Проф. др Светозар Ливада: Сјећање – „Доживотни сам пацијент геноцида“

Када се нађем у завичају близу топонима, на стазицама дјетињства, бивам преокупиран тим злочином геноцида и заборављам управљати возилом, јер ми се слике клања и крви навлаче као мрене на очи.

Ако се појам пацијент преведе као онај који трпи и пати, ту позицију трпљења и патњи издржао сам за стотине живота, као вишегодишњи пацијент с 40 операција на костима, двије на срцу и неколико клиничких смрти.

Геноцид ми је оставио веће патње од тога.

Био сам суперактивно дијете – горопадан. Бака, коју сам обожавао, звала ме је горопадником и говорила да никада нећу своју кућу имати. Научио сам читати прије основне школе, од старије браће. Заволио сам књигу, а то је посебно радовало мога оца. И он је пјесме писао. Разумио је и стимулирао моју жеђ за књигама и на рачун других послова. Љутио ме је највише онај тко би ме с књигом раздвајао. То је морало ићи на штету других сеоских послова. Имали смо библиотеку с око 2000 књига.

То је сеоска ријеткост.

Рат сам 1941. године дочекао са стравичном зебњом. О њему сам много знао из косовских циклуса и митова, од бројних приповиједања ратника са Соче, Галиције, о заробљеништву у Русији, судбини 1300 каплара, голготи до Кајмакчалана и на њему. Сазнао сам за плаву гробницу српске војске, за пробој Солунског фронта, за рат између Енглеза и Бура, за прве конц-логоре. За та сазнања највише захваљујем књигама.

Имао сам комшиницу, вршњакињу, која је по патријархалном обичају била мени намијењена. Није ишла у школу, али је са мном код оваца научила читати и писати. Доиста је била даровита и толико лијепа као да ју је вајао Микеланђело. Плаве крупне очи као небески свод, бринет рудљаву косицу, стасита и витка. Психоматски је сазријевала прије мене. Била је супериорнија, што ме чинило радосним. Говорили су: „попадија“ га је укротила. Ђачио сам у цркви и припремао се за попа, а њу су због тога називали попадијом. То нас је мало и нервирало. Вољели смо се као брат и сестра. Тако смо и називали једно друго. За вријеме сеоских светковина пјевали смо у двогласу, она алт, а ја тенор. Одлазили смо на светковине Сељачког кола и задружне митинге гђе смо рецитирали стихове социјалне поезије. Сељани су говорили:

„Онај мали и мала су увијек заједно, као шипка и бубањ!“

Другог августа 1941. године догодио се геноцид у селу Зечева Варош, код Слуња. На Илиндан хрватски војници су похватали све сељаке села и жетелице, међу којима је била и моја изабраница Драга Кукић. Када сам сазнао за тај покољ и њезину смрт, заридао сам и онесвијестио се. Наш слуган се наругао да сам рикао за цуром као јунац. Волио сам га због шеретизма, а од тада замрзио за читав живот.

Цијелог живота ме прогони њено клање. Како су могли?

Знам. Толико се дубоко сјећам. Визуално сам доживио њено клање прије падања у кому. Као да сам био присутан, а то сам касније потврдио у архиви исказом свједока. Задали су јој осам убода у врат, расјечене дојке и распорен стомак.

Убицу сам познавао. Био је нешто старији од нас.

Тај геноцидни злочин ми се болно урезао у памћење, да сам се потпуно измијенио, остарио за један дан, посиједио, изгубио дар говора неколико дана, престао бити раздражљив, па онда пркосио на сваку разбориту молбу. Заповиједи сам уважавао као налог Божји. Сви су говорили; „Овај деран се потпуно измијенио!“

Касније ми рече психијатар да сам доживио перманентни шок у подсвијести, који ће доживотно трајати, као дио моје нарави.

Када се нађем у завичају близу топонима, на стазицама дјетињства, бивам преокупиран тим злочином геноцида и заборављам управљати возилом, јер ми се слике клања и крви навлаче као мрене на очи.

Заиста сам доживотна жртва геноцида. Спадам у онај тип људи који туђу бол, нарочито блиских људи, теже подносе него властите невоље. На то ми је рекао један учени Жидов да имам пренасељено памћење злочинима, што ме чини несретним свједоком свога времена. На властитом искуству сам спознао да је рат сам по себи злочин, да наноси неизљечиве ране. И шуме које су спашавале народ умиру плачући. На неке тренутке све ми се изопачило и уротило против живота.

Дугогодишњи сам истраживач. Сусретао сам људе који памте пет ратова. Ако смо људи, залажимо се за измирења и љубав међу људима и народима. Тражимо да нас престану таманити посљедице геноцида. Памтимо да нема геноцида без геноцидних политика и држава. Он мора имати залеђину и моћ. Не товаримо на људе терете које не могу носити.

Знам да ћу свој животни и доживљени пртљаг теглити до краја живота. Писао сам много о њему с циљем да се растеретим, да свијету кажем горке истине које морају нестати, али геноцид не силази с мене, из моје психе. Зајашио ме и закачио се као чичак за мају. Спомене ли нетко: глинску православну цркву, Бански Грабовац, Мехино стање, Пркос, Коларић, Садиловац, Вељун, Ивановић јарак, Рудинке код Слуња и других геноцидних полигона, враћам се, не својом вољом, на Драгу Кукић, на невини пупољак живота, на очи неба.

Питам се, и питаћу се до краја живота: Како су могли? Зар су и то људи?

Питао сам оца тко су ти људи. „Зову се „фашисти!“ Ми који то осуђујемо зовемо се „антифашисти“, одговори. Тако сам ја у тринаестој години постао доживотни антифашиста и жртва геноцида.

Од тада, одзивам се и позивам као на завјетни слоган: смрт фашизму — слобода народу!

Извор: Топола — ЈУ СП Доња Градина год. И, св. 1 (2015)

——

ФБР ДОДАТАК: WELCOME to CROATIA – So BEAUTIFUL and so GENOCIDAL
Ожиљак (The Scar)

———–

wp.me/p1Fuk8-Lp3

ЈАДОВНО, за ФБР приредила Биљана Диковић

Прочитај без интернета:
0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