Пише: Миша Ђурковић

У уторак 25. августа повереница за равноправност Бранкица Јанковић имала је изузетно занимљиво и важно гостовање на телевизији. Она је први званичник Србије који је изашао са идејом да се имигранти населе у Србији. Пошто су неки делови земље празни, каже Јанковићева, овим људима што сада само пролазе, треба понудити да остану и да се овде трајно населе.

Све ово што се дешава око третмана имигранaта поново је показало да Србија није нормална држава већ простор, и да се, што је још горе, тиме поноси. Имали смо, на пример, случај да његова екселенција Давенпорт, чија домовина Енглеска брутално спречава продор нове имиграције код Калеа, каже да ја фасциниран како Србија лепо третира имигранте!?

У исто време видимо да околне државе попут Грчке, Бугарске, Мађарске (све су чланице ЕУ) гледају да што је могуће више исконтролишу и за почетак сузбију притисак овог таласа. Зашто? Па зато што је то најлогичнија могућа ствар на свету. Свуда осим у Србији.

Контрола територије и самостална одлука о томе кога пустити на своју територију најосновније је суверено право сваке државе која жели да то остане. Ово право је изнад свих међународних конвенција о регулисању права на азил, и оно је интегрисано и у Оснивачке уговоре ЕУ, због којег ЕУ и не може да заокружи заједничку политику азила. Азиланти номинално имају одређена права, али свака држава има прече право да регулише број лица које може и сме да прихвати на своју територију. Иначе се попут нас сусреће с бројним здравственим, безбедносним, материјалним и осталим изазовима.

Због тога је најпре Бугарска подигла зид према Турској, а сада шаље војску на границу према Македонији. Због тога је и Мађарска подигла зид према нама.

Последице тзв. арапског пролећа у погледу померања народа и подстицања имиграције ка Европи су несагледиве и дугорочно изузетно опасне по ЕУ. Италија и Шпанија су до почетка деведесетих биле државе с минимумом имиграције (мање од један одсто становништва), слично као и скандинавске земље. У последњих пет година Италија је дуплирала број имиграната (има их више од пет милиона) и данас се буквално гуши под таласима несрећника који долазе преко Лампедузе.

Услед западне интервенције и споља наметнутог грађанског рата, само Сирија има око 10 милиона избеглица. Неколико милиона је у околним земљама, али бар милион ће завршити у Европи. Проблем имиграције је један од највећих које ЕУ има и око кога се споре њени субјекти. Зашто? Зато што читав низ држава има страховите проблеме са имигрантском популацијом која одбија да се интегрише и која ствара паралелне системе, државе у држави. Завршавајући књигу која ускоро излази посвећену стварним проблемима ЕУ, шокирао сам се када сам видео размере овог проблема. Ево неколико примера.

Унутар европских држава шире се такозване no go зоне у којима су имигранти формирали потпуно затворене заједнице, у којима не важе закони домицилних држава, и у које не могу да уђу ни поштари, ни ватрогасци, па ни полиција. Само у Француској лоцирано је око 750 таквих зона од којих је полиција 2012. истакла петнаестак најважнијих.

Ове зоне, насељене махом слабо образованом и сиромашнијом муслиманском популацијом, постају и центри верског екстремизма одакле се регрутује хиљаде припадника Идила, Ал Каиде и других сродних организација. Уз то, шеријатско право је увелико постало паралелни правни и правосудни систем који се спроводи међу имигрантима у Британији, Холандији, Француској, Немачкој итд. Сукоби имигрантских заједница с полицијом и са домицилним заједницама све су чешћи.

Обичан народ се буни, а све је већи и број политичара који се боре за ограничавање уласка имиграције и рестриктивније мере којима би један део натерали да се интегрише, а други део протерали.

Британски премијер Камерон је недавно добио изборе на том програму. Но европска либерална бирократија, Европски суд правде, велике корпорације и свуда доминантни левичари, упркос свим проблемима, залажу се за што већи прилив имиграната. И они попут госпође Јанковић тврде да Европа стари, да се празни, да јој недостаје радна снага и да је неопходно зарад очувања пензијског система нпр. да се годишње у Европу прима око милион имиграната. Иста та елита забрањује било какав разговор о томе да се европске жене подстакну на рађање, или да се укине њихова идеологија која је и довела до демографског самоубиства Европе.

Дакле, госпођа Јанковић је управо експонент ове наопаке идеологије која у досељавању неевропљана види леп начин да се оконча са европским национализмима, одбијајући да види како од Европског континента праве бојно поље за будуће грађанске ратове.

На крају интервјуа она је запретила „десничарским организацијама“ да надлежни органи треба да испитају какве то вредности оне промовишу. А шта ћемо с тим што управо она на овај начин позива на измену етничке структуре у Србији, подривајући основну уставну дефиницију државе Србије као државе српског народа?

facebookreporter.org/2015/08/28/мишa-ђурковић-србија-држава-имигран/

1 глас