Београд – Мада Србија нема нуклеарну електрану, има у изобиљу нуклеарног отпада. Законом је забрањено уношење нуклеарног отпада из иностранства, али у пракси не постоји начин да се то заустави, уколико држава или паралелни центри моћи одлуче да због милионских зарада, тајно увезу и негде „склоне“ радиоактивни отпад из других земаља. Протеклих година, Србија се ослободила око шест тона обогаћеног и осиромашеног уранијума, плутонијума и припадајућег радиоактивног отпада, довољног да се направе две омање атомске бомбе, али то ни издалека није решило проблем радиоактивног смећа које је разбацано широм земље и то у застрашујућим количинама. Коначно, треба подсетити да су Срби у светским врховима што се тиче црне слике стања у вези са канцерогеним болестима. Осим последица НАТО бомбардовања осиромашеним уранијумом, узроци се налазе и у свеприсутном нуклеарном отпаду кога има у близини великих градских центара, усред планинских туристичких центара. Народ изумире, а интересне групе броје милионе…

Мада је познато да је Србија једна од еколошки три најугроженије државе на континенту, не постоји карта опасних места са локацијама где се налази нуклеарни отпад за који држава тврди да је „привремено ускладиштен“. Постојеће депоније имају статус државне тајне. Примера ради, напуштени рудник уранијума Кална, који је чувао нуклеарни отпад, вођен је под шифрованим називом „Предузеће бр. 3″.

Крајем прошле деценије, врх ондашње власти донео је одлуку да радиоактивни отпад из целе Србије размести на 16 локација, у три региона. Овај посао је одмах проглашен „државном тајном“. Реч је била о акцији „трајног складиштења“ радиоактивног отпада! Једино Војводина није била обухваћена овим планом.

У исто време, дешавале су се и сеобе отпадног материјала, радијума 226, из Института за онкологију и радиологију Србије, Института за медицину рада „Др Драгомир Карајовић“ и из тадашњег „НИС Нафтагаса“, а све је финансирала Међународна агенција за атомску енергију. Јавност никада није дознала где је тај отпад смештен. Такође, до данас није познато да ли су и у којој мери поштовани сви безбедносни прописи у погледу хидро-геологије, геологије, сеизмике и других параметара, у региону одлагања радиоактивног отпада. Наиме, и стручна јавност и закон говоре да таква локација мора да буде удаљена најмање десет километара од насељеног места и да испуњава све еколошке стандарде.

Неколико добро упућених извора говоре да су неке локације одлагања нуклеарног отпада одавно познате те да су у питању Алексиначки рудници, јаме испод Соколских планина код Крупња, напуштени рудник испод Старе планине у општини Књажевац, па чак је, истина као „могућа локација“, поменута и планина Рудник, у сред питоме Шумадије!

У почетку се сматрало да ће радови на изградњи нових складишта нуклеарног отпада у Србији трајати између пет и седам година, те да ће коштати око 30 милиона евра. Наравно, рок градње је знатно продужен, цена је била све већа, а посао никако да се заврши. Ни последња Тадићева влада није обавила тај посао, а стигли су Вучићеви „стручњаци“ који су одмах успоставили правило, да за што краће време треба отети што више пара. Тако су се сетили да су напуштени подземни војни објекти, напуштени рудници или гранитне стене, идеални за „издавање у закуп“, страним извозницима нуклеарног отпада.

Мада је још пре пет година подигнута узбуна око средстава за финансирање „збрињавања“ атомског отпада, до данашњег дана је мало шта урађено. Ислужени гориви елементи и други радио активни отпад, налази се расут широм Србије, на разним локацијама. Опасност је утолико већа, што не постоји нека прецизна, централна база података, где се све радиоактивни отпад налази и у којој мери. Наиме, оно што је нека претходна влада прогласила за тајну, то је и остала тајна за сваку следећу која је дошла. Истом погубном филозофијом, руководи се и Вучићева влада.

