Пише: Олег ГОЛУБОВИЋ

         КАДА неки наш паметњаковиċ, политичар или аналитичар, спомене „српски избор“ – онда он асоцира, бар код веċине, на избор између Истока и Запада. Не треба заборавити на још једну малоумну подваријанту од четири стуба српске спољне политике. Стално се поставља исто питање – с ким ћемо, а не поставља се много значајније – какви смо, каква ће бити та држава?

         Српски политичари, у последњих сто година, непогрешиво су правили погрешан избор, почевши од стварања Југославије. Истини за вољу, у томе нису били усамљени. Много тога се дешавало под страним притисцима и уценама. Али опет, због истине, српска политичка елита била је врло послушна, претварајући се да је прагматична и забринута за судбину народа и државе.

         Неċе бити. Никада ништа није ваљано урадила, гледала је само своја посла. Част изузецима, али они само потврђују правило. Деценијама домородни Мојсији воде народ у круг у потрази за златним телетом, претварајуċи Србију у пустињу.

         Да ли се нешто променило у последње време? Јесте. Сада је горе.

         Да се не враċамо на време бесмислено протраћено у комунизму, обратимо пажњу на оно што се догодило после. А после се догодило исто.

         Једино српска власт није приметила да је пао Берлински зид, да комунизма више нема. Запад је у Источној Европи рушио комунизам кроз национализам, а српски комунисти су се сетили да сачувају власт са националним паролама. То је могло да прође за унутрашњу употребу, али никако за спољну. Завршило се како се завршило.

         Прво се Милошевић, зарад власти, јуначио, а после, када је требало, није ратовао. Чувао је власт дајући много више него што се у почетку од њега тражило. Све је то скупо плаћено.

         Због свог трајања комунисти, углавном од својих агената и доушника, створили су себи неспособну и корумпирану опозицију, која се дочепала власти преко народне несреће и западних пара.

         Када се пада, онда се пада дубље.

         Државом су завладали шибицари и клептомани изабрани на основу неспособности и свакакве компромитованости. Одиозни типови и њихове партије кобајаги заступају неке политичке идеје и програме. Многобројни су, па су заузели цео политички спектар, од левице до деснице, са свим нијансама.

         Гледајући предизборне кампање – неко би помислио да се стварно разликују. Додуше, понекад се запазе збуњујуће ствари. Левица се залаже за стране банке, ,,рационализацију“ привреде, распродају ресурса, укидајући тиме омиљену јој радничку класу, а десница за хлеб од два динара и уравниловку. Стално лажу, а истину углавном говоре једино када пљују једни друге. У кампањама је све дозвољено.

         У пракси не постоји разлика између левице и деснице. Реална власт у Србији припада ономе коме је држава дужна, а то су странци и њихове банке.

         Задатак сваке власти у земљама као што је Србија је да задуже државу и да препусте ресурсе. Тиме се поништава сваки суверенитет, а владе постају пуки извршиоци захтева светских политичких и финансијских централа. Није у питању завера, већ реалност. Да се ова реалност задржи или чак конзервише – смишљене су свакакве технике.

         У понуди су исте странке и лидери који се боре за власт у оквиру постављеног задатка. Народ углавном гласа против да би на власт дошли они од пре. Тако се политичка понуда врти у круг.
Политичари и експерти, које је тешко назвати елитом, рачунају са неукошћу гласача, омамљених буком медија и таблоида и са наседањем на обећања бољег живота.

         Лако је манипулисати са народом који не зна или га не занимају просте математичке радње, па до њега не допире да је 15 милијарди дуга мање од 25, као што је 5 милијарди било мање од оних 15. Свака власт убеђује да су им пензије украли они претходни, а претходни убеђују да су крали они пре њих, који су, гле чуда, сада на власти.

