Србија ће фактички ући у НАТО на начин који подсећа на оно пословично „кување жабе” – постепено, да се и не примети. А НАТО ће у Србију улазити кришом, као и досад.

Гручо Маркс се на једном месту нашалио како је добро да људи имају пет прстију, јер би, да имају четири или шест, пропала индустрија рукавица. Биће да је због тих пет прстију људима број пет толико драг, па сваку годишњицу што је с петицом дељива без остатка сматрају – јубиларном. Јубиларне годишњице по правилу се обележавају свечаније, озбиљније и помпезније од нејубиларних.

Из неког разлога, међутим, сведоци смо да је шеснаеста годишњица НАТО бомбардовања СР Југославије пре неколико дана обележена свечаније, озбиљније и помпезније од петнаесте годишњице у марту 2014. Подсетимо, овогодишња церемонија обележавања почела је у 19:58 сати, 24. марта, тачно на годишњицу почетка напада, а председник Владе Србије Александар Вучић рекао је том приликом да Србија никад неће заборавити бомбардовање и изгубљене животе, али да је њена обавеза и дужност према жртвама да се бори за бољу будућност. Он је нагласио да је Србија научила лекцију, извукла поуке и да ће наставити да се бори за нормалан и достојанствен живот грађана. Церемонији су присуствовали министри у Влади Србије, представници Војске, градоначелник Београда Синиша Мали, а почасно место до самог Александра Вучића имао је председник Републике Српске Милорад Додик.

Пре дванаест месеци, мада је годишњица, рекосмо, била јубиларна, 24. март је обележен низом мањих манифестација. Председник Србије Томислав Николићположио је венац код споменика убијенима у Варварину, а тадашњи премијер Ивица Дачић положио је венац на Стражевици. Венце су полагали и Небојша Родић, Љубиша Диковић, Александар Вулин и Милош Вучевић, али није било никакве централне церемоније.

Због чега је дошло од оваквог „уозбиљавања” кад је реч о присећању на почетак НАТО бомбардовања СР Југославије?Зашто је шеснаеста годишњица бомбардовања у јавности видљивија од петнаесте? Да ли је реч о неком заокрету у политици Владе Србије? Значи ли то да се Србија удаљава од Запада, Европске уније и НАТО-а, да је данас њена одлучност у кретању ка евроатлантским интеграцијама мања него пре годину дана? Да ли је и присуство Милорада Додика сигнал у том правцу?

Као код Душана Ковачевића у „Балканском шпијуну”, све је супротно од онога што изгледа да јесте. Циљ што је могуће гласнијег обележавања бомбардовања јесте прикривање чињенице да су НАТО и Србија ближи него икад пре, да – као у „Политикином”наслову од пре неки дан – Србија није ушла у НАТО, али НАТО јесте у Србију. Ионако је већ јавно објављено како је Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП) усаглашен и усвојен. Повика на грехе НАТО-а из прошлости подрива могућност рационалне расправе на тему Србија и НАТО данас.

Уосталом, можда и најбољи пример политике како се у јавности може бучно и агресивно агитовати против НАТО-а, а суштински бити на његовој линији јесте управо политика Милорада Додика. Пречесто се заборавља да је Додик први пут и дошао на власт уз логистичку подршку тадашњих мировних снага у Босни и Херцеговини. Истини за вољу, скраћеница је гласила СФОР, али се читала НАТО. Такође,Ана Тришић-Бабић, заменица министра спољних послова Босне и Херцеговине и већ дужи низ година највишепозиционирани кадар из Републике Српске у спољној политици БиХ, иначе чланица Додиковог Савеза независних социјалдемократа, снажно се и изричито залаже за приступање Босне и Херцеговине НАТО-у. О томе је говорила много и често, а најскорији случај јесте изјава од пре само три недеље, кад је дословце рекла: „БиХ треба постати чланица НАТО-а, не само због чињенице што нам то гарантује унутрашњу стабилност или што нам је потребан ’безбједносни кишобран’, већ и због тога што ће БиХ, прилагођавањем стандардима и вриједностима које заговара НАТО, постати савремена земља, у којој је демократија, владавина права и поштивање људских прва трајна категорија.”

Постоји онај згодан детаљ у акционим филмовима кад се мала група бораца супротставља великој и кад им је једина нада да непријатељ помисли како их има више. Па вичу, бучни су, бахате се, неконтролисано пуцају, не би ли уплашили противника. Чини се да је данашња политика доношења непопуларних одлука донекле слична, па се потези које јавност не одобрава потежу баш у време кад се најгласније труби да се тако нешто никад неће направити.Скорашња изјава министра Вујовића о томе да је влада вест о поскупљењу струје објавила непосредно пре његовог ступања на снагу јер није желела да „оптерећује грађане” необично је отворена и заправо парадигматична за овакву политику.

У том смислу, као и кад је реч о „нормализацији односа с Приштином”, Србија ће фактички ући у НАТО на начин који подсећа на оно пословично „кување жабе” – постепено, да се и не примети. А НАТО ће у Србију улазити као и досад, скривен иза лажних имена. Па ће тако важно место у Индивидуалном акционом плану партнерства да добију питања родне равноправности и јачања мултикултуралног дијалога, јер је најлакше и најслађе сваког мушкарца који каже да није баш хумано и племенито бомбардовати свадбе у Авганистану, убијати децу по Блиском истоку, уништавати либијске водоводе да би цивили због чије се добробити лију крокодилске сузе поцркали од жеђи, оптужити да је мизогина свиња, мушки шовиниста и шовиниста опште праксе. Ако се, пак, у вези с тим питањем огласи нека жена, поступиће се као на „показној вежбиКатарина Ђорђевић”.

А кад дође време да се НАТО озваничи, па се наивци упитају како да то нисмо раније знали, наћи ће се већ неки министар да каже како влада није хтела да „оптерећује грађане”.

Мухарем Баздуљ
0 гласовa