Смрт без упозорења

У време док је Србијом харала Тадићева дружина, Институту у Винчи је наметнуто кредитно задужење од 25 милиона долара „за збрињавање и одношење отпада у Русију и побољшање стања хангара за складиштење осталог радиоактивног отпада“! Кредит код комерцијалних банака, уз државу као жиранта, подразумевао је да се узме без јавног тендера, и то директним уговарањем представника државе са неком од комерцијалних банака блиских ондашњем режиму. Тако је Институт у Вични гурнут у убрзани стечај, а у међувремену, у њега је смештено и неколико стотина килограма радиоактивног отпада!

Сада већ давне 2009. године, на званичном сајту Народне скупштине Србије, појавио се Нацрт закона о заштити од јонизујућег зрачења и нуклеарној сигурности, који не садржи касније дописани члан 48 а, о формирању Јавног предузећа Нуклеарни објекти Србије! Тако је сезона још једне дугогодишње пљачке и велеиздајничких послова, била широм отворена.

Током 2013. године, још увек је највећи део радиоактивног отпада који је створен из рада реактора и лабораторије у Винчи, војних установа, болница и индустрије, привремено био ускладиштен у два стара хангара у кругу Института за нуклеарне науке. Хангари су у лошем стању и претрпани. Званично припадају Јавном предузећу „Нуклеарни отпад Србије“. Изграђен је и трећи хангар, али он не ради јер се чека изградња великог одлагалишта нуклеарног отпада негде у унутрашњости. Три године касније, на данашњи дан, стање је још горе него што је било. Истина о овој пошасти се и даље сакрива од јавности.

На жалост, уз нуклеарни отпад увек се у близини некако нађе и течни отровни индустријски и хемијски отпад који истиче у речне токове или на пољопривредно земљиште, а медицински отпад (и то онај радиокативни), завршава чак и у градским контејнерима, необезбеђен.

Ретко се деси да се неко због тога побуни. У протеклих неколико година, упамћено је само да су се пољопривредници у Бачком Петровцу побунили јер велики комбинати на њиве бацају амбалажу од хемијског ђубрива, која такође садржи радиоактивне супстанце.

Незапажено је прошла и вест да је у селу Теочин на Сувобору сакривено више од 100 буради са радиоактивним материјалом. Али, мештани тврде да ово није једина таква „депонија“ на Сувобору.

Неколико метара испод земље, у Бистрици (општина Пријепоље) налази се радиоактивни отпад! Мештани су приметили да је на оближњем тунелу (некадашњем складишту погонског горива), више пута мењан катанац на улазу, да је ноћу понекад упаљено светло на улазу те да се виђају неке њима непознате особе које надгледају тунел и околину. У овом крају је последњих година упадљиво увећан број канцерогених обољења.

Тунел је, иначе, дугачак неколико километара, залази дубоко испод Потпећког језера, и многи мештани су сведоци како су годинама велики шлепери само ноћу довозили материјал на градилиште. Неко време је и тамно жута мутна вода истицала из њега и делимично бојила реку Лим. Међутим, нико са сигурношћу не може да тврди које честице је та вода садржала, пошто никакве анализе нису рађене. Општина Пријепоље, на чијем терену се све то налази, углавном се правдала чињеницом да је у овом случају „војска надлежна“. Инспекцијски преглед последњи пут обављен је 2005. године, и тада је лаконски констатовано да је „објекат празан“.

Завод за јавно здравље „Тимок“ у Зајечару, пре неколико година вршио је испитивања нивоа радиоактивности око рудника, и констатована је њена повећаност. Поред простора за прераду руде, некада је постојала брана која сакупља отпадни радиоактивни муљ и песак из прерадних вода. Прилив великих вода са оближњих брда временом је допринео пуцању те бране, тако да се сав муљ и песак излио у корито Трговишког Тимока, који се спаја са Сврљишким Тимоком и чини реку Тимок. Околно становништво је након пуцања рударске бране и наноса песка који су чинили део корита реке користило овај песак за изградњу својих кућа! Тако су себе зазидали радиоактивним материјалом, што је нагло довело до појаве неизлечивих болести и повећања смртних случајева.

