Како је Милош Мајло Драговић, као агент чувене Пинкертонове детективске агенције, решио тајну рудника духова…

Како је Милош Мајло Драговић, као агент чувене Пинкертонове детективске агенције, решио тајну рудника духова…

Крипл Крик, у Колораду, САД. Један од најчувенијих рударских градова на западу земље. Када је 1890. године сасвим случајно, како то обично бива, откривена богата златна жила у околини града, на дотад мирно месташце нагрнуло је тушта и тма људи жељних брзог богаћења. Уз оне који су то планирали у зноју, уз рударски пијук и мало (више) среће, накупило се и неких других.

Од коцкара, преко оних што су покушавали да продају разна чуда невиђена, којима је поспешено откривање нових жила, до надрилекара и превараната. И сви са једним циљем: брза и лака зарада. На све стране су се отварали салуни, бордели, више или мање прикривени. Туче, пуцњаве, убиства, разна чуда и покоре као свакодневне појаве.

А гробар ради пуном паром.   У тај и такав Крипл Крик (у преводу – Богаљев поток) негде крајем лета 1893. године ујахао још један незнанац. Очигледно издалека, коњ и јахач једва су се назирали испод наслага прашине. Ништа неуобичајено, тешко да је неко обраћао пажњу на непознатог јахача у граду који је за две године са пет стотина становника нарастао на десет хиљада. Још један који је решио да окуша срећу. А и врео је дан, на улици нема много радозналаца.

Освета утвара

Незнанац се распитивао где је шериф. Кад је коначно нашао канцеларију човека са значком, сјахао је. А изнутра допире дрека. Прашњави незнанац је ипак ушао, само да би затекао шерифа који покушава да некако обузда госте. Притворенике који се још од синоћ трезне иза решетака. Рудари су дошли у град да се мало разоноде, избила је туча, па су после уништавања инвентара салуна добили бесплатно преноћиште. И сада хоће напоље, а шериф покушава да их смири, не примећујући придошлицу.   А онда је дотични замолио шерифа да се мало помере у страну и представио се. На име човек са звездом и није обратио пажњу, деловало му је чудно и неразумљиво.

Али је врло добро разумео наставак. Незнанац је био Пинкертонов агент. По молби шерифа и угледних грађана, дошао је право из Чикага. У Крипл Крику постојао је озбиљан проблем, према коме су оне туче и пуцњаве деловале као дечја игра.   Агенту је убрзо уприличен састанак у кући једног од богатијих трговаца, Џоа Џексона. Њих неколико углас је покушавало да му објасни о чему се ради. У околини града почињено је неколико убистава. Оно што је већини становника уливало страх јесте да се није радило о уобичајеним злочинима због пљачке или решавања неке размирице.

Масакриране су три породице, у размаку од неколико недеља. Куће су им спаљене, а у животу нису остављене чак ни животиње. Све што је дисало на тим имањима било је мртво. Некада давно, за такве злочине врло брзо би оптужили осветнички расположене Индијанце или неке одметнуте индијанске банде, али њих одавно није било у тим крајевима.   А што је најчудније, починиоци нису оставили никакве трагове за собом. Сведоке још мање. Напади су извођени ноћу, увек по истом обрасцу. Сутрадан би шериф и његови људи могли само да пребројавају лешеве. Покушавали су да организују потере, заседе, претраге терена. Ништа, изгледало је као да јуре духове.

Онда се неко досетио приче да је на брду испод ког су била имања несрећних досељеника некада давно постојао неки рудник. Жиле су исрцпљене давних дана, окна затворена, али је остала легенда да су последњи власници рудника у њему неке од радника оставили живе затрпане.   Мора да су се сада они вратили, па се свете људима који живе у околини. То би могло да објасни недостатак било каквих трагова, пошто их, као што је познато,  духови не остављају. А објашњава и свирепост и мржњу у којој је побијено све што се креће. Један од најгорљивијих заступника теорије да се ради о духовима био је онај трговац у чијој су кући држали састанак, а који се успут бавио и спиритизмом.

Како потраге нису дале резултат, решено је да се посао повери Пинкертоновој агенцији, као најпознатијој детективској агенцији у САД. Грађани су сакупили новац између себе, обратили се на право место и онај агент чудног имена дошао је да испита ствар. И ако икако може, да нађе убице. Човек се дао на посао, нема дангубљења.   А на зиду… гусле   Шериф га је одвео до куће која је прва страдала. Подножје брда, у залеђу куће густа шума. Агент је почео да се мота по згаришту, да преврће нагореле греде у нади да ће наићи на какав траг. Нигде ничега.

Само остаци некадашњег живота. Разбацано полупано посуђе, ствари које су некада твориле дом. Онда му је поглед пао на једини преостали зид. Агента су прошли трнци. Неким чудом, на зиду је остао да виси неки дрвени предмет. Пинкертонов човек разгрнуо је греде које су пале преко и пришао. Јесте, на зиду је стајао инструмент. Гусле. Човек је препознао о чему се ради.   Како и не би, када му је оно чудно име које шериф није могао да разабере било Милош Драговић. Или Мајло, како се представљао.