         Све то подсећа на Војновичевог војника Ивана Чонкина и природни закон кружења гована у природи. Нажалост, они којима је то јасно, поготову они млађи и образовани, неће да учествују у овом непристојном кружењу, гласају ногама и, згађени и тужни, у великом броју одлазе из земље.

         Свака власт је овде клептоманска, а Србију доживљава као плен. Иначе, не би могла да буде власт, јер се контролише споља, где је много дужна. Нажалост ово кружење сада не може да се прекине, то је судбина.

         Свака помисао да ће се Русија или Кина у то умешати је илузорна. Мали смо за њих, а и далеко су. Обе земље, поготову Русија, налазе се у агенди политичких партија у сврху изборних кампања и доказивања патриотизма. Народ то воли.

         Не можеш да прођеш добро на изборима ако си против Руса. Тренутна победничка формула је: и Европа и Русија. Русима је то довољно јер знају да у овој Европи нас нико не чека, а расположење је у народу против НАТО. Што се тиче руских пара, њих нема. Приватни бизнис за Србију није заинтересован, а какав је – углавном, боље да не долази. Ипак и Русија и Кина могу да обезбеде свој економски и политички интерес у Србији за неко будуће време које, изгледа, надолази.

         Униполарни свет се урушава, нема одговора на актуелне изазове и показује слабост. Америка није више усамљена у својој моћи и не сналази се.

         Пишући о Римској Империји, Јозеф Шумпетер је указивао да она није имала спољну политику, јер је контролисала цео, у то време, познати свет. Слично Риму, Америка нема спољну политику, она само наређује и води ратове. Није ни чудо што Буш није знао где се налази, у Аустралији или у Аустрији, није био сигуран како се каже тачно Иран или Ирак.

         Момак је прва лига, капитални примерак демократског магарца међу републиканским слоновима. (За оне који не прате, магарац је амблем америчке Демократске партије, а слон Републиканске).
Шта год да еуроидиоти мислили – Европа па и Америка се мењају. Глобалистички концепт се урушава, поготову у Европи, која није у стању да одговори ни на једну озбиљну кризу – економску, политичку, имигрантску, а сутра, евентуално, и војну.

         Европа је подељена на већ банкротиране земље ПИГС (Португал, Италија, Грчка, Шпанија), те оне, које су спремне да им се придруже у том свињцу (Француска, Белгија, неке земље источне Европе) и оне друге које су се обогатиле преко Уније, а све то чини Еурорајх.

         Банкарско-лихварски капитализам показује знаке озбиљне кризе и тешко ће га спасити паразити из Брисела. Оваква Европа постаје неатрактивна за њене чланице јер руши не само државе већ и друштва. Вештачки дели друштва на измишљене мањине, замењујући демократију опскурном бирократијом и идеологијом политичке коректности.

         Суштина демократије, између осталог, јесте заштита права природних мањина, пре свега политичких, националних, верских и других. Њена суштина свакако није терор мањина над већином. Да би се спровео тај терор државе треба ослабити, а друштва издробити, како се не би чуо ВОX ПОПУЛИ, већ само галама и какофонија предводника многобројних мањина и њихово дивљање.
Ништа ново, подели и владај.

         Европи се бумерангом враћа рушење арапских секуларних држава и друштава, накнадно усрећених демократијом и покемонима. За последицу има терористе и избеглице са којима не може да изађе на крај, и који имају своје вредности, а до европских им је стало као и до финских ирваса. Џабе на границама жице, које Мастрихт свакако није предвидео.

         Садашња Европа постаје неподношљива самим Европљанима. Све више траже свој глас назад, прете свакаквим еxит-има, стварају нове политичке странке, спремне да се врате демократији, либерализму и изворном капитализму, колико је он могућ у овим условима.

         Неко паметан је рекао да је ново заборављено старо.

         Европа нема другог пута него да се врати на стари демократски начин функционисања или је очекује ружан распад преко сукоба, социјалних потреса и међусобне мржње (пример Југославије и Совјетског Савеза). Не прича џабе Борис Џонсон о Наполеону и Хитлеру. Историја нечему учи, поготову оне који је познају. Има и паметних Бориса, није сваки пијандура или глуперда.

