Георгиј Филимонов

После дугих преговора у Женеви, министар спољних послова Русије Сергеј Лавров и државни секретар САД Џон Кери постигли су споразум о примирју у Сирији. Договор којем се прикључила и Сирија, ступио је на снагу 12. септембра, када муслимани целог света прослављају за њих свети празник – Курбан Бајрам. Ипак, с почетка је било јасно, да Американци не потписују споразуме због тога да би их испуњавали – провокације терористичких организација постајале све чешће, да би се 17. септембра, оне завршиле ваздушним ударима РВ САД по позицијама сиријске армије у граду Дајр – ез – Заур на североистоку Сирије, близу Еуфрата. Погинуло је више од 60 војника.

Како се и могло очекивати, Пентагон је својим акцијама фактички покривао позиције терориста Исламске државе, против којих су се бориле јединице Дамаска и Ваздушно-космичких снага Русије. Министарство иностраних послова Русије, као један од  „оператора“ примирја, било је принуђено да прецизира, да током женевских консултација „није било чак ни наговештаја о плановима спровођења операција у том региону“.

Оружане снаге Сирије ствари називају својим именом – „тај напад јесте убедљив доказ тога да Сједињене Државе и њихови савезници подржавају Исламску државу и друге бандитске формације под лажним изговором борбе против тероризма“.

Шта даље?

Москва и Дамаск су поступили логично, објавивши да није сврсисходно даље поштовање примирја.

Што се тиче САД, оне се у савезу са Турском, а такође уз копнену подршку терориста из „Слободне сиријске армије“ и „Ахрар аш Шам-а“ – једног од „брендова“ „Џабат ал Нусре“ надају стицању контроле над транспортним коридором који пролази по северу Сирије, кроз градове као што су Алепо, Рака, Џараблус, Манбиџ, Дајр – ез – Заур. У питању је главна логистичка артерија, по којој Иран планира да испоручује у Европску Унију своје енергенте, а Кина робу. Улози су толико високи, да председник Реџеп Ердоган већ испробава на себи свечани копоран, рапортирајући о успесима операције „Штит Еуфрата“ коју заједнички води са Американцима. При томе, апетити Анкаре расту геометријском прогресијом – Турци, уз ваздушну подршку Американаца, претендују на пет хиљада квдратних километара сиријске територије, маскирајући интервенцију стварањем „зоне безбедности“.

Оно што се дешава не треба никога да зачуђује.

Вашингтон и Анкара су ујединили напоре када су 2011. године, као последица државног преврата у Египту, дошли на власт адепти салафитске секте – Муслиманска браћа. Ипак, њихова владавина у Каиру није била дуговечна – „браћи“ није успело да увуку египатску армију у сиријски конфликт, и да се учврсте у Палестини преко преко своје ћелије – Хамаса, чему је веома тежио тадашњи председник Мухамед Мурси, који је смењен са свог положаја 2013. године. Обама и Ердоган су рачунали да ће успоставити потпуну контролу над Блиским истоком, користећи за то Муслиманску браћу, и узимајући као асистенте владајуће династије Саудијске Арабије и Катара. Срећом, тим плановима није суђено да се реализују.

Шест годинa траје грађански рат у Сирији, далеко прелазећи оквире локалног конфликта. Разлог томе лежи у стратегијском значају сиријске територије на којој су се сударили геополитички интереси САД, Русије, Кине, Европске Уније, Турске, Ирана, Саудијске Арабије и других држава Персијског залива.  Од исхода конфронтације зависи судбина не само Сиријаца, већ и њихових суседа из Израела, Палестине, Либана, Јордана, Ирака и Египта. Да се и не говори, да сам Блиски исток лежи између два центра глобалне економије – Кине и ЕУ – који посматрају тај регион истовремено и као сировинску базу, и као терен трговине.

Зато Американци посматрају мировни процес у Сирији као претњу.

И њих је могуће схватити. Па примирје на територији Сирије омогућава Москви, Пекингу и Техерану да се учврсте у региону и позабаве стварањем од Вашингтона независне енергетске мапе у западној Европи и источној Азији. Такав сценарио Американци не могу да дозволе.

Користе се сва средства – економска и информативна блокада Дамаска, подршка „умереној опозицији“ и терористичким групацијама, а такође и директан војни упад, који се остварује под маском операције „Штит Еуфрата“ која је започета 20. августа.

Постајемо сведоци највећег посредничког рата у савременој историји – на територији Сирије, директно или индиректно бори се преко осамдесет земаља света. Већина од њих, бринући се за губитак имиџа, делује под заставама терориста. Није случајно да је 23. маја 2003. године, уместо да сабере све оружане снаге у једну ударну групу, америчка окупациона администрација распустила ирачку армију, створивши кадровску базу за Исламску државу од бивших Садамових официра. Многи данас заборављају, да је ту одлуку излобирао консултантски биро бившег државног секретара САД Хенри Кисинџера – Kissinger Associates. А у јануару 2012. године, у јеку сиријског грађанског рата, ЦИА лансира филијалу Ал Каиде у Сирији  – групацију Џабат ал Нусра, чији су бојовници у различитим етапама своје активности имали лечење у клиникама Турске и Израела.

Маске су коначно биле свучене у септембру 2015. године, када је бивши шеф ЦИА Дејвид Петреус, један од дизајнера америчке стратегије партизанског рата, позвао Белу кућу да се „бори“ против Исламске државе у савезу са Џабат ал Нусром. Да би како тако сачували образ, вашингтонски чиновници су били принуђени да одбаце предлог пензионисаног генерала, позивајући се на то да Бела кућа званично сматра Џабат ал Нусру терористичком организацијом и држи је одговорном, и за терористичке нападе од 11. септембра 2001. године.

Ипак, Петреус не пада духом. У августу 2016. године, он гордо изјављује, да ће „борба са Исламском државом захтевати напоре читавих покољења“ и да ће „одређивати америчку спољну политику за деценије унапред – дотле док то буде неопходно“. По речима Петреуса, које наводи лист Politico, „Исламска држава губи позиције у Ираку и Сирији, појачавајући своју активност ван граница Блиског истока и Северне Африке“. Шта то значи? Одговор није охрабрујући – ако је раније Пентагон уз помоћ Исламске државе разваљивао суверене територије Сирије и Ирака, сад долази ред на друге државе. Петреус алудира на Иран и Пакистан, где је последњих месеци знатно ојачало терористичко подземље.

Случајно?

Извор: www.izborsk-club.ru/content/articles/10255/

Превео са руског: Небојша Вуковић

www.nspm.rs/savremeni-svet/spale-maske-sa-mirovnih-napora-sad.html

Прочитај без интернета:
3 гласa