Експлозија српских спољних задуживања довела је до потпуног урушавања економских темеља на којима је држава до сада опстајавала. Вучићеви „стручњаци“ попут Душана Вујовића, Ане Брнабић и око њих разни „теоретичари“, створили су концепт убрзаног убијања привредних и људских ресурса.

У наметнутној доминацији иностраног капитала, онемогућава се економија благостања, сиромаштво се повећава, расте незапосленост, драстично пада је број становника, одумире социјална сигурност маса. Социјални бунт може да прерасте у снажан покрет масе незапослених, гладних, обесправљених, али и већег дела високообразованих и стручних делова друштва. Наш угледни економиста, проф. др Слободан Комазец, чије анализе у вези са овом темом Магазин Таблоид објављује у неколико наставака, направио је детаљан опис убрзаног пропадања Србије, са табеларним прегледом.

Проф. др Слободан Комазец, Таблоид

Носиоци макроекономске политике уводе нам капитализам примитивног облика, готово првобитне акумулације капитала. Отворено се хвале „повратком у капитализам“. Уведен је неолиберални олигархијски систем. Радници који још раде у приватном сектору су без било каквих права, без синдикалног организовања, несигурни, експлоатисани до крајњих граница, без радног времена, претворени у ћутљиву и трпљиву масу.

Све више доминира рад на одређено време, по уговору, за одређене послове, (посебно преко агенције за посредовање) на пробу, волонтерски рад, неплаћени рад и сл. Уводи се регулација ради лакшег отпуштања, ограничавање накнада, а то значи слабљење социјалног модела друштва и социјалне државе. Уместо европског социјално-тржишног система прихваћен је амерички тржишни фундаментализам. Већина грађана претворена је у модерне робове. Алтернатива томе је, ако се побуне и траже своја права, чланство у армији незапослених. Сретни су запослени да имају било какав посао, макар и слабо или никако плаћен. При томе, влада и осећање несигурности и страха. Сви они који се још држе на каквом-таквом послу страхују да лако остану без посла. Једном када се остане без посла други се тешко налази. Велика је историјска превара када су им њихова предузећа отета и продата тајкунима чије порекло капитала није ни тражено. Сада се открива да је то највећим делом капитал из криминогене зоне. Поништено је око 36% приватизација, али су предузећа у међувремену уништена или опљачкана.

Кроз процес пљачкашке приватизације предузећа су најпре одузета од запослених (преко проглашавања њихових предузећа као друштвено и ничије власништво), а затим као државна обезвређена, продата или готово поклоњена, уз провизије страном капиталу или домаћим носиоцима згрнутог (најчешће кроз криминалне радње) капитала. „Финансијске пиране“ су покуповале позајмљеним или опљачканим новцем државно-радничко власништво и навукле дивовски спољни дуг и дугове код банака – које не враћају. Сада настаје фаза када се реални и приватизовани капитал преносе у руке страног капитала.

Дебакл економије и друштва и нарастање новог економско-финансијског колонијализма је на сцени. Истовремено је то и концепт социјалног поларизовања и велике диференцијације у приступу новцу и капиталу, а то је управо нова стратегија финансијског капитала. На сцени је регресивни капитализам који води у хаос и суноврат привреде и друштва. Истовремено се развија и духовно загађење друштва.

Финансијски капитал и новац су задоминирали политиком и економском сценом, али у функцији деструкције, а не развоја. Криминал је експлодирао. Корупција је постала саставни део свих операција капиталом. Настаје врзино коло штрајкова, социјалних потреса, тешко руинирана привреда, немоћна држава и готово паника и немоћ власти која не види излаз. Нема ни визије, ни стратегије дугорочног друштвеног, националног и економског развоја.

Социјални песимизам и незадовољство маса

Није ништа необично да социјални песимизам стално расте и да је незадовољство условима живота масовно. Варљиви и површински социјални мир повремено нарушаван појединачним (а не масовним и синхронизованим) штрајковима, неповезаним демонстрацијама социјално угроженог огромног дела популације – за сада не угрожава инсталиране политичке структуре и страначке позиције. Масовно незадовољство и гнев, осећај понижености и бесперспективности допуњени су осећајем масовне манипулације, пропаганде и медијског спиновања јавности. Стога расте неповерење у странке, јавне институције и средства информација.

У потпуно алтернативној политици развоја више солидарној и колективној (не индивидуалистичко-неолибералној) економији, која води брзом економском расту и равномерној расподели националног дохотка и богатства, могући су потпуно други инструменти развоја. Насупрот томе, код нас се води и даље либерална економија отуђења и масовне експлоатације.