         Паразити из Брисела и врхови етаблираних европских партија преплашени су догађајима. Проглашавају за крајњу десницу и левицу – свакога ко не пристаје на њихова правила, трпају у исти кош са нацистима и анархистима. Замена теза и злоупотреба медија од стране власника. Траже крајњу десницу тамо где је нема, а не виде нацисте који некажњено спаљују живе људе у Одеси или бомбардују цивиле по Донбасу.

         То је политкоректност на делу.

         Корпорације и политички естаблишмент се плаше за своје позиције, па користе сва средства, поготову укидање изворне демократије.

         Надајмо се да у томе неће успети. Европска демократска, либерална и хришћанска традиција су сувише јаке да се не супротставе овој кризи и не ослободе овог кошмара.

         Многе етаблиране европске странке на путу су да заврше као њихове италијанске колеге демохришћани и комунисти. Тога се они с правом плаше.

         Нешто се слично дешава и у другој, много озбиљнијој Унији.

         Појава Трампа и Сандерса указује на то да Америка тражи промене.

         Са Сандерсом није баш све јасно. Шта ће социјалиста у Америци? Више га треба посматрати као одговор на похлепу банака и естаблишмента, а не као заокружени програм промене стања.

         Са Трампом је друга ствар. У његовом програму евидентан је повратак на рационални изолационизам, који има јаку традицију у америчком друштву, поготову код републиканаца.

         Та традиција у многоме је била нарушена хладним ратом, па многобројним мањим или већим, локалним ратовима, које су, углавном, започињале демократе.

         Демократи су били ти који су промовисали светску доминацију, свеопшту контролу, селективну идеју о људским правима, поништавање државног суверенитета, троцкистичку идеју о сталним револуцијама, америчку ексклузивност и идеологију политичке коректности – перверзне мешавине моралисања, ноторних истина, полуистина и ноторних лажи. То је идеологија створена с циљем да поништи основе западне цивилизације, да мутира њене изворне идеје.

         Бољшевици да позавиде.

         Политичка коректност постала је светска идеологија са својим, мање или више, плаћеним следбеницима, који, попут инквизиције, прогањају сваку владу, политички покрет и инакомислеће појединце. Њен карикатурални облик се прави у Холивуду где су сви Срби и Руси патолошке убице, а амерички председници управљају авионима, ратују са ванземаљцима и на крају их побеђују. Да су такве филмове правили комунисти – са њима би се паметни спрдали, али ово сада пролази скоро као нормално.

         Идеологија политичке коректности и искључивости учинила је Америку неатрактивном. Ње се боје али је не воле, па и мрзе. Америка улази у цивилизацијски сукоб, ратује по свету, а није у стању да се заштити од илегалне имиграције и радикалних исламиста, поготову када их дели на своје и лоше.

         Када је Арнолд Тојнби писао о сукобу цивилизација, он није мислио на арапску коњицу, која ће напасти Европу или препливати Атлантик. Тај рат се одвија у главама и кроз терористичке нападе.

         Губи онај ко не буде у стању да одбрани своје основне вредности и принципе. За овај рат нису довољни авиони и тенкови. Често су довољне ручно направљене бомбе или аутоматска пушка, а за регрутовање компјутер. Љубитеља да употребе те справе у Европи и Америци има на претек, а нови пристижу са колонама избеглица.

         Трамп је амерички одговор на терористичке претње, неконтролисану имиграцију, губитак економских позиција и радних места, енормни буџетски дефицит, неконтролисану власт плутократије. Трамп је шанса, у супротном, ако се настави по старом, Америка ће ускоро бирати председника искључиво по критеријима политичке коректности – например афро-америчку, трансродну особу мухамеданске вере, пожељно хендикепирану.

