БЕОГРАД СЕ ПОСЛЕДЊИХ НЕДЕЉА НЕШТО КАО ОКУРАЖИО – КОЈИ ВЕТАР ПРЕКО ТОГА ДУВА?
  • Срђа ТРИФКОВИЋ: Суштински се ништа не мења у односу владе Србије према Бриселу; реч је искључиво о реторичким излетима козметичког карактера. „Европски пут“ је и даље света крава Немањине 11, упркос чињеници да је ЕУ у дубокој, егзистенцијалној кризи
  • Љубомир КЉАКИЋ: Србија је успешно враћена у прошлост за читав један век – из средње развијене индустријске земље у последњим деценијама 20. века у земљу апсолутно зависне, колонизоване периферијске привреде; Србија је још и темељно опљачкана – 1% повлашћених зомби капиталиста и група које су им на услузи приватизовао је целокупно друштвено богатство – зато се никакве промене у Србији не могу ни десити ни очекивати унутар тако накарадног поретка са његовом политичком економијом зомби капитализма
  • Часлав КОПРИВИЦА: Не доводе се у питање одређење позиције квислиншке политике које нашим владама од 2000. намеће Запад, а око неких момената тактизирамо, било због задобијања боље позиције управо у самом Бриселу, било због нечега што се сада не назире
  • Ненад КЕЦМАНОВИЋ: Могуће да је Вучић дошао до закључка да се ипак ради о сувише неравноправној сарадњи са ЕУ и да односе треба умјерити. Можда и до тога да, колико ми требамо њих, толико и ми требамо њима, јер им јачамо пољуљано самопоуздање, штитимо их од најезде миграната са југа, а без нас не могу да заокруже европски простор према Малој Азији из које вребају Ердоганова непријатна изненађења, те да и за жељену ЕУ постоји алтернатива. Није то само Русија, која Србију обасипа енергетским, извозним, безбједносним и другим понудама, него и Кина, која је Вучића, по властитом признању, оставила без даха куповином Смедеревске жељезаре и потенцијално неограниченим инвестицијама

          ЗВАНИЧНИ Београд као да се последњих недеља окуражио. Дигао се пред западним „пријатељима“ на једно колено. Можда не сасвим, можда само привремено и поводом ствари које нису ни највеће ни најважније, али се некако придигао.

          Видело се то и поводом Хрватске, и по реакцији на суштинско нереаговање Жан-Клода Јункера на Вучићево писмо поводом Хрватске.

          Видело се то и по односу према референдуму у Српској. Неки сз остали незадовољни, али су „пријатељи“ тражили и изнуђивали више.

          Види се то и тону којим се поручује „пријатељима“ да је Русија историјски пријатељ.

          Индикатор је и саопштавање да Вучић није задовољан „балканским самитом“ у Бечу о мигрантима.

          Откуд ово и баш оволико?

          Јесу ли то према Вучићу и Дачићу дунули неки нови ветрови или они верују да јесу?

          Мења ли се нешто споља око српске политике или се куражењем прикривају нови уступци обећани Западу?

          Покушавају ли они опрезно да искористе појаву Доналда Трампа и слабљење Ангеле Меркел иако се не усуђују ни да то наговесте?

          Постаје ли ово и њима јасно да се ватра ЕУ и хлади и удаљава?

          Или је све у функцији дезоријентисања „Влаха“ да се не досете да су западни „пријатељи“ Србији узели и суверенитет, и индустрију, и део територије, и понос, и изгледе за будућност, и да се њима влада извана тако да изгледа као да се влада изнутра?

