МИЛЕ МИЛОШЕВИЋ

Без јавности заједнице и сагласности свести са себи блискима ни једно друштво не може трајати, па ни српско

Несигурност, уз правни и институционални кошмар – где расте број искључених, незаштићених људи – претвара се у стањеу коме нико не зна шта се дешава. Док скоро свако тврди свашта, политикански остајући у свом интересном миљеу. Делећи друштво на групе и подгрупе, а све више и на појединце. Мање од човечијег формата. Антагонизујући их. То је вишегодишња слика Србије – од Косова и Метохије, до сваког места у Србији. Иако је свима познато шта се Србима свакодневно дешава данас на Косову и Метохији (види текстове Јање Гаћеше на овом порталу), тако је и свима јасно да је најмање 30 одсто становништва без било каквог права на живот, па тиме и будућност. Нико у медијима о томе не говори у људском муку самозабављености, јер у Србији заправо нема јавности. Годинама постоји само медијски наратив флоскула и мантри услед константног пропадања институција. Због тога се коначно и политички систем сломио. Да је другачије, да ли би се неуспехом завршио штрајк просветара? Овако, осим власти ни једна странка нема ни цензус, јер ником и не требају. За то што имамо довољна је само пука аморфна маса, која јесте чињеница деполитизоване Србије, у којој се искључиво одвија беспризорна политиканска туча интересних група око привилегија.

СНС макар показује своју танку и ограничену политичку амбицију да одржи неутралност, коју нема ни једна друга странка у парламенту. Тако да укупно ствар са сломом политичког система није само питање незадовољства прошлошћу него деградираног стања политичке ствари а онда и очито будућности. Зато никако није лако владати у савремној Србији, али, као то не може бити ни изговор што се само врши прерасподела између српске елите, док се народ ускраћује а држава нестаје.

ГДЕ ЈЕ НЕСТАЛА ЈАВНОСТ
Како да се без институционализоване Србије и јавности људи по слободној вољи окупе око програма и циљева? Па нису аутомати. Једнако томе, нема ни система за који је довољан чин неке конституције – то је била транзиција и за њу се види где нас је довела. Зато треба да у ЕУ уђемо голи и боси, као незаштићене масе периферије, у провинцијалном стању духа, допуштајући да нас ЕУ-бирократија меље по само својим потребама, као ловину, па тако по ССП Србија продаје своје земљиште, а да сама не буде чланица макар још десет година? Као што и нечија правна воља и интересна конструкција стоји иза ЕУ. Ни тамо нема овакве политиче културе, већ коруптивно-клијентелистичке (информационо-финаскијски мрежне, као доминантног споја микровеза који граде и ову још једну вавилонску структуру Запада, која полако али сигурно давећи националне државе). Зато се у транзиционом кошмару непрекидно мешају неискуство, подмуклост и необразованост актера, и то изразито као институционални вакуум, који води одсуству јавности и слому српског политичког система, јер се политиканством понајбоље и баве људи без својстава.

Нема приватног и јавног, па ни јавности, а онда нема ни државе без заједнице. Нема свести ни јавности, ни коначно осећајности (В. Герхард, 2012, Offentlichkeit: М. Нусбаум, 2013, Political Emotions, Why love matter for justice), већ дуготрајно доминира закочена амбвиваленција провинцијалног самопорицања (Ломпар), док усамљени човек тражи излаз из случајности зла и добра само у приватности своје среће, без било каквих виших моралних ограда и знања. Самим тим, сасвим неегзистенцијално, а отуд и естетски испразно и ружно, пуко у расположењима и фантазматској наказности, којом се покушава вратити у егзистенцију. Она се онда политикански несувисло уграђује у корпус људских и демократских права отуђеног човека и из света. А онда јасно да таквом човеку небо није граница, него подземље нагона, оно што се може сврстати само у разумевање негативне слободе Ајзаје Берлина. Утолико у ових задњих осам текстова и тврдим да епохално питање Србије већ сеже до питања добра и зла.

ljudiuakvarijumu02Као што посредно утврђујемо да западна парадигма среће јесте само привремени азил, више отворен злу него добру, у нашем случају отворен је пропасти Срба. И зато је за Србију време да поставља лична онтолошка питања да би изашла на крај и са собом и са својим непријатељима. Јер, прескачући их, и сводећи на ЕУ-вредности и економске ствари, није их решила ни у других 10 година, ни ових последњих пет. Свакако не као политички субјект ни на спољњем, ни на унутрашњем плану Србије. Консекветно томе, не може се политичка платформа Србије поставити на преговорима са ЕУ, чак ни преко компромиса, уговора, консензуса, него на јавности и узајамности заједнице о добру. Реч је о примарној сагласности свести и јавности, без које би сви само и говорили „приватним језицима“ или неким групним толковањима, изгледа да нам је телевизор постао једини саговорник. Тиме очигледно постајемо неразумна бића запала у стање блиско сну, како то каже Меклаун. А Срби проводе доста времена пред телевизором, где велики број чак и не напушта своје домове на дневној основи, јер и нема где да се дене. Уместо тога људи се повлаче у куће, где ноги чак годинама нису прешли кућни праг.