         Истина није далека ове карикатуре.

         Главна, малтене једина предност демократског кандидата на овим изборима је то што је жена. Иначе, клан Клинтонових познат је по својим озбиљним проблемима са истином и пристојним понашањем.
Демократском естаблишменту, изгледа, не смета обична лажовчина.

         Без обзира ко ће победити на следећим изборима у САД – ништа неће бити исто.

         Са Трампом, Америци се враћа помало дивљи, али ипак, шарм. Прави се политичка већина око главних питања која занимају земљу. Није нужно да мањине, по било ком основу, неће препознати свој главни интерес у изборном процесу. Демократија ће већ знати да заштити специфична права, поготову ако она нису резултат корупције.

         Вероватни амерички повратак рационалном изолационизму, европска криза, озбиљно јачање суверенистичких тенденција на старом континенту ставиће Србију пред нове муке. Политички је она неспремна.

         Српска политичка назови елита оријентисана је на послушност европским чиновницима и опстанак на политичкој сцени. У пракси то значи да лажу и удварају се и бриселским бирократама и бирачком телу. Ту нема политике, има само корупције.

         Није битно ко је на власти, сви су исти. Поготову што по поменутом закону о кружењу кроз странке пролазе тзв експерти и корумпирани службенички олош.

         Слуђени народ већ по навици гласа за мање зло, а није до краја ни свестан да се зло сели из странке у странку, из владе у владу. Зло су добро плаћени јаничари банака, корумпираних бриселских скотова и служби.

         Све док су јаничари трансмисија власти, Србија нема перспективу или боље речено, има само перспективу пропадања. Ту перспективу саму од себе неће променити ни трансформација, нити распад ЕУ. У скоријој будућности (доказ за то је и Бреxит) Србија ће имати посла са политикама националних држава, где ће свако имати свој, мање-више изражени суверени интерес.

         По природи ствари, експертско-компрадорски олош ће тражиће ново ухлебљење по канцелàријама утицајних држава како би наставили уходани посао распродаје државних интереса и ресурса.

         Европске државе ће у великој мери повратити свој суверенитет и демократију, изабрати нове политичке снаге и лидере, који ће се снàлазити у новим условима.

         У једном су еуроунијати у праву. Место Србије јесте у Европи, али не у оној у којој ће било коме изручити свој суверенитет, поготову не канцеларијским пацовима. Евŗопске државе ће организовати своје односе, пре свега билатералне, па и интеграционе, на природан начин, без идеологије политичке коректности и свега што она собом носи.

         Шта треба да уради Србија да би се снашла у новим условима?

         Одговор се сам намеће. Треба на време урадити оно што сада ради Европа – створити суверенистички покрет, који, по природи ствари, политички припада десници. Десници неоптерећеној митовима, политичком коректношћу, глобализмом, популизмом и другим левичарским будалаштинама.

         Србији не треба Ђурчањи већ Орбан. Једино тако може да нађе своје место у новој – старој Европи.

         Левица није за тај посао. Она се више бави социјалом него државом. Када немаш државу – не можеш да решаваш ни социјална питања. Примери су Грчка, а ето и Француска.

         Оланд је дошао на власт са обећањем да неће пристати на штедњу, а сада, већ неколико недеља, млати по улицама француских градова своје бираче, који се противе закону о раду и укидању одавно стечених права.

         По природи ствари, десница је државотворна, а левица би требало да буде социјална. Социјални проблеми се решавају у уређеној држави, тек тада она може да буде социјално одговорна.

         После Брегзита и могућих нових еxит-а, Европа неће бити иста, да не говоримо о томе шта ће се догодити ако Трамп победи на изборима. Последице ће бити враћање контроле национàлним државама и, ако не укидање, онда бар суштинска реконструкција Европске Уније и држава које у њој остану.

         И поред тога што српска политичка класа жури да пренесе државни суверенитет на Унију – тамо је нико не чека.

