• САД и ЕУ толеришу умножене хрватске усташоидне нападе на све Србе, тамо и овде, чак и на Новака Ђоковића, чиме би да, додатно и у свему, ослабе српске позиције, посебно на Космету
  • Околности се менају, њима се брзо прилагођавају тумачи западних и прозападних насилничких политика, што је најочигледније у крајње парадоксалној ситуацији – Србија по сваку цену хоће у ЕУ, иако је цена, већ отето Косово, и то баш од оних којима летимо у загрљај… Па, како то, о чему се ту сада ради – шта и где су притисци, куда Србију воде?
  • Од многих претпоставки – зашто су притисци на Србију овакви какви су – најуочљивије су оне које подразумевају западну потребу да нас унапред толико дисциплинују да се завазда искључи могућност најнепосреднијег и најближег могућег повезивања Србије са Русијом – да не би, кад буде чланица ЕУ, опет могла да се копрца и одбије санкције Русији, због Украјине
          Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         ДА ЛИ су појачани притисци на Србију, са западне стране света, из Европе и Америке, и из балканског региона, Хрватске, само израз ограниченог, тактичког домета, или су, макар, симптом подстицања ширих, катастрофалних, оружаних и других судара, смишљених, превасходно, против српског народа?

         Поузданог одговора, засад, нема, али је сигурно да је обнова хладног рата у потпуности извеснија од разуђеног општесветског директног сукоба Исток-Запад.

         У садашњим околностима, сталног развоја неограничених уништавајућих оружја, ниједна страна не би ризиковала директни општеуништавајући судар, па често, неке међусобне заоштрености, вешто аранжирају и пребацују на трећи свет, где потпале локалне оружане сукобе, какви су сада у Сируји и околини. У таквим сукобима учествују и велесиле, али пажљиво избегавају непосредни међусобни судар – да се, и на њих, не би проширио…

         Искуства Србије, као раније и Југославије, у притисцима, сукобима и обрачунима те врсте, изузетно су богата – у суочавањима свих врста и са велесилама и њиховим поданицима, најчешће из непосредног суседства…

         Као и увек, у српској историји, од петовековног ропства под Турцима, до западне агресије, крајем прошлог века, свим уништавајућим облицима напада на Србе, претходили су већи и мањи притисци, смишљени, наравно, да се унапред, јавно и лажно, оправдају војне акције. Поновила се таква пракса и пред бомбардовање 1999. године – да би се срамна и злочиначка акција НАТО-ракеташа против, дотад пријатељске Србије, учинила неминовном и неизбежном, чак и корисном за српски народ! Баш тако су, подло и цинично, сугерисали западни политичари, па и неки наши, наравно квислиншки, назови посматрачи и, далеко било, аналитичари…

         Околности се менају, њима се брзо прилагођавају тумачи западних и прозападних насилничких политика, што је најочигледније у крајње парадоксалној ситуацији – Србија по сваку цену хоће у ЕУ, иако је цена, већ отето Косово, и то баш од оних којима летимо у загрљај… Па, како то, о чему се ту сада ради – шта и где су притисци, куда Србију воде?

         Најжешћи су они из западног комшилука, Хрватске, одакле стижу обновљени и нови усташоидни напади на све што је српско, на све Србе, тамо и овде, чак и на српску и свеску дику, тениског и људског гиганта, Новака Ђоковића. Баш у тој игри, хомомрзци и посебно србомрзци, чак и они с високих положаја, најтеже су поражени – Ноле није, на кошаркашкој утакмици Звезде са Цедевитом, са нашим навијачима, певао четничке песме, како му обијају о рекет сви они у Хрватској, а нема их мало, који пропагирају обновљено и крвожедно усташтво.

         „Видовдан” није четничка песма, коју су певали Ђоковић и навијачи, а није то ни “Марш на Дрину”, чију музику, чини се, српски навијачи најчешће користе и на утакмицама домаћих тимова, да би били спремни за спорт, а – не за дом…

         А, јесу ли, јесу, хрватски домољуби – који би, и сада, српске домове завили у црно – пре неки дан, четником назвалИ угледног и искусног хрватског политичара српске нације, Пуповца, терајући га у Србију. Протеривали су и древну и вечну ћирилицу, кршећи и уништавајући јавне табле са ћириличним паралелним, латиничмим и ћириличним натписима, у Вуковару и другде…

         Реаговање хрватских власти било је стимулатувно – за србомрсце и рушитеље!