Из извештаја који је сачинила једна група стручних лица, види се да је реч о опасно контаминираном подручју, мада о томе нема никаквих ознака или писаних упозорења: „… Крећемо се стазом ка рударском окну напуштеног рудника уранијума „Габровница“. Одједном, бројач нашег уређаја, блокирао је на 1200 микросиверта. Имамо осећај да смо прошли поред неке пукотине у земљи из које избија зрачење. Брзо се удаљавамо. Ресетујемо наш мерни уређај.

Долазимо до самог отвора рудника! У дубини окна видимо обрушену земљу која је затворила улаз. Бројач опет показује повећно зрачење, пет пута веће од нормалног. Из урушеног рударског окна истиче вода. Мештани кажу да интензитет воде из окна варира. Окно није зазидано…“

Атомско склониште Х3, или: зашто Србија чува НАТО муницију?

На простору од 70 хектара некадашњег Института за нуклеарне науке Винча, сада под ингеренцијом Јавног предузећа „Нуклеарни објекти Србије“, налази се објекат, грађен четири године, који се води под кодним именом Х3. Још 2011. године, избио је скандал због једне несмотрене изјаве из врха једне државне компаније, да је „…управо изграђено најмодерније и највеће расположиво складиште радиоактивног отпада у Европи“! И то непосредно након што се Институт у Винчи, тешком муком, ослободио велике количине нуклеарног горива из реактора РА, које је у свежем или истрошеном стању транспортовано у земљу порекла-Русију. Извор Магазина Таблоид тврди да је то могло бити на прави начин обезбеђено и искориштено за потребе српске науке и у одбрамбане сврхе, али ствари постају јасније ако се погледа чињеница да је објекат Х3 изграђен на иницијативу Агенције за атомску енергију и америчког Стејт департмента, који је био заинтересован за то искључиво како би испровоцирао Русију, „као земљу порекла“. Циљ није био да се Србија заштити од зрачења него да се Русији покаже колики је амерички утицај на српске власти. Али, ни то јавност у Србији не би дознала да није ондашњи министар Милутин Мркоњић, у сред Народне скупштине, јавно изнео детаље плана транспорта нуклеарног отпада у Русију који је коштао читавих 55 милиона долара и у коме је учествовало више од 3.000 људи, припадника безбедносних структура, полицајаца и жандармерије. Један једини стручњак из Србије се тада огорчено огласио рекавши дословно: „…Већина држава би свашта урадила за нуклеарно оружје, а наша се решава репроматеријала и уместо да то наплати, она плати. Не могу да верујем да је поред свих српских превозника, а Србија има бројан возни парк, транспортне туре добила нека страна транспортна фирма. Нечувено!“

Наравно, проблем опасних материја и радијације у непосредној близини Београда, није решен исељењем нуклеарног горива у Русију, јер је двадесет контејнера препуних радиоактивног отпада, само пребачено из старих хангара Х1 и Х2 (у коме и даље остао да лежи радиоактивни отпад скупљен са свих локација некадашње Југославије), у нови објекат Х3. У званичним изјавама говори се како се у хангарима Х1 и Х2, чува радиоактивни отпад настао у научним истраживањима, индустрији, медицини, а да је Хангар Х1 затворен, препун и да га је затворила Агенција за заштиту од јонизујућег зрачења и нуклеарну сигурност.

Опасне радиоактивне материје из хангара Х1 и Х2, крију у себи и Кобалт 60, који се користи у индустрији, медицини, научним истраживањима, а делом га има и у радиоактивним громобранима. Његовом евентуалном крађом и злоупотребом, могла би да се изради „прљава бомба“, а слична опасност прети и од евентуалне крађе „цезијума 137″.

У непосредној близини објекта Х3, налази се мања, такође нова зграда која се води под називом Безбедно складиште јаких извора (БС). У њеним просторијама се чува и муниција на бази осиромашеног уранијума, којом је НАТО из авиона А-10 бомбардовао током рата 1999. године. До пресељења је ова „тековина“ НАТО чувана у хангару „Х2″. У новом складишту, чува се у контејнеру „под евиденцијом“, с обзиром на то да садржи уран.