Најављене економске мере Владе представљене су као решење за дубоку привредну и социјалну кризу, док највећи њихов део води већој експлоатацији рада и легализује нехуман однос према радницима. У мерама Владе је више елемената либерализма у односу на претходне. То се посебно односи на флексибилизацију тржишта рада и даљу приватизацију јавних предузећа. Флексибилизација рада и плата неће повећати запосленост, али ће довести до пораста незапослености и несигурности, па и социјалне неизвесности, све до услова готово робовског рада.

Неолиберализам је изгубио до сада највећи део свог политичког легитимитета и привлачност широким слојевима становништва. Апологија приватизације, фискалне консолидације, високих камата, либерализације тржишта рада и свих финансијских токова, уз разбијање снаге синдиката – јасна је стратегија зависног развоја.

Демаскирање регресивне природе неолибералног пројекта, корупцијски скандали, уска изворна повезаност неолиберализма с реконструкцијом америчког империјализма, другим државама мора бити јасна порука. Досадашњи развој Србије производ је апологета неспутаног (слободног) капитализма. Разарање привреде, друштва и инвестиција њихов је производ.

Приватизациони таласи производне државне имовине (капитала) изгледа да се и даље настављају. Реинтеграцијом радничке класе у свет капитала преко високе незапослености с малом толеранцијом на деловање синдиката, а затим концентрација богатства у уском кругу бирократије и политичке олигархије, огромно социјално раслојавање, уз демонтажу државе благостања – створено је право окружење за потребне стварне дубинске економске реформе.

И даље апологете неолиберализма и страног капитала сматрају да држава само маргинално и индиректно може интервенисати у привреди углавном у редистрибуцију доходака.

Познато је да се по кејнзијанској теорији из рецесије може изаћи и повећањем запослености, смањењем пореза и повећањем јавних издвајања, ниском каматом. Расподела дохотка и моћи сада одлази у корист капитала, али је то углавном спекулативни, често и фиктивни, а не производни капитал, при чему је камата на финансијским спекулацијама (и брзом обрту капитала) готово десет пута већа од профитне стопе у производном сектору.

Неолиберализам представља пројекат рекомпозиције хегемоније финансијског спекулативног капитала. Преко Споразума социјалних партнера, уз посредовање „неутралне државе“, углавном је одраз потреба за социјалним дисциплиновањем радничке класе и њеним тоталним покоравањем хировима спекулативног капитала.

Основни циљ неолибералне хегемоније није подстицање раста и редукција инфлације. Циљ је потчинити радничку класу (као да су најамнине превисоке), приграбити домаћу акумулацију и контролисати међународно задуживање.

Императив је контрола радника (запослених) у циљу осигурања међународне конкурентности и уредног сервисирања спољни дугова – да би се поново ушло у нови дуг. Концентрација дохотка кроз расподелу у мало руку, уском слоју богатих спекуланата, води непродуктивној концентрацији капитала и моћи и све већем одвајању рада од капитала и његов потпуно потчињени и несигурни положај. Неспособност неолибералних реформи да осигурају висок ниво инвестиција, стопу раста и високу запосленост постаје све јаснија. Циљ неолибералних реформи је, видимо, потчинити синдикате и радничку класу, а домаћа предузећа, инвестиције и банкарски сектор међународним императивима.

Отворена је опасна интеграција токова капитала преко контролисаног финансијског сектора (државне финансије, домаћа штедња и спајање домаћег и доминантног међународног капитала), што води у презадуженост и пословање укупне привреде само за камату на инострани капитал.

Држава благостања (с развијеном социјалном функцијом) претворила се у криминализовану организацију с таквим институцијама, а у тесној спрези са финансијским и банкарским капиталом. Држава заступа интересе крупног финансијског капитала (банкстера), и послодаваца, а на штету дела радничке класе, која се раздваја на неколико делова, међусобно супротстављених: део запослених у јавном (државном) сектору који користи ову нову партијску трансформацију државе, део у приватном сектору, који има све слабије синдикате и који је губитник, несигуран и без стварних (радничких) права, део незапослених радно способних делова становништва, ван утицаја на друштвене токове („заробљени у зони сумрака“), пензионери и социјално издржавано становништво.

Државна администрација се претворила у партијску машинерију са сопственим профитним, финансијским, информационим интересима, уско повезана са носиоцима финансијског и банкарског апарата.