         Олакшали су им прљаве работе и они који би требало да први критички реагују – лидери и бирократе Европске уније, чији је Хрватска пуноправни члан. Као и редовно у оваквим и сличним догађајима, они реагују – ћутањем! Зар то није, а јесте, удруживање више притисака на Србију – са западних врхова, САД и ЕУ, али и западног дела Баланског полуострва, чији се западњачки назив, ето, можда, баш не случајно, наметнуо централном и источном делу Балкана, а прихватили га и српски, већински еврољубитељи?!

         Успостављање западнобалканске са западноевропском везом, чији је, наравно, чвор САД, тумачи се на разне начине, убедљиво позитивистички, чији је списак и дугачак и претежно логичан. Неке посматраче, зато, и чуди садашње јачање притисака на Србију, са те, западне стране света, кад Србија на све начине настоји да улети у друштво Европске уније. Од многих претпоставки – зашто су притисци такви какви су – најуочљивије су оне које подразумевају западну потребу да Србију унапред толико дисциплинују да се завазда искључи могућност најнепосреднијег и најближег могућег повезивања Србије са Русијом – да не би, кад буде чланица ЕУ, опет могла да се копрца и одбије санкције Русији, због Украјине.

         Потезање још једног ино-фактора, на исти начин и с истим циљем, дисциплиновања, било је непосредно испод руке. Зато су западни полит-планери смишљено оживели изразито антисрпски суд – Хашки – који може да се назове и – местом умирања Срба!

          Искључиво из политичких, а нимало правних разлога, судије су затражиле, прво троје радикала, а потом и лично присуство Шешеља у Хагу, где би, задњег дана марта, присуствовао својој пресуди.

         Многе опције су у и над српским политичким главама, намах прекриле српско политичко небо, осенчено неслогама о питању – да ли да шеф радикала послуша суд и оде тамо, одакле је без обавеза поуштен. Неслоге иду у свим правцима, чак и до политичких врхова, па и у странкама и међу њима.

         Да је српској неслози ретко или никад близу крај, показују и тврдње неких прес-пратилаца скривених догађаја који уверавају јавност да су се оштро суочили и председник Николић и премијер Вучић, некада најближи сарадници шефа српских радикала.

                      Вероватније су информације да је Шешељ одбио да се сада врати у Хаг – могу само да га носе, рекао је – и да се озбиљно спрема за изборну победу, очекује 20 одсто гласова, што би, ако је реално, и тако многе политичаре природно преокупирало, па и двојицу првака.

         Притисци су, у овом и у готово сваком сличном случају, добар и узрок и последица потеза који се ван Србије повлаче – да би се Србија укротила. Притисци су у томе најпрагматичнији метод. Таквим се показује и актуелни заплет о споразуму Србије са НАТО који је изазвао оиштре противуречности, чак и неке неочекиване.

         Премијер Вучић споразум је позитивно оценио, јер „нам је НАТО потребан као савезник да нам чува народ на Косову и Метохији”… Није се чуло да неко овај разлог уважава, не само зато што је танка логика: да те чува нонај који те је уништавао и омогућио отмицу твог дома, већ и из бројних других разлога, а њважнији су у самом сопразуму – слобода кретања по Србији, одговорност пред телима своје, а не српске државе, и кад се недело направи у Србији…

         Посебно овај случај имплицира могући озбиљан неспоразум с Русијом, која је одмах реаговала на свој сажет и начин јасно препознатљивог неслагања, изражен у ставу московског дневника „Комерсант” да је Србија направила крупан корак према НАТО…

         Да обавезе не би биле лабилне, или факултативне, да се све може, кад се хоће, потврђује и пример Црне Горе која не само да је казнила Русију санкцијама, већ, ево, улази у НАТО. Пример понашања Ђукановићеве власти па и доброг дела црногорске опозиције, може само да, макар индиректно, али снажно утиче и на позицију Србије, јер се целовитије окружује НАТО државама, а бити у било чему изолован није нимало лако.

         Ситуација у Србији коју одређују појачани поменути притисци, доживљава још једно продужење – очекује и вишеструке изборе, укључујући и превремене парламентарне. Мало ко је од политичких актера – спокојан. Притисцима спољним, придружујују се и уобичајени унутрашњи, које подстичу избори. Иако су очекивања да ће Вучић убедљиво победити и да нема разлога за пилитичку нервозу, и нема ни разлога за – опуштање, ни појединачно, ни колектвно. За Србију, чак и да није под оваквим притисцима – нимало необично.

         Притисак до притиска – само су два притиска!

fakti.org/srpski-duh/srbija-je-pod-stalnim-pritiskom-da-se-ne-b-previse-koprcala-kad-je-zapad-konacno-stisne

1 глас