Јавно предузеће Нуклеарни објекти Србије (ЈП НОС) у свему овоме доприноси само својом нестручношћу. Узгред, треба напоменути да до данашњег дана није познато колико се Тадићева Влада задужила код комерцијалних банака задужила да би основала ЈП НОС, мада та „операција“ никаквог смисла није имала, тим пре што је све деликатне послове могао да обави Институт Винча, који једини има све дозволе и стручни кадар. Али, дебеле апанаже чланова Управног одбора овог ЈП, биле су важније и од струке и од еколошки угрожене државе и њених грађана. Радници Винче смислили су једну циничну опаску, да због свега овога, „зраче позитивном енергијом“.

Суседна Република Хрватска, нашла се у априлу прошле године пред проблемом, шта ће да уради са својим нуклеарним отпадом, па је њеним стручњацима пало на памет да га продају Републици Српској, тачније, општини Двор на Уни, за неколико милиона евра! Наиме, просторним планом Хрватске предвиђено је да се нуклеарни отпад из Хрватске, заиста ускладишти у овој општини, јер Хрватска мора да преузме своју половину радиоактивног уранијума 235 из нуклеарке „Кршко“, о чему су се Загреб и Љубљана договорили пре 15 година. Народ се у Двору озбиљно побунио, а врх власти у Загребу се сетио да ангажује Милорада Пуповца, лидера водеће српске странке у Хрватској, да оде и убеђује људе у корист од овога посла. Забележена је Пуповчева „дипломатска“ изјава која је требала да одобровољи Србе из Двора: „…Наш задатак је да им помогнемо да донесу најбољу одлуку без страха и присиле. Треба проценити колика је штета и корист“.

И док се у Хрватској и БиХ за овакве ствари не може избећи учешће јавности, оних који су највише погођени разним „селидбама“ нуклеарног отпада, у Србији је највећи део тога сакривен. Где је шта пресељено, колико је коштало, ко је колико пара од тога узео и чије ће здравље дугорочно да страда због тога. Ништа од тога јавност не зна, док нешто не „процури“, а и тада се државне институције и режимски медији побрину да се све брзо демантује и заташка.

Добићемо и нуклеарни отпад из Немачке

Члан немачког Бундестага из странке СПД, Михаил Милер, недавно је изнео податак да ће Немачка, „Законом о потрази коначног отпремишта“ за нуклеарни отпад, део средине 2016. да почне припреме, а 2018. године и да их заврши, у вези са избором државе где ће одлагати свој нуклеарни отпад из њихових атомских централа. У неформалним преговорима, током протеклих две године, о томе се разговарало и са појединим члановима владе Александра Вучића. Није тешко закључити да је овакав предлог прошао повољно по Немце. Наиме, Милер је једном свом саговорнику из листа „Тагесцајтунг“ јасно рекао да Немачка не планира да свој нуклеарни отпад смешта „тек негде у контејнеру у дворишту“, него у оним земљама које су из економских разлога спремне да га прихвате, „као што су то поједине земље Балкана“.

Добри смо, само кад смо озрачени

Америчка Национална управа за нуклеарну безбедност (ННСА), већ годинама врши надзор над радиоактивним отпадом у Србији, и што је српско политичко вођство спремније да властиту домовину претвори у најгори контејнер на свету, то их у Америци све више хвале: „…Приврженост Србије глобалним напорима за неширење нуклеарног материјала је очигледна и поздрављамо све њене напоре у том правцу“. Преведено на српски језик, то значи: само ви чувајте атомско смеће, да не изађе ван Србије, а ми ћемо вас охрабривати у томе!

Побуне против депонија опасних отпада у последњој деценији, биле су ретке и одмах су бивале угушене, попут оних у Шапцу, Ћићевцу, Ћуприји, Књажевцу, Трстенику, па чак и у неким златиборским селима, где је неко смислио да „одложи“ смртоносни отпад.

Никола Влаховић / Таблоид

www.vaseljenska.com/vesti/kako-smo-postali-zrtve-zbrinjavanja-radioaktivnog-otpada/

Прочитај без интернета:
9 гласовa