Смањење неједнакости у расподели националног дохотка, богатства и моћи је битан фактор активирања домаћих фактора развоја и штедње, уз пораст оптимизма и сигурности у друштву. Стендбај аранжман са ММФ је у основи план за омогућавање отплате спољног дуга презадужених држава, што подразумева нова задуживања.

Репресију над радничким примањима (закидања плата и пензија, да би се страним банкама отплатио дуг) гуши економски раст и отежава отплату јавног дуга. На сцени је провођење политике притиска на наднице и услове рада. Велики део становништва је предмет флексибилне експлоатације. Сигурна је једино велика несигурност и неизвесност. Јасне болести неолибералног капитализма су несигурност и губитак радних места, док је дистрибуција националног дохотка је све неравномернија.

Познато је да и Комисија ЕУ заговара повећање флексибилности тржишта рада уз замрзавање плата, смањење пензија уз повећање старосне границе за пензионисање.

Великом деиндустријализацијиом националне владе су изгубиле могућност вођења националне економске политике и инвестиција, а тиме и сопственог концепта економског раста.

Србији нема спаса без озбиљног рада и изградње нових друштвених механизама. То је могуће само уз скидање са „трона“ паразитског слоја политичара. Свеобухватне економско-социјалне реформе, ако се стварно рачуна на њихов успех, треба почети од коренитих резова у вези са њим. Довољно је увести јасна правила игре и контролисати њихово спровођење, на крајње легалним и легитимним темељима.

Оно што сматрају „реформама“ јесте у ствари повлачење социјалне државе или државе благостања, посебно променама Закона о раду, уз пребацивање највећег терета на радничку класу Србије. Предаторски неолиберални капитализам у Србији и даље се развија. Човек је много мање заштићен него до сада. Ту треба тражити и одговор на наш захтев за спајање рада и капитала у предузећима у општој развојној функцији. На сцени је турбокапитализам у Србији, као „терор антиекономије, уз поништавање радничких права“, обарање потрошње, „стабилизација“ у дубокој кризи и високој незапослености. То је потпуно антикејнзијански модел тотално слободног тржишта.

Нестајање средње класе и пропаст политике

Средња класа код нас је уништена, док се у ЕУ осећа тотално преплашено и несигурно, готово у паници и потпуној неизвесности (уз све већу незапосленост). Она је изгубила стабилну социјалну државу („државу благостања“), стабилан радни однос, радничка права, слободу говора, слободу удруживања и могућност заштите својих радних и социјалних права преко ослабљених синдиката. Крупни финансијски капитал је у офанзиви и руши све баријере пред собом. Нарастају сви елементи финансијског империјализма. Стварна левица никада није била потребнија, али не на старим идејама које више не функционишу у новим условима. Каква је то левица са неолиберализмом у макроекономији? Интернационализовани капитал не бира средства у сламању снаге запослених, док незапослени и немају никаква права и моћ.

Не постоји нека врста позитивне друштвене енергије која би покренула пасивизиране раднике, док су синдикати потпуно изгубљени или руководства купљена од власти. Народ је „навикао“ да ћути и трпи због свега што је преживео. То се односи како на социјалну неправду, тако и на корупцију и бесперспективност.

Истањила се индустријска радничка класа, док су се интелектуалци углавном продали капиталу, или актуелној структури на власти. На кога да рачуна и с ким да се организује нова левица насупрот крупном интернационализованом капиталу? Шта то „нова левица“ нуди да би привукла масе, добила власт и извршила суштинске и дубоке реформе друштва и привреде у корист привреде, запослених и становништва? Да ли је то уопште левица која свој концепт развоја базира на неолиберализму и глобализацији? То са стварном левицом нема никакве везе, осим прокламацију о положају радничке класе, социјалним проблемима и незапослености. Интересантно је погледати динамику економског раста и висину стопе незапослености у низу држава у последњим годинама.

У ЕУ стопа незапослености прелази 10% радно способне снаге и износи преко 24 милиона. Само у еврозони већ дуже траје незапосленост од 17,5 милиона или преко 12%. У Шпанији ова стопа износи 27%, а Грчкој 30%. По стопи економског раста не можемо тврдити да смо „међу водећим државама у Европи“, да смо „узор другима по успешности реформи“. Међутим, по висини стопе незапослености смо међу неколико „водећих“ држава. Из претходног прегледа то се јасно види. Сада можемо да дамо и компаративни приказ просечних пензија и плата Србије и држава у непосредном окружењу.