СВЕТ ЛУКАВИХ ПОЛТРОНА
На Новом Стандарду сам одавно објавио своје налазе о узајамности (солидарности), који нису ишли у прилог јавности у Србији, где се показало да образованији и имућнији мање верује у узајамносту, што самим тим урушава сваку потенцијалну успешност поретка, а самим тим и сваку вредност. Искуство тешкоће те тврдоће, лажљивости и немара у односима сваком је блиско дневно искусто, и у тим условима ће се тешко чути предлог за било каакаво побољшање. Људи су од тога одвикнути, а социјални односи чак функционишу супротно томе.

Такви људи не могу бити признати, напротив. Већ су код нас на цени лукави полтрони, опште ћутање, као и забављачи – извештачена живост, која се са временом наметне и оним Србима који су велики међу нама. Зашто? Зато што је сувише мали простор реализације јер без јавности увек ће се у друштву натрчати на нечије паразитске интересе само његове среће, изграђене на мрежи утицаја, а не на законима и јавности. А то неумитно уништава институције Србије чешће и успешније него непријатељи.

Од опште равнодушности и рутинске манипулације већина људи се затвара у приватност интереса мрежа, немарно умножавајући на националном ткиву раселине паразитирања, уз рационализован однос трошкова и прихода. Тако раде све банке, тајкуни, али и цела коалиције које опслужују, овако моделирану транзициону привреду, која од првог дана није променила свој modus operandi. Једино то претрајава. На ту се надзиђују странци који, осим јефтине радне снаге узете и на лизинг (није им довољан ни последњи закон о раду, чиме постајемо све неписменија нација), добијају и различите стимулација и очекују и посебан правни третман, који им њихови посредници обезбеђују преко лобирања у власти. Док беда постаје ендемска, нико више ни не пита шта се у Србији ради.

Радне кординате Србије у светској подели послова – одавно понављам – јесу нискотехнолошки послови у условима кратког, лошег и насилног живота, који искључује многе трошкове, а за себе генрише равнотежу на клацкалици искључених и овако укључених. То коначно мора довести до лошег општег стања друштва – од стандарда и здравства до културе и перспективе. Али о томе нема у јавности познатих мултидсциплинарних студија, поготово не цифара, ни неке одговорне расправе. Већ сад нема ни подсећања на злосутне демографске сценарије.

ПУТ У НАЦИЗАМ
Зато су странци платили, надзирали и добили систем приватних утеривача, систем нотара, а све то са циљем да се приватизују ланци преговарања, надзора и контроле, да се искључи држава и спречи настанак јавне реакције. Јер и нема јавности. А онда неће бити ни државе, јер јавност је у корену државе, ма колико тумачења државу покушавају да вежу за модерну и њена образложења (од просветитељства, преко природног права, до конституционализма). Заправо, државе нема без дугог јавног искуства заједнице и њене стално живе јавности. На то нас упозорава В. Герхард, подсећајући на оно рано грчко и римско (res publica) искуство наспрам данашњег свођења државе на уобичајеног непријатеља грађана и пуки сервис неолибералних тековина. А томе свакако смета свако осећање за државу, својствену животу људи у заједници јер се судара са глобалним пројектом неолиберализма и супремацијом интереса тек 700 породица са Запада.

ljudiuakvarijumu03Медији напросто више не одражавају јавност. То се у Србији и голим оком види у разлици између онога о чему ми међусобно разговарамо и оног што медији приказују и намећу као теме. Посебно је то видљиво кроз илузије о поретку, шта је то приватно а шта јавно, и због чега је увек могуће антагонизовати грађане без имало свести о узајамности и поретку и манипулисати њима и њиховим искључиво приватним интересима. Тиме дозвољавају да се распростре аномалија ексклузивних интереса олигархије и својствен дискурс социјалне организације друштва. Ради се о подређивању јавности, друштва и државе интересима олигархијске мреже.

Зато ниско вреднована узајамност и реално одсуство јавности изгледају као исходна тачка, коју тек неки суперсистем може стабилизовати. Али јасно је ккао је реч о само подштапалици, и то посебно кад се она види у ЕУ-систему и вредностима по себи.

Просто, без јавности заједнице и сагласности свести са себи блискима ни једно друштво не може трајати. А, да је то могуће, показала је и прошлогодишња поплава или ’99, када су се итекако сложили и били солидарни кад су појединачна свест и јавност исказали елементарну сагласност, кад је престало да се одвија или је било суспендовано инвестирање у посебне интересе. Уосталом, да није тако да ли би било која заједница опстала, па и само човечанство? Да ли би ми, Срби, опстали и поред сто година инвестирања у наше самопорицање и коначно препуштање личној срећи као ултимативној вредности живота западног либерализма, од кога се пречицама стиже и до дуплих стандарда као и нацизма. Али те слике као да више нема, и све ће бити ређа и на Западу?

www.standard.rs/politika/31598-агонија-узајамности-и-смрт-српског-друштва

Прочитај без интернета:
2 гласa