Пише: Слободан ЈОВАНОВИЋ

          ДРАМАТОЧНИ догађаји деведесетих година не могу се ни разумети ни објаснити анализом самих деведесетих година.

          Бора Јовић, тадашњи високи функционер Србије и Југославије, написао је о том времену и тим збивањима више књига сведочења у којима открива мање познате и непознате истине, али је тек најновијом својом књигом – „Како су Срби изгубили век” закорачио дубље у прошлост, како би одговоре на оно што нам се догодило потражио у историјској перспективи.

          Налази и закључци до којих је дошао бацају снажно светло на изворе кризе, потом и пропасти Југославије, а посебно на тешку, или како он каже: трагичну, судбину српског народа у заједничкој држави. Корени те трагичне судбине Срба – која је кулминирала НАТО агресијом и етничким чишћењем више стотина хиљада Срба са њихових вековних станишта и простора у Крајини и Славонији, са Косова и Метохије, као и отимањем те српске покрајине – сежу до самог почетка века и стварања заједничке државе.

          Судбина тог пројекта званог Југославија, који је два пута рушен у крви и великом страдању понајвише српског народа, наметнула је сазнање да је управо то била прва и велика, такорећи кобна грешка српског народа, односно његовог тадашњег вођства.

          Анализирајући без комплекса и догми потоње најмаркантније догађаје, Јовић долази до закључка да је читав век протекао на неки начин у грешкама и заблудама, већим или мањим лажима, подвалама и мржњама, те да је у целини и у коначном билансу за српски народ поразан, трагичан и изгубљен.

          То је логично наметнуло потребу за критичким суочавањем  са канонизираним историографским представама о догађајима и личностима из тог дела наше прошлости, што отвара простор за њихово ново историјско вредновање.

          Уочио је то и академик Матија Бећковић, изричући поводом Јовићеве књиге једну луцидну опаску да је она, заправо, први прилог „још ненаписане историје Републике Србије”.

          То је огроман изазов, али истовремено и шамар нашој историографији и историчарима који су великим делом некритички прихватали наметане политичке и идеолошке догме и у основи саучествовали у фалсификовању наше новије историје, посебно Другог светског рата на нашим просторима.

          „Има народа који не знају или недовољно знају своју историју, али нема народа као што је наш који погрешно знају своју историју или знају своју погрешну историју”, рећи ће ових дана Надежда Винавер, аутор поговора књиге о Јасеновцу.

          Оно што је незамисливо за Европу и свет – прикривање и затрпавање холокауста и Аушвица– овде је била владајућа доктрина такорећи до данашњих дана. Наметнуте су колико бесмислене толико и вешто смишљене флоскуле о непозлеђивању рана прошлости, посебно братства и јединства као највеће догме Титове власти, којом је блокирано свако критичко истраживање историјске истине.

          Посебно је на удару било пребројавање као сумњива и опасна намера – било да је реч о националном саставу жртава рата или партизанских јединица, било о жртвама Јасеновца и бројних јама широм ендехазије. Све је то прикривано и покривано лажним симетријама и флоскулом  о једнаком доприносу свих наших народа и народности, а посебно о највећој опасности по заједницу од српског, па још великосрпског национализма.

          Тако се и догодило да народ који је највише страдао у оба светска рата буде проглашен за највећу опасност по заједничку државу, као што је на крају века проглашен главним кривцем за растурање те државе, иако је био њен најискренији поборник и бранилац.

          И док се Европа, посебно немачка нација, отворено суочавала са великим злом Аушвица, вољно или невољно свеједно, осветљавајући његову природу и дубину, истовремено прочишћавајући сопствену савест и свест, ми смо затрпавали исто толико ако не и веће зло Јасеновца и јама, непрестаним трабуњањем о великосрпском национализму.

          Да ли је, на пример, уопште могуће замислити како би у Европи и свету била дочекана теза да је расветљавање Аушвица и пребројавање жртава фашизма плод некаквог великојеврејског национализма?!

          Европа је управо из тог суочавања изнедрила вредности као што су људска права, хуманизам, владавина права, заједништво и равноправност у виду асоцијације европских држава и народа. (Друга је ствар што су неке од тих вредности у новије време употребљене односно злоупотребљене за глобалистичку хегемонију.) А ми смо, кријући то зло у себи и од себе, доживели да оно поново експлодира деведесетих година, а ево и данас у Хрватској, на Косову и другде.

      Ова двојица су само добро преузела „штафету“ од Николе Пашића и Петра и Александра Карађорђевића

          Као што се бавио нашом заблудом званом Југославија, Бора Јовић указује и на друге маркантне догађаје којима се наша историографија није ни довољно ни адекватнобавила, као што су на пример „антисрпске одлуке Дрезденског конгреса из 1928. године”, критички анализира одлуке АВНОЈ-а, које су свој коначни израз имале у „разорном по државу Уставу из 1974”.

          Без предрасуда се бави „погубним улогама Тита и Кардеља према Србији и Србима”, а отворено указује и на кривицу српских политичара, посебно српских комуниста, „који нису на одговарајући начин реаговали кад су нам `браћа` из северозападних република кројила судбину”, на шта у предговору скреће пажњу академик Василије Крестић.

          Разумљиво је да се тим поводима постављају многа тешка и осетљива питања. На пример, како је могуће тврдити да је Југославија била грешка и истовремено се борити за њен опстанак?

          Део одговора налази се у самој књизи, а о некима управо траје полемика  у медијима, уз учешће самог аутора.

          Срби су у таквој Југославији живели заједно, у једној, заједничкој држави. Зато су је и бранили. Каква би, међутим, била наша судбина у претходном веку да се српски државни врх после Првог светског рата определио за српску државу у њеним тадашњим етничким границама, што је била једна од реалних понуда великих сила?

          Многи мисле – неупоредиво боља, без јама и Јасеноваца, Олуја и Бљескова, без граница које се цртају волунтаристички у партијским кабинетима и лажно представљају као административне и неважне, да би касније биле државније од државних.

          Има људи који и данас, упркос свему што нам се догодило, постављају питање – сме ли се дирати у устаљене, такорећи окамењене представе о Титу, АВНОЈ-у, братству-јединству… И то под разним изговорима, на пример – док је Тито био жив, био је мир и живело се боље и сл.

          Уз та, међутим, неизбежна су  и контра питања: може ли Тито да избегне судбину државе коју је обликовао по својој вољи и мери и којом је владао неприкосновено до краја живота? Или, куд се деде братство-јединство само коју годину после његове смрти? Зашто АВНОЈ, који се догађао у време највећег страдања Срба у НДХ, није ниједном одредбом заштитио њихова будућа национална права у Хрватској, а да о целини националних интереса Срба у Југославији и не говоримо…

       Многи на промоцији хтели књигу – са посветом

          И да се вратимо критичним деведесетим: како је то Југославија, да ли случајно или намерно, фамозним Уставом из 1974. остала без иједног институционалног механизма који би гарантовао њен опстанак?

          У сваком случају, ова књига, покретањем тих сложених историјских питања, која су, по мишљењу аутора, обавијена „необјашњивим ћутањем”,  управо треба да отвори дијалог као пут ка „националној катарзи” и „историјском суочавању народа са собом”, како то примећује рецензент Милован Витезовић.

          Другим рeчима, да кренемо, поучени метафором Марсела Пруста, у трагање за изгубљеним временом, како не бисмо проћердали и век који је још увек на почетку.

fakti.org/srpski-duh/srbi-se-moraju-suociti-sa-svojim-fatalnim-zabludama-i-greskama-u-20-veku-da-ne-bi-izgibili-i-21-vek

6 гласовa