Незапосленост, криза запошљавања…

Незапосленост је један од највећих проблема привреде и друштва. Ради се о дугорочном проблему који се у условима привредног застоја и кризе брзо погоршава. Позната су обећања при доласку на власт ДОС-а да ће запослити 500.000 радника, други су калкулисали и обећавали 300.000 и др. просто се разбацивало обећањима и могућностима запошљавања – да би се освојила власт. Од тих обећања није било ништа, напротив незапосленост је огромно повећана.

Какво је стварно стање запослености у последњој декади развоја?

Ако се настави овакав концепт уништавања привреде (предузећа) биће удаљени с посла за годину дана нових 70.000 мада је Влада прогнозирала и задржавање нивоа запослености у 2010. години, а затим у 2011. години (чак и у 2012. години). Број незапослених у овом периоду повећан је за 380.000 што уз пораст броја пензионера од 600.000 даје око 980.000 издржаваног становништва. Сваке године се број пензионера повећава за 35.000, а број запослених смањи за 70.000! Може ли овакав социјални систем да издржи? Може ли пензиони фонд да исплаћује пензије? Већ сада се пензије покривају са 50% из других буџетских прихода…

Сада долази оно најтеже питање које ће нас убрзо дочекати као огроман проблем. Наиме, већ имамо 1.787.000 пензионера (уз то нам популација спада међу најстарије у Европи), при чему број пензионера брже расте од новог запошљавања, уз тенденцију сталног погоршавања односа. Тренутно, на једног запосленог у привреди (где се ствара национално богатство) која грца у неликвидности, под високим пореским теретима, кризи производње, великим кредитним обавезама и др. долази 1,7 пензионера и једног незапосленог. Ако томе додамо и два издржавана члана до 15 година старости то је 4,7 издржавана на једног запосленог. Стварна стопа незапослености није 15%, (или по најновијој „процени“ 13,8% већ 25%! Томе треба додати и око 240.000 младе и способне, школоване, репродуктивне популације која је отишла у иностранство. Индекс беде (стопа незапослености и стопа инфлације) креће се око 20-25% у неколико последњих година. О популационој политици, које уопште нема, као најважнијем ресурсу државе, овде је сувишно говорити.

Економија страха и неизвесности

У сектору запослености влада осећање несигурности (осим, за сада, у јавном сектору), чак и страха. Сви они који се још држе на каквом-таквом послу страхују да лако остану без њега, уз изостанак било какве заштите. Све више доминира рад на одређено време, рад по уговору, за одређене послове, на пробу, волонтерски рад и др. Овај облик рада се продужава у недоглед.

Страх од могућег губитка запослења доводи до смањења издатака, предузећа не инвестирају (посебно дугорочно уз већи ангажман капитала), урушава се економија. Долази до новог отпуштања запослених. Настаје злокобна спирала економског опадања и социјалног слома. Велики део нације живи своје тешко време, које се претвара у егзистенциону агонију, уз продубљавање кризе и одлазак економије у неколико година у „негативни раст“, дакле имплозију развоја. Социјална слика се перманентно погоршава. Масе људи живе у сиромаштву и беди, а све више и глади. Развија се експлозивна смеша високе инфлације и високе незапослености. То је познати „индекс беде“ – који се продубљавањем кризе нагло повећава. Неједнакости разарају и антагонизују друштво и државу, док званична статистика подлеже притисцима и улепшава грубу и ружну стварност.

Обогаћени слој уз власт претворио се у супербогаташе, а масе становника у „потрошне сиромахе“. Социјална драма и раслојавање друштва у којој је шачица „корисника транзиције“ згрнула огромно богатство (реалне и финансијске ресурсе), праћени су необузданом похлепом и подивљалом корупцијом.

У највећем делу становништва социјални песимизам стално расте. Наћи се без посла значи остати без изгледа за ново запослење – постаје се социјални очајник и на крају „опустошена личност“.

Развија се „врзино коло“ штрајкова, социјалних потреса, немоћне државе која не види излаз и тако до општег пословног и социјалног слома. Томе је велики допринос дала погрешна и погубна политика наше тако „социјално одговорне владе“.

У периоду нове кризе од 2008. године посао је изгубило више од 400.000 до тада укупно запослених, а у привреди 555.000. Цех незапослености углавном плаћају они који раде у приватном сектору, јер је број запослених у јавном сектору повећан и релативно стабилан. У приватном сектору и они који се евентуално запосле су „робови на одређено време“, како истиче један дневник, јер су уговором са временском клаузулом, а често тако „запослени“ раде и без плате и без доприноса. Како је могуће да 55.000 предузећа својим радницима не плаћају доприносе.