Тридесетогодишњак, родом из Херцеговине, на пут преко океана одважио се деценију раније, као и многи његови земљаци. По приспећу у САД, радио је све замисливе послове. Од истоварања бродова, преко рударења, до одржавања реда у кафанама Чикага. Тамо су га запазили људи који су врбовали радну снагу за Пинкертонову агенцију и понудили му посао.

Природно бистар, није му дуго требало да се покаже. Неколико успешно решених случајева касније, постао је један од најбољих агената. А није се устезао ни од употребе песница и ватреног оружја у сврху „убеђивања”.

Кад је мало дошао себи, држећи и даље гусле у руци, код шерифа се распитао о породици. Ни овај није много знао, тек да су досељеници негде из Европе. Неколико година раније, када је Крипл Крик још увек био бестрагија, купили су комад земље и населили се. Да, и њихово презиме некако је подсећало на Мајлово. То, и оне гусле, чудом читаве после пожара, биле су довољне да убеде агента да је реч о неким несрећним земљацима. Наставили су да трагају.

На следећем згаришту слична прича. Нигде никаквог трага. Поред куће свеже хумке, и то је све. Онда је Милош решио да пођу до тог старог рудника, из кога наводно наваљују осветољубиве утваре. Тешком муком узверали су се узбрдо, све до окна. Тих неколико стотина метара очигледно нико веома дуго није прешао.

Стаза зарасла у шибље, готово да се није ни видела. Око самог окна нешто разбацане рударске опреме, неколико деценија старе. Милош је чак силазио у окно. Свега неколико метара од улаза обрушена земља препречивала је пролаз. А трагова нигде. Ако су и духови, биће да су баш моћни, пошто успут нису померили ни најмању гранчицу. Нема им друге него да се врате у град.

Ћирилица на пијуку

Драговић се дао на испитивање свих који су могли да имају било какве везе с настрадалима. И увек исти одговор: нико ништа не зна, нико ништа није видео ни чуо. Једино је потврдио своју сумњу о пореклу настрадалих, оне прве породице. Један старац, такође земљак, потврдио је да су дошли негде из Херцеговине. Будзашто су купили земљу, а отац породице је неколико месеци пред смрт почео нешто да буши и копа око оног рудника. Био је тајанствен, чак ни земљацима није хтео да ода о чему се ради. Само је говорио да ће се већ чути. И то је било све. А Милош је опет био на почетку истраге.

Изнова је обишао спаљене куће, у нади да ће наћи неки, макар мали, траг. Нигде ничег. Па опет до оног старог рудника. Прича оног старца из завичаја није му давала мира. Сада је потрагу проширио и на околину окна. Базао је кроз шуму. Одједном је наишао на трагове копања. За разлику од оних око старог рудника, ови су били прилично свежи. Неколико десетина метара даље, јасно се видело место за одлагање јаловине и шљаке.

А ње није било мало. Нашао је и пијук у неком жбуњу. А на њему ћирилицом урезано презиме Петровић. Милош је схватио да је набасао на оно место о коме му је причао старац. А онда, таман кад је почео да се спушта ка згаришту, нешто је блеснуло. Комадић злата. Биће да је несрећни Петровић нашао златну жилу, то је могло да објасни његово чудно понашање. А коцкице су полако почеле да се слажу…

Чим се вратио у град, Милош је почео да се распитује о Петровићима. Било их је шесторо, отац, мајка, две кћери и двојица синова. Нису били превише дружељубиви, долазили су у град неколико пута месечно, кад им затреба провијант. Од бакалина је сазнао да су у почетку узимали ствари „на црту”, а онда је отац породице једног дана исплатио све дугове и почео редовно да плаћа намирнице. Ипак, на њима се није видело да су се обогатили. Петровић није причао, бакалин није питао, важно је да се плаћа.

Поново је одржан састанак са послодавцима. Трговац Џексон је и даље упорно понављао да се ради о гневним духовима, којима су се Петровићи и остале жртве нашли на путу. Ако неко зна о духовима, то је он, онолико их је призвао. И те како умеју да буду осветољубиви, поготово ако су са овог света отишли неком неправдом. Зато, можда је Крипл Крику потребнији свештеник, него Пинкертоново агент. А Драговић ионако није нашао ништа. Исплатиће га, како је договорено, па он пут под ноге, а они у потрагу за неким ко уме са нечистим силама. Милош је тражио још неколико дана. Тешком муком, одбор грађана се сложио.

Састанак код Џексона

Отишао је код гробара. Од њега је сазнао да леш једног од Петровићевих синова никад није пронађен. Тражили су га около, помислили су да је неким чудом избегао масакр, али ништа нису нашли, изузев крвавих трагова који су водили ка шуми. Гробар је био убеђен да је рањени дечак побегао ка шуми, где су му главе дошле животиње.

