Лични став високог државног чиновника

Каже министар Ивица Дачић, барем тако пише у београдском Kuriru од 16. маја 2015. године, да су четници Драже Михаиловића “нанели много зла” и његовој породици и целој Србији, да су му заклали ујака и да је, чим је постао председник Владе Републике Србије, скинуо Недићеву слику не би ли тиме, како му се могло учинити, избрисао један делић српске историје. (Ко зна, можда ће неки будући Србин на томе председничком месту пожелети да, због Дачићеве председничке и министарске “кооперације” с европским налогодавцима, скине и његову слику).

Није ни чудо што је све то и тако изговорио, пошто се он још увек држи подруг века старих упутстава немачких социјалиста својим српским следбеницима и послушницима да се “у име интернационализма и општечовечанске правде” морају одрећи национализма и патриотизма. Да се макар на тренутак досетио да су сви њихови “учитељи” (и његови, дакако) били националисти, нарочито немачки, било би му јасно због чега је Јаша Томић свој разлаз са социјализмом образложио једном једноставном поруком: “Брзо смо се отресли опсене и нисмо више дозволили да нас воде социјалисти других народа”.

Не љути се, човече

Е, мој друже,

Не треба се толико жестити, чак ни због ујака.

Ако ти кажем да су партизани убили тројицу мојих ујака, чији је отац а мој побочни ђед био тада један од виђенијих Пипера (у данашњој Црној Гори), то неће бити утеха ни теби ни мени, макар се и ја и ти понекад поштапали оном општепознатом “због мојега сина Николе омрзла ми је и слава Светога Николе”.

Не дирати окупатора јер је јак

Ако ти кажем и да су партизани у Србији, током 1941. године, уместо против немачког окупатора водили рат против жандармеријских патрола и станица по српским селима, против општинских надлештава, против пошта и телеграфа, против пореских служби и железничких станица, можда ће то за тебе бити изненађење.

Можда ти није познато да је као упечатљив траг такве партизанске ратне “технологије” остала наредба Врховне партизанске команде (Строго Пов. број 39. од 27. децембра 1941), коју је свим партизанским командантима и политичким комесарима на положајима упутио Арсо Јовановић, начелник Штаба исте те Команде, потоњи генерал­лајтнант.

У наредби је недвосмислено истакнуто да је “личност Драже Михаиловића и његов оштри дух јасно увидео право стање ствари и знао је јасно и разговетно да прикаже југословенским народима поготово српском са ким и у ком правцу југословенски партизани воде борбу. Поред овога његова личност и храброст окупила је око себе свеукупни српски народ и све најбоље борце; због чега морал, поуздање и вера у победу слабе сваког дана код наших борбених јединица, а тим пре што сви резултати наших до сада вођених борби са четницима, забележени су код ове команде као посве равни нули. Последице оваквих по нашу ствар поражавајућих неуспеха, без обзира на изнете чињенице, односно ауторитета Михаиловића, вођство ове команде у многим правцима може са правом приговарати партизанским командантима и пол(итичким) комесарима, а наиме: што се нису до сада стриктно придржавали комунистичке идеологије и да су се у досадашњим војним и политичким акцијама као и у правцу пропагандистичком у свему показивали кукавички и неспособни својих задатака и положаја за које су се за ове дане пуних двадесет година спремали… “

Наредба врховне партизанске команде

“С тога, а под претњом смртне казне, НАРЕЂУЈЕМ:

1. Да се команданти и пол. комесари, официри, подофицири, каплари и војници свих родова имају безусловно у будуће у свим правцима придржавати и покоравати комунистичкој идеологији.

2. Дражу Михаиловића и његове војне и политичке сараднике треба што пре ликвидирати (види наредбу ове Команде од 11. дец. 1941. г., под строго пов. број 14).

3. Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали. Снаге окупатора су врло јаке и свака наша борба против окупатора унапред је осуђена на пропаст. (Били су у праву, јер и званични немачки подаци казују да је немачка војна сила у окршајима по Југославији од 1941. до 1945. године имала мање од тридесет хиљада погинулих, рањених и несталих војника; зна ли се то, мора се поставити питање с ким су то партизани ратовали безмало четири године ­ ИП).

4. Такође и са усташама бесмислено би било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно ослабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Савез, наша мајка.

Живео СССР! За нас је комунисте најважније у томе: организовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити.