Примања за преживљавање

Стопа незапослености на крају 2011. године износила је 30%, што је општеприхваћени податак у јавности. У следећој години регистрована стопа незапослености (са пољопривредним осигураницима) износи 27,5%, док је званична стопа незапослености према анкети о радној снази 26,9%, а у 2016. години најпре 19%, а затим 15% крајем године (по најновијем извештају ова стопа је пала на свега 13,8%, са намером владе да је обори на стопу незапослености у еврозони од 12% (а не у ЕУ од 10%). Пошто је ово један од најважнијих проблема друштва било би интересантно да се дају јавности следећи подаци: укупан број запослених у току године, број оних који су изгубили посао (новонезапослени), код новозапослених – у којим гранама и секторима (приватни и јавни сектор), облици и природа запослености – по уговору, на одређено време, за одређене послове, волонтери, запослени преко Агенције за запошљавање и сл. брисани из списка незапослених.

Запосленост и незапослености је један цели систем, а не само пуки статистички података погодан за политичке манипулације и „доказ“ успешности „реформу“. Коначно, систем се гради за човека и његову будућност и бољи стандард, сигурност, школовање и стварање нових генерација (породица и наталитета). Према наведеним стварним стопама незапослености Србија се налази у самом врху Европе међу 3-4 државе (заједно са Шпанијом, Македонијом, БиХ, Грчком и др).

Дакле, стопа укупне незапослености је врло висока, с тим да се незапосленост повећава, а могућности запошљавања су све мање. Сада се стопа незапослености према Анкети смањује на 15,2% у 2016. години, дакле нижа је за 10%. Ако се види број незапослених више од 840.000, где је то запослено 84.000? А број незапослених готово стагнира. Време је да се престане с тим манипулацијама, јер у званичне податке више нико и не верује.

Сада ћемо погледати структуру укупно незапослених у Србији по степену образовања, пошто је то врло значајан показатељ за државу како и где да решава овај данас највећи проблем у земљи (по подручјима, делатностима и сл). Са закључно основном школом је 150.456 (21%), средња школа 501.035 (68%), виша и висока 78.880 (11%).

Интересантно би било видети и структуру незапослених (посебно по годинама старости), што се обично не разматра, мада је врло значајно у политици запошљавања и обавеза државе да решава овај проблем.

Окови криминалног капитала и деструкција привреде и друштва

Стравична је економска и социјална ситуација, која се не решава већ се нагло погоршава, уз кумулисање проблема и њихово негативно подстицање. То се не може решити само начелним обећањима. Сталним растом курса долара и растућом очекиваном инфлацијом, пензије и социјални трансфери ће све више реално падати. Стога је замрзавање пензија равно „социјалном геноциду“.

Настала је злокобна спирала економског опадања и социјалних могућих потреса. Истовремено се развија и духовна криза и духовни слом друштва. Садашњост се претворила у голо преживљавање маса и духовно умирање, односно труљење. Богати слојеви све више отуђени, стварају свој „одвојени“ свет интереса и повезаности – осуђени су на монотонију, духовни егзорцизам, досаду и грамзивост (кумулисање спекулативног капитала). Криминогени капитал је задоминирао политиком и економском сценом Србије.

Финансијски капитал и новац су задоминирали политиком и економском сценом. Криминал је задоминирао и продро у све поре система, док је корупција постала саставни део свих операција капиталом. Капитал ван јавне контроле није стављен у функцију реалног стварања, оплодње богатства и реалних инвестиција у привреду. Спекулативни капитал руши финансијски систем, морал и праве вредности. Нови систем мора да почне од промена односа рада и капитала, али да се споје рад и капитал, промене власнички односи са потпуном контролом токова новца и капитала.

Извршена је огромна прерасподела друштвеног богатства уз помоћ привилегија, политике, приватизације, док се огромни профити згрћу на пљачки и економском пропадању Србије. У наметнутној несамосталности, доминацији иностраног капитала и интереса западних држава – онемогућава се економија општег благостања, сиромаштво се повећава, раслојавање, стални је раст масовне незапослености, драстичан пад броја становника, одумирање социјалне сигурности маса. Социјални бунт може да прерасте у снажан покрет масе незапослених, гладних, обесправљених, али и већег дела високообразованих и стручних делова друштва.

