На данашњи дан 1867. године, Али Риза-паша кључеве Београда предао је кнезу Михаилу. Тако су окончане године напетости због поделе надлежности над београдском вароши између српске и турске стране, чији је врхунац достигнут бомбардовањем Београда 18. јуна 1862. године. Западни путописци, очарани турбанима, осликали су тај град, приказујући остатке некадашње моћи и реалну беду муслиманског становништва.

Шеснаестог септембра 1861. године српска варош се спремала да дочека рођендан кнеза Михаила, уз војни оркестар и дечји хор, узвикујући „живео“. За то време, топовске салве објављивале су муслиманском становништву да почиње празник рођења пророка Мухамеда. Празнично расположење поштовало се обострано, мада Феликс Каниц примећује да многи старији муслимани још нису могли да забораве „лепе прохујале дане“ када се раја морала склањати са пута и смерно сагибати главу пред сваким турбаном.

Пастор Келн о храбром Црногорцу

Феликсу Каницу београдски свештеник Келн сведочио је о сукобима након убиства српског дечака на Чукур-чесми. Два часа су се под прозорима свештеничке куће водиле борбе с једним одредом Турака који се био повукао у оближњу џамију.

„Прозори су прштали под пушчаним мецима, двориште је било испуњено димом од барута, а огорчени муслимани су своје плотуне пратили узвицима ‘Алах!’ док се пред зору један храбри Црногорац није попео на кров суседне кафане па се кроз таваницу сручио на турске војнике и направио ршум међу њима, а један официр, који је у кримском рату остао без ноге, истовремено започео јуриш на џамију и растерао Турке. Два леша су лежала пред вратима, већи број у џамији, а живот је ту изгубио и стари хоџа, чији сам глас тако често слушао са минарета“, навео је Пастор.

После Првог и Другог српског устанка, ослабљена Порта је задржала право да држи неколико утврђења у Србији. Међутим, она је у Београду, ослоњена на војну моћ, то право проширила и на варош, правдајући се постојањем бедема и капија, које Каниц описује као смешне.

„Од четири капије само је Стамбол-капија, која је потицала од (аустријског генерала) Лаудона, била чврсто грађена, док су Сава-капија, Варош-капија и Видин-капија већ на први поглед одавале своје турско порекло. Треба само замислити један углавном већ пропао зид у којем је пробијен већи отвор, над тим отвором два-три балвана, и на њему трошну кућицу са доксатом, са кога гледају обично траљаво обучени турски стражари, уз то натруо мост преко полузатрпаног јарка, па да се човек с правом зачуди скромним представама Турака о утврђеним местима.“

Тако се свега неколико корака од српске полицијске управе налазила турска управа, док су поред турских стражара на капијама стајали српски. Турске патроле су ноћу крстариле по вароши и захтевале да се сваки хришћански пролазник обележи и легитимише ношењем фењера.

Решење овог српско-турског спора о градовима стигло је убрзо, али након крвавог сукоба две стране, чему су посредовали страни изасланици.

Расправа српских дечака и турских војника 15. јуна 1962. око тога ко ће први захватити воду са Чукур-чесме, која се налазила усред хришћанско-муслиманског Дорћола, завршила се убиством српског дечака. Потом су српски полицајци ухапсили убице. Уследио је крвави сукоб на Великој пијаци. Цео Београд се латио оружја, а џамије и кафане су претворене у војна упоришта.

Муслиманке су кренуле да беже у тврђаву, док су мушкарци бранили куће. Српски борци су напредовали заузевши Сава-капију, Варош-капију и Видин-капију. Уз помоћ међународних снага успостављен је договор. Турци су обећали да ће се повући у тврђаву, а српска страна је гарантовала то повлачење, које је успешно спроведено. Мир ипак није одржан. Турци су прекршили договор и 18. јуна бомбардовали српску варош.

Стигавши у Земун из Будимпеште, Каниц сведочи о догађајима од 18. јуна: „Истовремено са мном, у Земун је стигао, на возилима разних врста, велик број бегунаца из Београда – стараца, жена и деце. На другој страни Саве, пукотине на торњу Саборне цркве и згаришта која су се димила обележавали су пут турских граната. И најзабаченији кутак Земуна био је препун избеглица.“

Бомбардовање су осудиле стране силе, након чега се паша извинио. Бомбардовање и поред тога није заустављено. Кнез Михаило прекинуо је путовање по западној Србији и дошао у Топчидер. На кнеза су тада пренета сва овлашћења, а он је тражио посредовање гарантних сила како би се решило питање управљања градовима.

