Како се све то Србији могло догодити и како је могуће да људи ипак пристају на такво насиље и понижења

Савремена Србија све више клизи ка друштву насиља и насилнички став постаје основ свакодневног живота. Извориште тог опасног процеса је у јавној комуникацији коју – то је очигледно – инспирише и диктира актуелна политичка власт и, како је написао један угледни хроничар, у Србији се јавно живљење претвара у „живот са силеџијом“. Извориште је политичком насиљу владајуће елите.

Грађани Србије се сваког дана, али баш сваког дана, двадесетичетири сата седам дана у недељи (24/7) путем медија и изјава политичких лидера бомбардују увредама, нападима на личности, ретко виђеном ароганцијом и, наравно, беспризорним лажима. Није више довољна ни класична цензура и притисци на новинаре, политичари сада сами извештавају о себи и ономе шта раде. То је, у основи, прави терор, насиље које се путем медија и створене културе силеџијства неприметно преноси у читаво друштво, на целу Србију и све делове живота људи.

Постепено се таква атмосфера у друштву већ претвара и у физичко насиље, о чему сведоче многи примери у локалним срединама, не само случајеви Мионице и Инђије. Све сумње указују да и иза тог физичког насиља у малим местима стоје владајуће политичке структуре, које, по свему судећи, своје политичке амбиције не могу више остварити нормалним путем, него само силом. Јавност у Србији, посебно у великим градовима, још увек некако ћути, али није далеко дан када ће се то физичко насиље пренети и на „виши ниво“.

Суровост одавно није виђена

У друштву је завладала од власти генерисана атмосфера страха, сви се плаше свакога а понајвише нечега што не могу јасно да дефинишу или некога кога не могу наглас да кажу ко је он, а утисак је да сви знају ту особу. Истовремено се са највишег места сваког дана у таквој атмосфери страха јавности, обичним људима, намеће и безразложни осећај кривице и тражи се да се свако некако осећа некоме и за нешто кривим. За сада нема реакција јавности, ретки протести не успевају да инспиришу довољно велики број људи, завладао је страх и уништена је солидарност. То, на пример, најбоље показују протести ојађених просветних радника. Нико се није солидарисао са њима и на крају су морали да одустану јер, како су рекли, не могу више, немају од чега да живе.

Таква суровост власти одавно није виђена. Људи некако прихватају садашње стање, почињу да се навикавају. У овој фази је, утисак је, народ сломљен. Мада има још духовитости. На пример, оне кутије са машницама и псећим изметом испред зграде владе Србије. То је до сада најдуховитија, али и најозбиљнија политичка порука тихе, уствари ућуткане већине.

Посебан феномен у данашњој Србији је употреба лажи као инструмента насиља. Лаж, и то са највишег места, је постала основно насиље над грађанима Србије. Постало је беспредметно наводити примере јавних лажи толико их је много и сваког дана. Уствари, све је у мањој или већој мери на јавној сцени, пре свега политичкој, постало лаж. Неко ће можда рећи – па одувек се лагало и свуда. Тачно, али овако као у ововременој Србији никада није толико и тако.

Не постоје ограничења, од наводно просуте кафе у председничком авиону, до трагедије са војним хеликоптером, па преко европских интеграција и Међународног монетарног фонда и до „прљавог веша“ политичких противника и чак њихових сенки и толико помињаних реформи. А истовремено међу парламентарним партијама уопште не постоји разлика у политичким опредељењима и стратешким циљевима. Толика количина лажи и њихов начин је невиђено јавно насиље зачињено свакодневним јавним увредама сопственог народа. Каквим све погрдама грађани Србије и Срби нису бомбардовани са највишег места, од тога да су лењивци и нерадници до индиректне тврдње да су ментално болесни и да зато морају да мењају свест.

Као и сваки друштвени феномен и ово стање се може објаснити, али објашњења остају кратка за питање без одговора – зашто актуелна власт са тако сигурном већином у Скупштини и макар формално јасним демократским мандатом има потребу да се служи лажима, манипулацијама и насиљем. То ипак није јасно. Уз то, све је још чудније јер актуелна власт нема потребе да лаже и због тога што сви људи у Србији виде и знају колико је тешка ситуација, колико је све одавно пропало, и ту им нису потребна објашњења, него само идеје и мало наде. Народу власт нема потребе да говори колико и како је тешко, људи то знају, али оно што им смета је да их неко лаже о томе што они добро знају и боље виде.

Може бити само горе

Природно, намеће се и питање како се све то Србији могло догодити и како је могуће да људи ипак пристају на такво насиље и понижења. Србија је, додуше, и пре ове власти постала фрустрирано друштво разрушеног социјалног ткива пре свега обманама власти и друштвене елите. Сада је, међутим, кључно питање како ће Србија из свега овога изаћи, шта ће се даље догађати. Мало је вероватно да ће у скорије време бити било каквих промена политике насиља. Може бити само горе него што је сада јер актуелна власт једноставно не уме другачије. Уз то, услови у друштву које је сама генерисала ову власт ће терати да се још више држи онога што сада ради, а не да било шта измени.

Другим речима, лажи и политичко насиље ће се појачати и то са још већом безобзирношћу. Већ смо сведоци да и носиоци власти сами себе демантују у сопственим лажима и обманама, али то их додатно инспирише да наставе само са малом појачаним темпом и већом безобзирношћу. То води ка некој форми политичке и личне диктатуре или, блаже речено, ауторитарне власти, али и физичком насиљу. Објективно и гледано из угла обичног, разумног човека тешко се борити против такве власти.

Али диктатура је увек покушај прикривања хаоса, маскирање немоћи да се реши било који проблем, а насиље је пре свега знак слабости. То је реалност Србије, која се не може прикрити ма како власт била безобзирна и насилничка.

Али и даље нема одговора како из свега тога изаћи. Наравно, увек је не само незахвално него и тешко предвидети реакције друштва јер ово није само политички него и проблем целог друштва Србије, овде се не ради о проблему међу политичким противницима, него генерисаном стању у целом друштву. Невоља у тражењу одговора на то питање је логика „живота са силеџијом“. Јер једног силеџију може да уклони само још већи јачи силеџија, а не миран, обичан човек. Ту је највећа невоља.

Синиша Љепојевић / Нови стандард

www.standard.rs/politika/31562-србија-клизи-ка-друштву-насиља

4 гласa