Социјални интервенционизам у функцији фискалне консолидације

Излаз из зачараног круга привредне депресије, финансијске кризе и слома, уз пораст материјалног сиромаштва – који воде у све дубљу финансијску и социјалну кризу, може бити преко изразито високих стопа привредног раста (готово двоцифрено) оживљавања привредне активности преко активирања домаћих фактора развоја, уз тежњу да се оствари пуна запосленост рада и домаћег капитала. То је у ствари, нови модел привредног раста и макроекономске политике.

Сви макроиндикатори развоја су доста ниских стопа, уз стално погоршавање опште пословне климе и здравственог стања привреде. Неизвесност стално расте, што је праћено изостанком програма развоја, изостанком могућности нето прилива свежег капитала из иностранства (уз истовремени велики одлив капитала), чиме је блокиран нужни процес оживљавања инвестиција (без којих нема процеса „структурног прилагођавања“ и брже измене структуре привреде).

Основни фактори развоја су блокирани, уз већ настали процес њиховог међусобног искључивања. Простор за алтернативну макроекономску политику и стратегију „супституције фактора развоја“, на бази овакве филозофије „развоја“ и „стабилизације“ коју нуде владе нагло се сужава и готово нестаје.

Привреда тоне у све дубљу кризу. Све чешће се истиче долазећи привредни слом, у чему је привреда на сваку терапију постала резистентна. Становништво у све већим масама креће у социјални безизлаз (али и све отворенији бунт против свега што се нуди као „супститут“ развоју, као и остварење „демократије либерализма“, уместо „друштва и државе благостања“, те друштвеног препорода). Економска мисао врло тешко оптерећена регионализмом, дневно-политичким супротностима, изгубила се у немоћи да обавља своју визионарску функцију, да нуди излазе из кризе. Политиканти, који мисле да знају економију, нуде нове илузије и стварно духовно и економско пропадање и одвајање од развијеног света.

Може ли се у таквим односима понудити одговарајући алтернативни програм развоја и ревитализације привреде уз отпочињање процеса друштвеног препорода и увлачења у круг средње развијених привреда (с динамичним развојем)? Могу ли се активирати мртви капитал у процесу развоја и бројни секундарни фактори развоја? Могуће је, али не на бази досадашњих концепција и оваквог модела антиразвоја које се стално нуде и упорно спроводе, без обзира на управо катастрофалне резултате.

А 1. Приватни капитал не познаје социјалну правду

Приватизација школства, здравства, предузећа, а доћи ће и до приватизације судства, армије, полиције и других темеља политичке и социјалне функције државе, јасно показује изабрани пут и стратегију развоја такве државе и привреде.

Нема и не може бити социјалне правде и „социјалне равнотеже“ у друштву с доминантно приватним власништвом и мотивом профита, уз огромну прерасподелу дохотка у руке носилаца капитала, где су запослени постали голи привезак капитала, „додатак“ капиталу и готово непотребан трошак. Њега треба максимално рационализовати и смањивати у цени коштања. Причати сада о социјалној правди као главном реторичком питању и пароли странака на власти – које су све учиниле да се запали „фитиљ социјалне бомбе“, потцењивање је здраве памети народа. То је у функцији голе борбе за одржавање на власти. Какву социјалну правду траже наше „демократе“ – оруђе крупног капитала и страних и сопствених интереса (опет крупног светског капитала) када су све продали (банке, предузећа, земљиште) страном капиталу и домаћим тајкунима. Запослене су претворили у голи привезак капиталу. Постали су и као трошак и терет приватизованом капиталу кога треба стално смањивати, без било какве социјалне заштите. Сада је то обична политичка вулгаризација идеје „социјалне државе“. Где је то у историји приватни капитал водио социјалну политику? Никада и нигде!

Глоса 1

Сваке године се број пензионера повећава за 35.000, а број запослених смањи за 70.000!

Глоса 2

Тренутно, на једног запосленог у привреди која грца у неликвидности, долази 1,7 пензионер и један незапослени

Глоса 3

Доминира рад на одређено време, рад по уговору, за одређене послове, на пробу, волонтерски рад

Глоса 4

Србији нема спаса без озбиљног рада и изградње нових друштвених механизама. То је могуће само уз скидање са „трона“ паразитског слоја политичара

www.srbijadanas.net/srbija-pred-pucanjem-eksplozija-spoljnog-duga-implozija-razvoja-i-duznicka-omca/

10 гласовa