5. Да би се код окупатора могао изазвати већи гњев и реакција против српског народа, командантима стављам у дужност да из својих подручја и борбених јединица изаберу најпоузданије и најхрабрије другове којима ставити у задатак, да с времена на време из заседа убијају по једног или више окупаторских војника, како би окупатор на основу тога предузимао репресалије против непослушног српског народа и његовог вођства. (Ово као “логистичка подршка” немачкој наредби да се за једног погинулог немачког војника стреља сто Срба а за једног рањеног педесет, што је, примера ради, октобра 1941. завило Крагујевац у црно ­ ИП).

6. Да команданти и пол. комесари најхитније предузму на својим територијама са смртним казнама за сва она лица за која би се и најмање стекло убеђење да су против наше војне и политичке ствари. За овај задатак потребно је да команданти благовремено прибаве у што већем броју четничких амблема које ставити на расположење оним друговима који буду одређивани за ова ликвидирања, с тим да исте употребе, преобуку се у четнике, упадну у село, похарају га до голе коже, и побију угледне домаћине, који су наравно штетни по нашу организацију. Свако у селу мислиће да су то четници и да чине по наређењу њиховог вођства репресалије.

7. Команданти имају безусловно да на својим територијама спрече народу, без обзира на вероисповест, посећивање цркава и манастира, а њихове свештенике у колико појединци не би ма из којих разлога желели прићи нашој борби, одмах таквог ликвидирати…

9. Да команданти и полит. комесари уложе сва своја знања и силу да што више придобију уз комунистичке јединице што млађе, женског пола, како би могле послужити нашим друговима за природне сексуалне потребе. Ово је потребно у што краћем року учинити, ради подизања морала код наших другова приликом пресудних борби. Оне женске, које би евентуално остале у другом стању треба неопходно ликвидирати, поготову што као такве не би могле издржати наше тако честе отступнице, а не смемо их остављати у позадини, пошто би наш непријатељ такве случајеве добро искористио у пропагандне сврхе против нашег покрета…

Једновремено објављујем, да је вођство ове команде добило обавештење од стране нашег друга Стаљина… чак све више скреће нам пажњу и једновремено препоручује, да циљ наше борбе и пропаганде искључиво буде констриусан против организације Михаиловићеве ради потпуног уништења тог покрета…

…Пријем ове наредбе с обзиром на горњи строго пов. број путем сигурних курира потврдити, а команданти по пријему к знању лично имају да је запале” (Споменица Динарске четничке дивизије 1941­ 1945, Прва књига, Торонто/Канада 1993, 198­203). Можда ниси чуо да су партизани по Босни током “седам офанзива” сатирали једино Србе, да су у пролеће 1943 с Немцима потписали споразум “о неузнемиравању” док се они, партизани, на “оној другој обали” Неретве не обрчунају са четничким јединицама, да су Немци поштовали споразум и допустили партизанима да пређу преко Неретве, пренесу око 4.500 рањеника и тамо разбију 20.000 четника. (Што су партизани, непосредно иза тога, на Сутјесци грдно страдали ­ ствар је немачке војне стратегије).

Претпостављам да си чуо како су комунисти током свих ратних година врло пажљиво “чували” Јасеновац, како је одбијен предлог Николе Демоње да се, у тренутку када се знало да се у логору налазило свега 106 усташких кољача, нападне логор и ослободе логораши, како је Николи Демоњи “у потиљак објашњено” због чега то ослобађање није потребно и како је, да би се ствар забашурила, Никола Демоња проглашен за народног хероја. (Од око 1.200 народних хероја скоро 900 били су Срби а повећи број њих убијен је на сличан начин, због “идејних промашаја”).

Могао си чути, само ако си хтео, да су комунисти, као партизански “лидери”, од октобра 1943. до септембра 1944. године користили америчку и енглеску авијацију за разарање српских градова, тако да је, примера ради, Ниш разаран 15 пута, Београд 11 (најжешће на Васкрс 1944), Лесковац ­ не зна се колико пута, Краљево 6, Подгорица (с пролећа 1945. године и мени се дало да видим остатке онога што се до рата називало Подгорица), Земун и Алибунар по 4, Нови Сад 3, Смедерево, Никшић, Ћуприја и Поповац по два пута а бомбардовањем су били “почашћени” и Сремска Митровица, Рума, Велики Бечкерек, Крушевац, Пећ, Крагујевац, Ковин, Панчево, Велика Плана, Бијело Поље,Сјеница, Куршумлија, Прокупље, Вучје, Лебане, Грделица, Подујево, Рашка, Сталаћ, Митровица,Приштина, Нови Пазар, Цетиње, Колашин, Жабљак, Шавник, Андријевица, Гацко, Билећа…