Драговић је решио да још мало поприча с оним старчићем. Можда се сети још нечега. У разговору је поменуо трагове ископавања које је нашао у близини старог рудника. Деда ништа поуздано није знао о томе, а као кроз маглу сећао се да му је Петровић поменуо да му неки моћни људи из града нуде новац за кућу и земљу. И то повелик новац. Њему није падало на памет да прода, а деди се то није учинило важним. Милош је полако почео да чињенице повезује у слику.

Два дана је лутао по шумама око Петровићевог имања. Па око оних других. Чудно је било то што се радило о комшијским поседима који су правили ланац око оног брда на коме је рудник. А онда је од некога сазнао да се тај ланац протеже и на само брдо. И решио је да дела.

6

Спустио се у град и сазвао састанак код Џексона. Рекао је да је у шуми нашао Петровићевог сина. Дечак је био лакше рањен, али је некако успео да преживи. Успео је да му исприча да је видео неке чудне сподобе које нападају на њихову колибу са бакљама у рукама. Онда се пробудио у шуми. Плашио се да приђе граду, па је преживљавао хранећи се шумским плодовима. И што је најважније, сада је у граду, и сећање му се полако враћа.

Сетиће се свега. Присутни заграјаше. Поготово Џексон. Коначно се потврдила његова прича да се ради о духовима. Драговић им је објаснио да је дечак у његовој соби у хотелу, и да ће га сутра или прекосутра показати одбору, па нека сам каже шта је видео. До тада, Милош ће пазити на њега. Сви присутни су се сложили.

Драговић је отишао до свог хотела. Ушао је у собу, у којој би требало да буде и кључни сведок. Наравно, од сведока ни трага. Нити је нашао дечака, нити је знао шта је с њим. Једноставно је бацио удицу, и могао је само да се нада да ће се убица упецати. Наместио је кревет да изгледа као да у њему спавају одрастао човек и дечак, револвер ставио у крило, сео у ћошак и чекао. Ноћ се спуштала.

Кад утвара нанишани

Сати су пролазили, чак су се и рудари и остали гости салуна смирили. Поноћ је одавно прошла. Милош се у столици борио да остане будан. Неколико пута му је сан дошао на очи, чак је испустио и револвер. Решио је да се клати на столици, то му неће дозволити да заспи. А онда је, негде пред зору, нешто чуо. У тренутку се расанио и откочио оружје. Начуљио је уши. Јесте, у ходнику испред врата зашкрипала је подна даска. Врло тихо, али је зашкрипала. Неколико секунди тишине, па опет. Као да је неко врло пажљиво прилазио вратима собе. Милош се сместио у угао који се није видео са врата и чекао са спремним револвером.

Квака је почела полако да се окреће. Кликнуло је, и врата су се одшкринула. Милиметар по милиметар. Онај са друге стране је то радио врло пажљиво, да не узбуни спаваче. Врата су се коначно отворила и у собу је ступило нешто бело. Милош није могао да верује својим очима. То нешто деловало је као дух. Биће да је Џексон ипак био у праву, дух рудника сишао је у град да заврши започети посао.

Тада му је синуло да духови углавном не носе револвере. Не дишу тешко и не пришуњавају се кревету. А свакако не носе чизме. Утвара, или шта је већ то било, нагла се над двојицу „спавача”. Полако је напела ороз и нанишанила. А онда је Милош у приказу у белом сасуо свих шест метака из буренцета. Један за другим. Дух се срушио на под, кркљајући. Крв се ширила по белини.
На врата су нагрнули људи из хотела који су чули пуцњаву. Соба пуна барутног дима, нешто бело на поду управо умире, а изнад стоји Милош Драговић, са револвером у рукама. А цев се пуши.

Пришао је духу и повукао прекривач. Оно бело било је управо то, прекривач. Указало се лице трговца Џоа Џексона. Из уста му је цурила крв, закашљавао се. Док је испуштао душу, признао је да је организовао напад на имања Петровића и комшија. Некако је дознао да је откривена нова жила, па је решио да до тога дође по било коју цену. Није му било тешко да окупи банду кољача, са задатком да глуме духове и побију све што се миче.

Чак је тражио да доведу Пинкертоновог агента, који, веровао је, ништа не би нашао. И онда би он будзашто откупио „проклета” имања. Био је веома близу остварења тог плана. А онда се појавио Милош Мајло Драговић са „сином”.

Тајна рудника духова коначно је решена. Петровићев налаз добио је неки рођак, који се појавио неколико месеци касније. Живот у Крипл Крику вратио се у уобичајене токове. Туче, пуцњаве… Све док налазишта нису исцрпљена, што је многе отерало у пропаст. А Милош Драговић могао је мирно да одјаше. Никад се више није чуло о њему.

srbin.info/2016/07/31/bili-srbi-na-divljem-zapadu-obracun-kod-bogaljevog-potoka/

3 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