________________________________________________________________________________________________________________________________

Срђа ТРИФКОВИЋ, историчар, спољнополитички аналитичар, уредник магазина „Крониклс“

Србија мора затражити ревизију Ђелићевог пристајања на продају земљишта странцима

  • Влада Србије треба да схвати да је Виктор Орбан њен природни савезник на животно важном послу очувања идентитета и културе нације, уосталом као и премијер Фицо у Словачкој, Штрахе у Аустрији (чији ће страначки савезник Хофер бити следећи аустријски председник), Марин Ле Пен у Француској, Герт Вилдерс у Холандији итд. Српским владајућим политичарима још увек недостаје спознаја да су „европске вредности“ садржане и у њиховим порукама, а не само у мулти-култи фразама морално и идејно банкротираног Брисела и немачке канцеларке која рапидно губи своју изборну базу и демократски легитимитет

          НАЖАЛОСТ, суштински се ништа не мења у односу владе Србије према Бриселу; реч је искључиво о реторичким излетима козметичког карактера.

          „Европски пут“ је и даље света крава Немањине 11, упркос чињеници да је ЕУ у дубокој, егзистенцијалној кризи.

          Једна озбиљна и свестрана анализа спољнополитичких опција Србије указала би на низ потеза који би били у националном и државном интересу — и у супротности са бриселским диктатима — а који у садашњој подели геополитичких карата не би много коштали, јер је способност бриселског апарата да примењује уходани шаблон батине и шаргарепе битно умањена.

          Конкретно, треба декларативно најавити да се Србија НИКАДА неће придружити санкцијама против Русије – не само зато што око њих не постоји консензус унутар ЕУ (што је важна чињеница за дипломате), него пре свега зато што би оне биле катастрофалне за српске интересе… не само економске, већ првенствено геостратешке и моралне.

          Недавно инсистирање немачког званичника у посети Београду на неминовности овог потеза као лакмус теста српске подобности за наставак магловитог европског пута имало је карактер скандала, на који није адекватно узвраћено – као да лева рука (Дачић) није синхронизована са десном (Вучић).

          Као друго, треба макар у минут до дванаест захтевати ревизију штетног и крајње аматерски преговараног Ђелићевог споразума о придруживању и стабилизацији са ЕУ који се односи на продају пољопривредног земљишта странцима. Није потребно измишљати топлу воду, јер одговарајуће клаузуле већ постоје у споразумима Мађарске и Пољске са ЕУ (а обе су чланице Уније, не пуки кандидати!). Правни преседан постоји, потребна је само политичка воља да се он оптимално искористи. Ово је животно питање.

          Као треће, влада Србије треба да подржи став свог коалиционог партнера, СВМ, да Мађарска има суверено право да одлучује да ли ће и колико имиграната примити и под којим условима. Бриселске силом наметнуте квоте „избеглица“ за земље чланице су злокобни симптом десуверенизације са врха, са потенцијално трагичним последицама за сваку земљу која се том диктату повинује.

          Влада Србије треба да схвати да је Виктор Орбан њен природни савезник на животно важном послу очувања идентитета и културе нације, уосталом као и премијер Фицо у Словачкој, Штрахе у Аустрији (чији ће страначки савезник Хофер бити следећи аустријски председник), Марин Ле Пен у Француској, Герт Вилдерс у Холандији итд. Српским владајућим политичарима још увек недостаје спознаја да су „европске вредности“ садржане и у њиховим порукама, а не само у мулти-култи фразама морално и идејно банкротираног Брисела и немачке канцеларке која рапидно губи своју изборну базу и демократски легитимитет.

____________________________________________________________________________________________________________________________

Љубомир КЉАКИЋ, политиколог и публициста

Владајући балон је толико надуван

да само што није експлодирао

  •  Србија је заробљена унутар идеолошког конструкта који се декларише као свет без алтернативе. Његов локални гарант и његов пас чувар је за овдашњу јавност невидљива структура интересног савеза моћи – тзв. „дубока држава“, тзв. „тајна држава“