Знам да ниси чуо једну давну емисију Радио Бејрута на румунском језику “да су у многим енглеским авионима који су сејали смрт по Београду биле југословенске посаде које је Тито 1944. године упутио на обуку у англоамеричке базе смештене на југу Италије”, исто као што можеш претпоставити да су само такве посаде могле на бомбама, на српском језику, исписивати честитке “Срећан Ускрс”.

Можда ти је познато да је покојни Тито, октобра 1944. године, по уласку у Београд, изјавио да “Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости” и да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори”, да је покојни Ђидо рекао да “Србији није пуштено довољно крви”, да је покојни Крцун запретио Србији оценом да је Срба “премного остало у животу, али имамо времена да ту грешку исправимо”, због чега је само у Београду, по најблажим проценама, првих дана по протеривању Немаца од живота “ослобођено” најмање 30.000 Срба (другде и много више), да је “у том смислу” замишљено и стратиште названо Сремски фронт (у партизанској терминологији “једно од најтежих, најдуготрајнијих и најславнијих бојишта у НОБ против окупатора”), на коме је, према налазу историчара Новице Војиновића, погинуло, рањено и нестало око 180.000 млађаних Срба (највећим делом из крајева јужно од Саве и Дунава), скоро деце, углавном без икаквог војничког искуства; није им ни било потребно војничко искуство, пошто су многи “употребљени” да, уместо оваца, “прошетају” кроз минска поља. Војне команде нису о тим жртвама ни правиле статистику јер су се оне уклапале у већ поменуте званичне партијске ставове да “Србији није пуштено довољно крви” и да је то партијским идеолозима, онима који су, по уласку у Србију, себе произвели у окупаторе, била прилика да на “поправном испиту” исправе дотадашње грешке.

Да је било баш тако сведочи нам и Vojna enciklopedija (knjiga 9 Sparta­Тirana, drugo izdanje, Beograd 1975, 113) која људске губитке 1. армије, као неважне, утврђује на “око 1400 погинулих, 4500 рањених и око 70 несталих”, док су материјални добици у пробоју, као важни, установљени у комад: “уништено 2 тенка, 4 топа и 14 камиона, а заплењено 48 топова, 3 тенка, 207 минобацача, 226 митраљеза, 2127 пушака, 168 аутомата, 45 камиона, 12 мотоцикала и 11 радио­станица”.

А можда наслућујеш да су наведене људске жртве тек кап у мору проливене српске крви током рата 1941­1945 (остале жртве осталих “збратимљених народа и народности” могу се сматрати тек “колатералном штетом” истога тог рата), али и непосредно после њега, када је покојни Тито, тргујући са својим енглеским пријатељима, “удесио” да по Словенији, око Зиданога Моста, на Похорју, у Кочевском рогу, у тенковским траншејама око Дравограда… буде побијено много хиљада српских избеглица. (Док сам пре скоро педесет година планинарио по тим крајевима, могао сам чути од домаћег становништва да је “по шумама и горама наше земље поносне” још 1952. године трајао “лов” на избеглице из Црне Горе који су успели да се провуку кроз партизанске обруче и стркну у шуму).

И, сада, реци ти мени да ли има смисла да са тим цифрама и са тим партизанским “подвизима” ја упоређујем жртву моје тројице ујака или ти жртву свога једног ујака, без обзира на то ко их је и са каквим намерама побио.

На крају, твоје је, као важног министра у постојећој власти, да браниш деловање једне од трију најважнијих полуга исте те власти у Србији а не да јој поткопаваш темеље.Мислиш ли ти уопште на оне који од једне обећавајуће судске одлуке очекују ако не тренутно (и коначно) измирење а оно мање или више крхко примирје, примирје на неодређено дугу стазу, макар док не промене светом они чија се мисао упорно креће једном те истом вијугом и који, стога, победнички, још увек мисле да су само они у праву.

Илија Петровић

www.vaseljenska.com/misljenja/ko-koga-nije-ostavio-zivog/

Прочитај без интернета:
5 гласовa