Избори су показали да кадровска политика и идеолошко дошминкавање Демократске странке и њених деривата кроз различите странчице не може да прође. Гласачи те опције лако су прозрели све козметичке промене и окренули се искренијим представницима који су понудили један здраворазумски концепт политичке прве помоћи Србији и зато су дали глас Радуловићевом покрету „Доста је било”
Коштуничина вишегодишња негативна селекција довела је до тога да странка нестане и буде ванпарламентарна. Санда Рашковић је странку вратила из клиничке смрти, реанимирала је и купила јој време, међутим за праву будућност требало би да је реформише тако да се не враћа на Коштуничину праксу
Уколико Шешељ доживи и добије дефинитивно ослобађајућу пресуду, осетиће барем нешто од његовог беса и Вучић. Овако и када напада напредњаке, он то чини само лично, водећи рачуна да ауторитет великог вође не окрњи
Александар Вучић је патентирао властодржачки уређај који му продужава време власти. Шта год да убаци у тај уређај: кадрове, лажне инвестиције, макете, ММФ, „пријатељство“ са Хрватима, и „непријатељство“ са Шиптарима, па чак и саме изборе, они дају само један производ – продужетак Вучићеве власти

Пише: Славко ЖИВАНОВ

ИЗБОРИ који су организовани с пролећа ове године били су сувишни.

Углавном, нису пружили ништа опипљиво, значајно и корисно и то се знало и пре него што је био познат датум њиховог одржавања. Данас је јасно да чак и ономе ко их је расписао не значе ништа, не занимају га, а њима је хтео да створи само једно велико замајавање, врућу тему којом се грађани и медији баве док он седи на трону.

Пошто су се завршили, не баш онако како је очекивао, али му и такви не дају довољан ветар у једра, он наставља свој игроказ и опскурну садистичку сеансу дављења Србије играма и хлебом. Сада нас мрцвари формирањем Владе, а колико сутра тражиће и сто дана те Владе, и тако редом…

Живимо Вучићев експеримент у којем он покушава што дуже да опстане на власти намећући јавном мњењу теме које га чувају дубоко на безбедној територији. А докле смо заправо стигли сада, и шта се то променило након саопштавања изборних резултата?

Стање на центру или демократској левици, социјалдемократској опцији у Србији је јасно. Избори су показали да кадровска политика и идеолошко дошминкавање Демократске странке и њених деривата кроз различите странчице не може да прође.

Гласачи те опције лако су прозрели све козметичке промене и окренули се искренијим представницима који су понудили један здраворазумски концепт политичке прве помоћи Србији и зато су дали глас Радуловићевом покрету „Доста је било”.

ДС није изгубио бираче у односу на изборе од пре две године, али их није ни добио, међутим њихов највећи проблем је у томе што се налазе на самом рубу цензуса. Но, један други успех значајно је појачао резултат који има ДС, иако је то више успех њеног председника Бојана Пајтића, који је у завршници избора показао значајан политички, државнички и људски потенцијал тиме што је бранивши изборну вољу грађана позвао своје присталице да на поновљеним изборима, у одређеним изборним јединицама, гласају за политичке противнике којима је власт највероватније покрала гласове.

постоје политичари који воде рачуна о општем, а не само о сопственом интересу. Тиме се показало да у ДС знају да буду и на правом путу који би из корена променио њен однос према политици, кадровима, моралу и пракси.

Кад је реч о коалицији Борис-Чанак-Чеда, џаба им бајпас који освојише прескакањем цензуса, сагореће на следећим изборима, што важи и за ДСС. Наравно, условно јер их од те катастрофе чува једино истинска реформа, пре свега кадровска.

Чанак и Чеда, сигурно је, ништа у својој политици мењати неће, јер је суштина те политике – „сакупи па продај“.

Странка Бориса Тадића требало би да нађе стратешког партнера не би ли преживела, и најпаметније би Тадићу било да изглади односе са ДС, призна грешку и врати се у ту странку. Не видим да би му ико значајно замерио на томе, а његов огромни успех и лекција били би да научи да прогута ту огромну сујету коју су му надували сарадници, а он је присвојио као лично своју творевину са покрићем.