         Србија пролази кроз кафкијански процес где све губи смисао осим шţо се на тај начин обнавља политичка класа, час кроз власт час кроз опозицију. Чак се ни лидери не мењају. Битно је задржати привилегије и новац, а за државу ко пита.

         Зато је бесмислена прича о стубовима спољне политике. То може да буде прича само за изборе. Када некоме даш свој суверенитет – ти више ниси самосталан, поготову ако си га дао бланко, на реч. Све остало је корупција.

         У цивилизовани свет враћа се време националних држава и демократија, а власт наднационалних институција биће сведена на разумну меру. Народи ће првенствено бирати политичаре са програмима, а не чиновнике. Велике државе ће спроводити своје егоистичне националне политике, углавном на билатералној основи, а мање ће се у томе сналазити. Боље ће се снаћи оне уређене, а осталима шта Бог да.

         Србија спада у оне остале. Осиромашена, задужена, исцрпљена, без назнака за било какав опоравак; корумпирана необразована политичка класа; неупотребљива администрација, јавне службе, органи власти на свим нивоима укључујући и судство, које се непрекидно пуне монголоидним хордама партијских паразита – то је тренутно дијагноза. На све то Србија предаје свој суверенитет ЕУ, док озбиљније државе покушавају да га поврате.

         Таква Србија може да буде једино плен других, уређених држава, да не говоримо о великим.

         Уређена значи јефтина, са политичарима а не протувама на власти, са ефикасном, професионалном и деполитизованом бирократијом. Само таква држава може да створи повољан амбијент за привреду, домаће и стране инвестиције, да спречава, колико може, доток и утицај сумњивог међународног капитала и локалне мафије, која више воли да је зову тајкунима.

         Неуређена Србија ће бити жртва агресивне полицентричне политике, а њена политичка класа ће се ражбежати по различитим таборима. Она је навикла да служи и не зна за друго. Зато неће више бити еурофанатика (који немају алтернативу), већ ће на површину испливати (оно што обично испливава) германофили, русофили, англофили, кинезофили, туркофили и остали фили, а све то у крилу исте администрације.

         Ђелић, Влаховић, Динкић и динкићи су парадигма овакве државе. Са њима нема будућности.

         Враћамо се на почетак овог текста. Да ли Србија има избор?

         Свакако. Али, за почетак мора да препозна будућу европску структуру за коју се залажу политичке снаге у земљама са дужом демократском традицијом. Оне су препознале штетну улогу компрадорских партијских бирократија, лихварских банака и финансијских централа. Препознале су жељу народа за изворном а не опосредованом влашћу. За Брегзит су гласали и конзервативни и лабуристички бирачи.

         Шанса Србије је да се на време створи изворно десно оријенţисани политички покрет, који ċе бити у стању да преузме власт после пропасти постојећег европског пројекта. Тај покрет са националним симболима, а не са паткама и гускама, треба да воде образовани и млађи људи, ослобођени корупционих и удбашоидних шема, људи којима је држава преча.

         Само да се, по обичају, не закасни јер се са овима добро неће дочекати.

         Србија је у великом заостатку. Мора се преуредити политички и привредни систем, да се очисте Аугијеве штале корумпиране администрације, да се упристоје банке и јавне службе, да се изврши лустрација над јунацима транзиције.

         Тек онда ће у Србију доћи нормални приватни капитал, који ће активирати привреду. Па нека онда долазе и Кинези и Русу и Турци (?) и сви остали.
Када имаш уређену државу све је лакше.

         На путу уређивања те државе треба прихватити помоћ свакога коме је у интересу суверена и неутрална Србија, изворно основана на капитализму, демократији и либерализму. Ослобођена од туторства међународних политичких и финансијских крокодила, терора политичке коректности и осталих глобалистичких будалаштина.

         Савезник ће јој бити свако коме је то у интересу.

Прочитај без интернета:
1 глас