ДР САНДА РАШКОВИЋ ИВИЋ

Наше наде данас великим чини то што знамо да су се оне остваривале само онда кад смо били на истој страни историје са руским народом

Само годину дана после пуча у Кијеву – који је на сцену вратио најмрачније фигуре модерне прошлости Европе – није тешко закључити како је наш континент доживео најдубље промене после распада Совјетског Савеза. Насилно збацивање изабраног украјинског председника није, међутим, могло да се обави без директног учешћа западних земаља. Бројна су накнадна сведочанства која потврђују како су из Вашингтона убачене милијарде долара прецизно постављеној инфраструктури кијевског Мајдана. Не може се занемарити ни улога земаља Европске уније у том догађају. Само дан пре пуча шефови дипломатија Немачке, Француске и Пољске потписали су са збаченим председником споразум, за који се сутрадан јасно видело да је био у функцији насилног пуча.

Све што је уследило у Украјини само је потврђивало ту тезу. Под притиском САД, Европске земље увеле су ригорозне економске санкције Русији, настојећи да сломе њен отпор продору НАТО у Украјину и дискриминацији а потом и војном сламању рускојезичног становништва те бивше совјетске републике.

ЗАШТО НИСМО ИЗНЕНАЂЕНИ
Најмање разлога да буде изненађена таквим одвијањем догађаја имала је Србија. Нема ничег од оног што западне земље нису покушале да примене против Русије, а да то већ није било примењено против Србије. На исти начин са Запада је буђен и подржаван регресивни национализам међу житељима западне Украјине, као што је 90-тих био буђен међу становницима западних југословенских република. Исте униформе и идеје, поражене у Другом светском рату као нацистичке, враћене су у Украјини као што су пре четврт века почеле да се појављују у сецесионистичким републикама Југославије. На исти начин су у западним медијима били подржани рецидиви усташтва, иза кога је у Другом светском рату остало више од милион мртвих Срба, као што су као борци за демократију били подржани политички наследници украјинског нацистичког квислинга Степана Бандере (сина унијатског попа из Галиције). На исти начин се у западним медијима данас приказују руски антифаштички борци са истока Украјине као што су се 90-тих описивали српски борци против повампиреног усташтва. Још једном се показало, како је писао истакнути српски историчар академик Милорад Елмечић, да је у западној јавности србофобија само рукавац увек присутне русофобије.

ukrajinanacimarsИсторија се не понавља, али њене идеолошке форме за које смо 1945. чврсто веровали да се никада неће вратити, дале су се наслутити у некадашњој Југославији 90-тих, да би се данас у Украјини појавиле у својој кристалној јасноћи.

Због тога се не бих позивала на вековну усмереност српског и руског народа, чак ни на чињеницу да је данашње јачање Русије, чак и да ни у чему није директно помогла Србији – а јесте – било довољно да наша земља не буде раскомадана у времену кад је после 2000. године њен отпор западним силама у значајној мери спомљен. Ради се о томе да, како је написао нови грчки министар финансија Јанис Варуфакис, неке политичке одлуке морамо донети једноставно зато што су правичне, и што другачије не може да буде.

Правично је, на пример, да данас као Срби кажемо како је за нас Крим легитимни део Русије. Наравно, у аргументовању тог става можемо се позвати и на критеријуме међународног права, па и онај да Украјина у Уједињеним нацијама 1945. године није била призната са Кримом у својим границама. Ради се о нечем другом: исте снаге које хоће да одвоје Крим од Русије, већ четврт века раде на одвајању Косова и Метохије од Србије; исте снаге које данас хоће да разоре Русију како би опљачкале њене природне ресурсе јесу оне које већ деценијама разарају малену Србију, пљачкајући наше ресурсе и доводећи цео народ на просјачки штап.

РУСИЈА И СРБИЈА ВИШЕ ОД ОДЛУКЕ
Зато сам сигурна да ми данас нисмо изабрали Русију за нашег политичког савезника, као што није ни она изабрала нас. И нас и Русију у тим улогама изабрала је историјска судбина, која нам никад није била наклоњена, која нас вековима води кроз највећа искушења, али нас никад није оставила насупрот коначне победе, никад није дозволила да српски и руски народ остану с оне стране историје.

novorusija45Иако предводим политичку странку која је по опредељењу везивања судбине Србије за Русију у мањини на полиитчкој сцени, нимало не сумњам да је наша судбина и заједничка и победничка. То питање надилази наше страначке и политичке воље, једноставно ради се о питању вишег реда, које се и решава на другим вишим местима.

Зато нескромно верујем да је сваки наш отпор западном сатирању Србије макар мрвица која доприноси данашњој руској борби. Као што једнако верујем да је сваки данашњи руски успех, по сили историјске законитости, крупан корак Србије ка изгубљеној слободи.

Са надом смо пратили преговоре у Минску, гледајући понашање највећих сила Западне Европе, које деценијама понижавају Србију и које су доскоро мислиле како ће понижавајућим санкцијама сломити вољу Русије. Видели смо их уплашене, како за сопствени мир и просперитет широм отворених очију не гледају пут Вашингтона, него према Москви. И видели смо да данашња руска борба није само борба за Русију већ и за Европу, онакву какву и ми Срби желимо, а не онакву какву годинама трпимо. И то је круцијална промена, којој сведочимо.

И не претерујемо када у томе видимо светло наде и за Србију. Да ћемо повратити Косово и Метохију, да ћемо повратити опљачкане ресурсе и да ћемо грађанима наше земље вратити у руке њену отету судбину.

Наше наде су зато велике, и за њих ћемо морати да се изборимо сами. Али не заборављамо да наше наде великим чини управо то што знамо да су се оне и остваривале само онда кад смо били на истој страни историје са руским народом.

Аутор је председник ДСС

www.standard.rs/politika/31154-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0,-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0,-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0

1 глас