Благотворно по његову политичку каријеру било би да се мало одмори од политике, међутим, чини се да он још увек има прејаке политичке амбиције које не доносе конструктивност. Његово чланство, пак, много је конкретније. Одмах после избора прелазе колективно у СНС и то уз објашњење да су им досадила стара лица у политици, и да се тиме залажу за обједињавање опозиције.

Кад је о Социјалистичкој партији реч, њен доскорашњи коалициони партнер ПУПС, напустио их је непосредно пре избора. Овај маневар организације којом управља династија Кркобабић није се одразио на значајан пад подршке СПС-а у бирачком телу, али је продужио живот самој себи. Више је то подсећало на неке телевизијске серијале и научне теме о способности неких животиња да предосетивши бродолом или недаћу, напусте станиште, него што је одбило бираче од СПС. Међутим, они су одмах дали допринос својим новим господарима и безобразно и бестидно лагали грађане алудирајући на могућност укидања пензија тврдњом да пензионери могу да забораве на пензије, ако Вучић изгуби на изборима.

Дакле, била је то својеврсна најава ниске неповољних ствари које су се догодиле СПС-у.

Чињеница да је листа СНС довољна сама себи за стварање скупштинске већине одвела је ову странку у интервал дампинга. Цена коју може од Вучића да наплати толико је ниска да би евентуална трговина створила велико унутрашње незадовољство чланства, и вероватно довела странку у неповољнији положај за наредне изборе него што би странка могла да оствари паметним опозиционим деловањем.

Но, чињеница која срећу квари овој девојци садржана је у односу количине и каквоће материјала за компромитацију из Вућићеве препуне фиоке, и интензитета властољубивости Ивице Дачића који за државне фотеље за себе и тек неколицину својих, може лако да прода 400 хиљада гласова. Изгледа да улазак СПС у Владу Србије за то „по луле дувана“, данас спречава не Вучићев тврдичлук него његово иживљавање и Дачићева бескичменост и компромитованост.

Није неважно ни то што кадрови окупљени с коца и конопца на Вучићевој листи алаво и нестрпљиво меркају свако функционерско место државних јасала, па на коалиционе афинитете њиховог вожда гледају као на отимање онога што им припада.

Показало се да су Двери сметале ДСС, а ДСС Дверима да освоје прост збир својих бирача, међутим, иако у збиру имају мањи број, било је то довољно да прескоче цензус и сачувају се од нестанка. Рекли бисмо да су се изборили да господаре својом судбином. На жалост, ту се није појавио нико попут Радуловића ко би могао да представља модерну демократску десницу, већ ће се стање на том пољу дуго чистити, уколико се икада и очисти.

Санда Рашковић Ивић, у кампањи је то показала, нема људе око себе који би могли да унесу потребну количину нове, а делотворне енергије. Њену позитивност народ препознаје, али друштво закланих политичара, уморених животом, у ниском старту за искључиво личну корист окружили су је и само што не падну Вучићу пред скуте не би ли га умилостивили за мрвице власти.

Коштуничина вишегодишња негативна селекција довела је до тога да странка нестане и буде ванпарламентарна. Санда Рашковић је странку вратила из клиничке смрти, реанимирала је и купила јој време, међутим за праву будућност требало би да је реформише тако да се не враћа на Коштуничину праксу јер је та пракса и условила њену смрт. Ово изгледа толико очигледно, али не и за неке закуцане мозгове са чланским картама неких органа ДСС.

Двери пак, такав је барем недвосмислен утисак, баштине непристојно висок ниво фасцинације политичким и властодржачким ауторитетом Господара Србије што им овај враћа ипак благонаклоношћу, својеврсним респектом и поштедом у нападима. Примерице, ако би политички ставови ове групације толико нервирали премијера и његов СНС, логично би било да његови напади буду оштрији и јачи према Дверима, јер би Двери требало да буду задртије од ДСС у бескомпромисном залагању за циљеве супротне Вучићевој политици. Догађа се, међутим, супротно што се може правдати проценом да је ДСС опаснији противник, али изгледа да је вероватније да је критеријум нешто друго.

