштовао договорени план о екологији због чега је Светска банка стопирала преговоре о том кредиту. Уколико не испуни процедуру, ЕПС ће сам морати да плати чишћење копова! И то није све, због кашњења у испумпавању воде са копа Србија је у претходном периоду дневно плаћала 400.000 евра на увоз струје!

Чињеница је да се са испумпавањем воде морало кренути много пре средине септембра. Изгубили смо цело лето док се пословодство ЕПС-а није организовало да започне са исушивањем тог копа. За то време смо увозили струју, уместо да се правимо залихе угља за зиму, што је знатно јефтиније. Разлози и оправдања су сада мање битни, јер свако кашњење у увозу енергената представља проблем.

Влада ће обезбедити довољно енергената. Али, није свеједно по којим ценама купујемо струју, гас, угаљ или мазут и какав је однос цена енергената тренутно на тржишту. Ту неодговорност ће на крају платити сви грађани.

Намеће се закључак да нико неће одговарати због кашњења.

Шеф Канцеларије Светске банке у Србији Тони Верхеијен недавно је рекао да Светска банка помаже Влади Србије у реформама и реструктурирању предузећа, посебно ЕПС-а и „Железница“ за РТС. Ако изостану реформе у јавним предузећима појавиће се мањак у буџету, напомиње Верхеијен и још цинично додаје да је потребно створити јавни сектор који може да помогне Србији при уласку у ЕУ, те да је Светска банка наменила 200 милиона долара кредита за реформу два јавна предузећа, ЕПС и „Железнице Србије“ и још 200 милиона за предузећа у реструктурирању.

У међувремену Светска банка планира давање додатних 200 милиона долара за реструктурирање ЕПС-а. Дакле, још један кредит са магичном цифром од 200 милиона да се „ЕПС реорганизује“. Скупа нека реорганизација, а нигде није прецизирано где иду 200 милиона евра ЕБРД-а, нити оних 200 милиона долара од Светске банке из децембра 2014. године, заједно са још 200 милиона долара за предузећа у реструктуирању, као што није прецизирано где су отишли 227,5 милиона евра од Светске банке из новембра 2014. и 24 милиона евра од ЕБРД из истог периода, као што није прецизирано где су отишли оних 200 милиона евра из октобра 2014, нити где су отишли оних 200 милиона долара узетих од Светске банке у септембру 2014, од којих знамо само за 30 милиона долара да су отишли Андреју Вучићу и Драгољуби Збиљићу и понешто Небојши Петрићу и ЕБРД.

До пропасти уз малу америчку помоћ

Најуспешнија тајна операција коју је спровела једна Савезничка тајна служба на територији нацистичке Немачке имала је кодни назив „Лоше руковођење“ (Бад Манагемент). Тајна служба која ју је спровела звала се Оффице оф Стратегиц Сервицес- ОСС (Канцеларија стратешких служби), а после Другог светског рата ОСС бива расформиран, с тим што његов највећи део формира нову службу: Централ Интелигенце Агенцy- ЦИА (Централна обавештајна агенција).

Сама операција „Лоше руковођење“ била је врхунац обавештајне ингениозности. Циљ је био онеспособити немачку ратну машинерију изнутра, на самом извору ресурса за рат- у привреди. Пошто је немачка ратна машинерија зависила од немачке привреде, која је радила као сат и непрестано правила нове гранате, нове тенкове, нове ракете, требало је смањити доток ратног материјала на фронт. Операције саботажа, тј. уништавања машина и опреме су биле тешко изводљиве и скупе. Требало је убацити саботера, који ће засигурно погинути приликом саботаже. Скупо и не толико корисно.

Нацистичка Немачка је била тоталитарна држава, а такве државе су до сржи корумпиране, тако да је било веома лако за новац купити директорско место у било којој фабрици, па чак и у стратешким фабрикама наоружања. Први услов је већ био присутан: корупција у друштву омогућава куповину највиших функција у привреди. Лако би оперативац дошао до корумпираног државног званичника или челника нацистичке партије (што је углавном било исто, партија је једнако држава у тиранији) и купио за себе или за другог агента којег би представио као рођака положај директора у некој фабрици.

Добивши фалсификована лична документа, дипломе о високим квалификацијама, агенти су преузимали директорске положаје у немачким фабрикама. Како ће руководити фабрикама учили су месецима од искусних директора, који су их учили како да раде све супротно од доброг руковођења и како да упропасте фабрике, успоре производњу.

Тако су „лоши директори“ ушли у немачку привреду. Овај елегантан начин уништавања привреде састојао се углавном из следећих радњи: наређивање форсирања машина док не дође до толиког оптерећења производног процеса, да машине експолодирају, при чему за то није одговоран саботер који би подметнуо бомбу, него замор материјала машине проузрокован лошим руковођењем, што се увек приписивало несрећном случају и нестручности оних радника у погону који погину приликом таквих хаварија, никако и никад директору. Тако би се производња успорила, док се не инсталирају нови производни капацитети, поново организује процес производње итд.

Сваки сат, сваки дан, свака недеља мање коју је нека немачка фабрика провела у застоју, значило је мање ратног материјала за немачку војску и самим тим више шанси Савезничким силама. Технике које су „лоши директори“ примењивали састојале су се и од: нерационалног трошења новца, лошег планирања набавке, тј. куповине непотребног репроматеријала у огромним количинама, што би значило мање преко потребних сировина за процес производње.

Када би ступио на функцију „лош директор“ би бирао највеће идиоте из предузећа за своје најближе сараднике, који нису били агенти ОСС, већ домаћи Немци, који су ето постали „корисни идиоти“ који ће му помоћи да упропасти предузеће.

Корисни идиоти раде идиотске ствари без наговора, довољно их је пустити да располажу ресурсима и функционалном моћи и резултат ће бити потпуно уништење предузећа. Они лоше раде управо зато што су идиоти и за боље не знају.

Тако су агенти ОСС као „лоши директори“ избором идиота на све руководеће функције у предузећу створили мрежу „несвесних агената“ који су радили управо оно што су Савезници желели- упропашћавање привреде нацистичке Немачке. Корисни идиоти и не коштају колико прави агенти, није им потребна обука из лошег руковођења, јер они су незналице- свакако ће лоше руководити.

Такође, није их потребно убацивати преко границе, корисни идиоти живе у земљи коју треба да униште, тако да нема бојазни да ће их неко открити да су агенти, јер ни сами нису свесни да раде послове саботаже за страну непријатељску земљу. Ако некада и буду ухапшени и изведени пред суд за своја злодела, нема бојазни да ће открити мрежу тајне службе за коју раде, јер ни сами не знају за кога раде.

Изузетно су јефтини, јер не коштају тајну службу ОСС ништа, пошто плату примају од своје сопствене државе, а самим тим што су постављени на руководеће положаје имају прилику да проневере и украду новца колико желе и тиме сами себе исплаћују и уједно уништавају предузеће и тиме извршавају задатак за тајну службу ОСС. Изузетно су потрошан и заменљив ресурс, јер незналица и идиота има у свакој држави у неограниченим количинама. Тако су немачке незналице и идиоти уз малу помоћ „америчких пријатеља“ упропастили привреду нацистичке Немачке и убрзале њен пораз у Другом светском рату.

Игор Милановић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/slom-drzave-uz-pomoc-korisnih-idiota/

5 гласовa