Да би се одржао прекид ватре, француски генерални конзул се настанио у тврђави, а енглески у шатору на Калемегдану, који је раздвајао сукобљене стране. Ради веће сигурности, они су поболи своје националне заставе. Мир више није био нарушаван, а слика Београда заувек је промењена.

Али Риза-паша предаје кључеве града кнезу Михаилу (А. Стефановић)

Али Риза-паша предаје кључеве града кнезу Михаилу (А. Стефановић)

„Слике некадашњег живота и живописна панорама џамија у тамном зеленилу кипариса, са жубором шедрвана, које су још биле свеже у мом сећању, нису имале ничег заједничког с овом опустелошћу.“

Кнез Михаило је у марту 1867. отишао у Цариград да преговара са Турцима. Захваљујући упорности и односима између великих сила који су му ишли наруку, издејствовао је царски ферман којим му је султан предао Београд, Смедерево, Шабац и Кладово.

Деветнаестог априла, на црвеном свиленом јастучету, Али Риза-паша предао је кључеве града Београда кнезу Михаилу. Предају је означио 21 топовски пуцањ и српски барјак који се завијорио на Калемегдану. Месец дана касније, из Београда је испловила лађа са последњим турским војником.

Оријентални дух Београда

Елдорадо најчуднијих супротности – тако је Каниц описао Београд уочи сукоба који су најавили коначан одлазак турских трупа. О оријенталном духу Београда сведочили су и многи други путописци у 19. веку. За њих је Балкан, а нарочито српска престоница, представљао границу између Запада и Истока, хришћанства и ислама, модерног и застарелог.

Прелазак Дунава из Земуна у Београд сврстава се међу најчешће описиване слике. Један од најупечатљивијих приказа дао је Александер Вилијем Кинглејк: „Уто из капије изађе група људских бића – бића бесмртне душе, можда и с нешто способности расуђивања, али за мене је било најважније што су имали праве, стварне, неоспорне турбане.“

Београдска тврђава и Кула Небојша (према Каницу)

Београдска тврђава и Кула Небојша (према Каницу)

Феликс Каниц (1829–1904)

Феликс Каниц је био аустроугарски путописац, илустратор и археолог, а више пута је боравио у Србији. Аутор је двотомног дела „Србија: Земља и становништво од римског доба до краја XIX века“. Описао је градове и путеве, изглед зграда и институција, приложио је бројне демографске податке, али и илустрације знаменитости које је посетио.

У своје време био је један од најбољих познавалаца југоисточне Европе. Носилац је бројних титула, а добитник је и српског Таковског ордена, српског ордена Светог Саве и бугарског ордена Александра.

Мање мистерије а више беде види се у путопису Ендруа Арчибалда Пејтона, Британца који је подстакао многе своје сународнике да у Београду потраже остатке Оријента. „Отрцани стари Турци продавали су воће; чамџије, и муслимани и хришћани – први са турбанима, други са кратким фесовима – чекали су муштерије.“

Сиромаштво међу Турцима у Београду постало је опште, навео је Вилхелм Рихтер, који је ту боравио у време владавине Милоша Обреновића. „Људи који су раније имали не само знатну имовину него и висок положај прехрањују сада себе и своју велику породицу најоскудније, радећи као носачи терета или воде.“

Најсликовитији приказ Турака у Београду можда нам је оставио Сигфрид Капер, који их је сусрео како седе ћутке и „са чибуцима испред себе гледају кроз широке прозоре кроз које се пружао поглед на шаролики метеж по Бит-базару и Дорћолу“. Они, наводи, умеју тако сатима и данима да седе не проговоривши ни реч.

„Међу њима, нарочито међу старијима, има оних који су се повукли из свих послова, па одмах после доручка крећу у кафану, где код једног од прозора запоседну место на миндерлуку и мирно посматрају живот који се одвија на улици. Тако проводе дане у пушењу и сањарењу. Само када зачују позив са минарета, они се начас удаље да у једној од оближњих џамија обаве молитву. Остало време се проводи у припаљивању чибука, испијању кафа и пребирању бројаница. За све то време ништа се не говори. Ако би неко некоме упутио неко питање, добио би само кратак одговор. Онда би опет завладала општа тишина, ништа се не би чуло осим зрна од бројаница како падају једно на друго, како пуцкара дуван, ври кафа и зује муве.“

Шестог маја 1867. године Београд се маршом „Вечерњи низамски растанак“ заувек опростио од турских трупа.

1 глас