Јасно је да је врх ДСС искрена опозиција овој власти. Да ли продуктивна или делотворна, друго је питање, али је искрена што претпоставља да сарадње и коалиције с Вучићем не може бити док је Рашковић на челу те странке. Овој власти би се значајно исплатило да разори десну опозицију са којом не може бити сарадње и ослободи простор за „десницу” која је кооперативнија. Чини се, на жалост, да управо то гледамо на десном пољу наше политичке сцене.

Владајућа странка у Србији је ипак после ових избора ослабила.

Прелазак цензуса многих листа онемогућио их је да освоје посланичке мандате захваљујући изборном систему. Њихова листа са десетак измишљених партија има апсолутну већину, али СНС је нема сам. СНС-партнери са листе имају само једну идеологију – учешће у власти, али то није довољно јака центрипетална сила.

Вучићу ипак треба коалиција јер његова власт није толико јака као што он и његови хоће да је прикажу. Изнутра, то је ближе хаосу, него уређеном систему. То више личи на контролисање хаварија унутар власти, него на систем за вршење власти. Међутим, Вучићу не треба много труда да бира с ким ће, јер се готово сви утркују да му седну у крило. Пошто је то краћи списак казаћемо да само ДСС, ДС, Радуловић и Борис Тадић, с њим неће априори.

Шешељ је подигао своју странку. Однос СРС-СНС биће динамичан и интересантан. Од Шешеља све зависи, а то значи да његов однос може бити и изразито непријатељски, али и љубавнички. Mного тога зависиће и од здравственог стања војводе јер и радикална странка као и СНС постоје само колико им постоје лидери.

Напредњаци немају ресурса за полемику и поштену борбу један на један. Они су односили победе кроз посредне битке преко медија у којима су медији били једносмерни вентили који пропуштају само напредњачке ставове, али не и ставове њихових опонената.

У скупштини, у репликама и реторици, цео посланички клуб напредњака није ни до колена Шешељу, тако да ће се вероватно ићи на прогањање јавног рада скупштине и наметање све веће цензуре уколико ствари не иду у прилог СНС. Међутим, сва је прилика да ће Шешељ, барем до окончања другостепеног процеса Трибунала, бити мечка чију брњицу Вучић чврсто затеже ланцем док јој уместо игре, наређује да поједе опозицију.

Уколико Шешељ доживи и сачека дефинитивно ослобађајућу пресуду, осетиће барем нешто од тог беса и Вучић. Овако и када напада напредњаке, он то чини само лично, водећи рачуна да ауторитет великог вође не окрњи.

Све ово свакако не иде у прилог општем стању демократије у Србији.

Јачаће тоталитарне тенденције власти. Вучић све око себе користи за уподобљавање опстајања на власти. Он је патентирао властодржачки уређај који му продужава време власти. Шта год да убаци у тај уређај: кадрове, лажне инвестиције, макете, ММФ, „пријатељство“ са Хрватима, и „непријатељство“ са Шиптарима, па чак и саме изборе, они дају само један производ – продужетак Вучићеве власти. А од Вучићеве власти Србија дефинитивно добија само једну продуктивну, озбиљну агонију.

Србија је све ово углавном знала и пре избора, а зашто је онда ипак гласала тако да Вучићу плебисцитарно преда своју судбину у руке?

Зашто је бирачко тело и после катастрофалне вишегодишње владавине пружило Вучићу шансу да нас претвори у пепео и дим?

Његово бирачко тело сачињено је од барем две целине. Прва је она која гласа у складу са својим уверењима, погледима, политичким ставовима, а друга је она која је шпекулативно опредељена. Та шпекулација односи се на то колико материјалног богатства, радних места и других бенефиција гласач добија гласајући за неку странку.

Како ваљда не треба посебно истицати озбиљност политичких уверења Вучићевих бирача – први део треба тумачити као еуфемизам, а кад је о шпекулантима реч, они ће своја уверења променити кад их власт „заврне“, а они остану тамо где су били, са оним шта су имали.

Остали, као и више пута раније, тавориће док довољан број бирача не ускрати подршку човеку који за нас има апокалиптичку намеру.

Он заиста жели да нам уређује садашњост и будућност.

извор: fakti.org/srpski-duh/srbija-na-suvisnim-izborima-plebiscitarno-predala-svoju-sudbinu-u-vuciceve-ruke

3 гласa