ПОШТО је у Србији за неколико протеклих деценија успешно уништено 98% индустријских капацитета којима је та некада средње развијена земља располагала до 1989; пошто је тако Србија успешно враћена у прошлост за читав један век – из средње развијене индустријске земље у последњим деценијама 20. века у земљу апсолутно зависне, колонизоване периферијске привреде која почива на заосталој пољопривредој производњи у првим деценијама 21. века; пошто је (и) у Србији са примерним полетом спроведена глобална корпоративна контрареволуција и успостављен поредак глобалне корпоративне дистопије са његовим зомби капитализмом; пошто је, дакле, Србија темељно опљачкана – 1% повлашћених зомби капиталиста и група које су им на услузи приватизовао је целокупно друштвено богатство, док је преосталих 99% становника претворено у сиромашни прекаријат са најнижом ценом рада у Европи – јасно је да се никакве промене у Србији не могу ни десити ни очекивати унутар тако накарадног поретка са његовом политичком економијом зомби капитализма.

          Наиме, унутар таквог поретка за Србију нема излаза. Србија је, дакле, заробљена унутар идеолошког конструкта који се декларише као свет без алтернативе. Његов локални гарант и његов пас чувар је она за овдашњу јавност невидљива структура интересног савеза моћи – тзв. „дубока држава“, тзв. „тајна држава“, како се ова појава дефинише у светској литератури – која свој утицај, своју моћ, демонстрира тако што у свим својим инкарнацијама као власт на јавној сцени, током свих протеклих тридесетак година спровођења глобалне корпоративне контрареволуције, доследно спроводи стратегију тзв. „креативне деструкције“, тзв. „флексибилне рециклаже“ и тзв. „когнитивне инфилтрације“.

          Језик политичке пропаганде и манипулације, онај Орвелов „новоговор“, „двоговор“, један је од инструмента на којима овај накарадни поредак почива. Зато што је његов основни циљ да прикрије и доведе у заблуду, политички језик – тзв. „реторика“ – особа које данас врше власт у Србији припада овој класи феномена Орвеловог „новоговора“, „двоговора“. То је владајући језик политичке пропаганде и манипулације.

          Сходно томе, јасно је да се, упркос свим тзв. „реторичким“ маневрима – укључујући овде и конструкт познат под именом „повишена реторика“ или „заоштрена реторика“ – којима се служе особе које данас врше власт, никакве промене у Србији не могу ни десити, ни очекивати. Наиме, и ова власт је ту да сачува, одбрани и одржи овдашњи зомби капитализма и његову политичку економију.

          То је једина заиста битна улога власти унутар једног таквог поретка. Без обзира на цену.

          Зато и читава политичка тзв. „реторика“ и сви тзв. „реторички“ маневри, уосталом као инструменти политичке пропаганде, манипулације и тзв. „когнитивне инфилтрације“, примарно служе да прикрију ово основно стање чињеница.

          Ипак, реч је о балону који је толико надуван да само што није експлодирао.

… А о ћутању о ужасном положају Срба у Црној Гори да и не причамо…

ЧИНИ ми се да је „бављење“ наших званичника Хрватском – наравно сасвим умјесно, оправдано – један од индикатора одређеног тактизирања од стране наших званичника.

За сада ми се не чини да је ишта више од тога, јер референдум у Српској се не подржава – срећом ни не осуђује – пут предаје Космета се наставља, „гради“ се аутопут Ниш-Приштина (за кога, протјеране Србе или за Шиптаре?), а о ћутању о ужасном положају Срба у Црној Гори да и не причамо.

          Дакле, не доводе се у питање одређење позиције квислиншке политике које нашим владама од 2000. намеће Запад, а око неких момената тактизирамо, било због задобијања боље позиције управо у самом Бриселу, било због нечега што се сада не назире.

Није искључено и да се иза Вучићевог вербално тврђег наступа, спремају неки крупнији уступци

  • Премијер Вучић показао је еврооптимизам на граници еврофанатизма упркос једва половичном расположењу нације. Сатрао се да би нормализовао односе са Рамом, Изетбеговићем и Милановићем, прелазио преко каменовањау Сребреници, усташких добоша и провокација са дроном на стадиону у Београду, те при свему томе трпио незваничне чврге Брисела да ће морати да усклади политику Србије према Русији и да га у финишу пријема чека признање Косова

          АКО је тачна ваша претпоставка о промјени, а индикација заиста има, није тешко наћи објашњење.

          Путовање за Брисел није више ни издалека тако привлачно као што је некада било. ЕУ је у распаду по више шавова: економски – између сјевера и југа (Грчка, Италија), политички – између запада и истока (Вишеградска група и посебно Мађарска).

          Брегзит представља већи потрес за Брисел него за Лондон, иако то обострано не признају. Лоши резултати партије Ангеле Меркел на локалним изборима у Берлину представљају лош предзнак за опште изборе идуће године, а зна се да је канцеларка неформални лидер ЕУ и да без ње Њемачка позиција неће бити иста.

           Самит у Братислави ономад је показао да је бриселско друштво изгубило јединство и функционалност  по низу горућих проблема (мигранатски цунами, финансија криза, енергетска политика, трансатлантска зависност, санкције према Русији).

          У такву ЕУ више вјерују кандидати него чланице. Они им својим еврооптимизмом блаже властити евроскептицизам, а заузврат добијају нејасне услове и неизвјесне рокове, те колебање око проширења. Од једних чујемо да је ширење најбоља терапија, од других да је неопходан дужи период унутрашње консолидације у постојећем саставу.

          Премијер Вучић показао је еврооптимизам на граници еврофанатизма и то упркос једва половичном расположењу нације. Сатрао се да би нормализовао односе са Изетбеговићем, Милановићем, Рамом, прелазио преко каменовања у Сребреници, усташких добоша и провокација са дроном на стадиону у Београду, те при свему томе трпио незваничне чврге Брисела да ће морати да усклади политику Србије према Русији и да га у финишу пријема чека признање Косова.

          Да би свијету показао да Срби нису „агресивни варвари“, како нас је Запад представљао током распада СФРЈ, чак је савршено увјежбао самарићанску реторику ко „тебе каменом ти њега хљебом“, те понављао мантру о приоритету „мира и стабилности у региону“.

          Истина, Србија и он лично због свега тога добијају силне комплименте „међународне заједнице“, која нас је годинама псовала и пљувла, али уз мало награда. Штавише, похвале за уступке углавном су награђиване све новим и новим и неријетко противрјечним захтјевима.

          Добар примјер су референдуми о правосуђу и датуму Дана Републике, те однос према мигрантима.

          Могуће да је Вучић прећутно дошао до закључка да се ипак ради о сувише неравноправној сарадњи и да односе треба умјерити. Можда и до тога да, колико ми требамо њих, толико и ми требамо њима, јер им јачамо пољуљано самопоуздање, штитимо их од најезде миграната са југа, а без нас не могу да заокруже европски простор према Малој Азији из које вребају Ердоганова непријатна изненађења, те да и за жељену ЕУ постоји алтернатива.

          Није то само Русија, која Србију обасипа енергетским, извозним, безбједносним и другим понудама, него и Кина, која је Вучића, по властитом признању, оставила без даха куповином Смедеревске жељезаре и потенцијално практично неограниченим инвестицијама.

          Не треба, наравно, искључити ни другу могућност коју сте поменули, да се иза Вучићевог вербално тврђег наступа, спремају неки крупнији уступци. Шта би то могло да буде? Жртвовање Републике Српске под притиском ЕУ, о коме се доста нагађало, није се догодило и Вучићев суздржан став око референдума многи тумаче чак као дискретну подршку Бањалуци.

          Негативног заокрета према Москви на захтјев Брисела, о коме се исто тако већ дуго говори, такође нема, а у моменту када Бајден каже да „ЕУ једва чека да скине санкције Русији“, нико га и не очекује.

          Тако ми се чини да је барем за сада, у петак 23. септембра 2016,  у 23:30.

fakti.org/serbian-point/sprema-li-se-ovo-vucic-da-donekle-koriguje-kurs-ili-je-i-tvrdja-retorika-dogovorena-sa-berlinom-i-briselom

2 гласa