Београд – Срби, њихове патње, сеобе и крварење на Војној граници Европе били су на периферији британског интересовања све до устанака почетком 19. века у којима је изборена аутономна Кнежевина Србија. Од тада је званични Лондон свим средствима почео да се бори против обнове српске државности. Креатори британске спољне политике су ослобођење Србије сматрали за опасност по своје интересе, јер би она била заступник руских интереса на Балкану и центар ширења словенофилских и слободарских идеја.

Један аутор је писао да би било каква промена у турском царству значила губитак а не добитак за Енглеску: „Не треба да допустимо да лажна позивања на човекољубље и помоћ угњетеним хришћанима умање нашу будност на Леванту“. Стратфорд Канинг, архитекта британске политике према умирућем Османском царству, говорио је: „Част Енглеске налаже да користимо наше оружје и трошимо наше благо како бисмо спречили да се турско царство распадне“, наводи проф. др Веселин Костић, врсни филолог, аутор изузетне књиге „Британија и Србија: контакти, везе и односи 1700-1860″ која се појавила ових дана у издању „Архипелага“.

Реч је о брижљиво урађеној научној студији, која је настала после целе три деценије истраживања. Ипак, она се чита лако као најбољи авантуристички роман или шпијунски трилер, јер прича о Британцима на Балкану и јесте дуга сага о псима рата, пустоловима, дипломатама, обавештајцима, заверама и превратима.

Она почиње крајем 17. века кад многобројни плаћеници с острва учествују у аустро-турским ратовима заједно са српским граничарима и устаницима. У енглеским сведочанствима Срби се помињу само спорадично као топовско месо. Они улазе у фокус британске политике тек кад устанци успевају самостално да изборе Кнежевину Србију, мимо воље великих сила. Руска помоћ устаницима, иако долази само кад је Кремљу у интересу да Срби привуку део османских снага, кристалише став британске владе: „Србија независна од Турске је Србија зависна од неке друге силе“.

„Супарништво Британије и Русије је добило израз у британској подршци Порти, а један вид те подршке било је коришћење британског дипломатског утицаја у сузбијању тежњи за осамостаљењем у зависним и полузависним покрајинама турског царства“, каже др Костић.

„Као најделотворнији начин обезбеђивања подршке британске јавности за владину политику био је онај који се и иначе највише користи, а то је манипулисање информацијама.“

Зато су после 1830. британски „путници“ почели да фабрикују извештаје у супериорном империјалном духу, који је с ниподаштавањем посматрао православне словенске народе. Они су детаљно описивали Србију, иако су је најчешће посматрали из даљине, с палубе пароброда. Френсис Ен Вејн, маркиза од Лондондерија, је 1840. у популарном путопису с пловидбе Дунавом описала Србе који су јој чамцем превозили ствари до брода: „Веслачи су једва личили на људе, толико су им изглед и одећа били дивљачки“. Историчар уметности Ерве наглашава да првославци веома воле фреске и иконе „које су тако невеште брљотине и приказују тако чудне фигуре да их човек једва може гледати а да се не смеје“.

Популарна списатељица и хуманитарна радница Фелиша Скин, описује Српкиње које путују њеним паробродом:

„Овде, близу нас, живи народ варвара чији цео женски део, чак и ако га сагледамо у најповољнијој светлости, тавори и умире без икакве мисли осим пуког намиривања из дана у дан својих животињских потреба.“

Практично упутство како треба да се са Србима понашају британски путници дао је, у путопису из 1850, Џон Харвуд који је са невестом путовао кроз Србију ка Цариграду. Британски конзул Фонбланк му је од турских власти издејствовао пратњу и препоруку да у сваком месту где застане добије смештај, а гост је са задовољством описивао како је малтретирао православне домаћине у кнежевини:

„Кад год би нам било потребно било шта у некој српској кући ми бисмо изашли и строго наредили првој особи коју угледамо да нам то донесе. И морам рећи да су увек извршавали наше налоге спремно и без поговора. На Истоку, ако се само понашате као власт, житељи вас одмах, као нешто што се само по себи разуме, послушају. Ја се никада нисам устручавао да дам знак било коме кога видим да ми припали лулу, придржи коња или ме послуша у ма чему другоме и то без плаћања, само на основу заповедничког тона и геста.“

Британски обавештајац и страсни туркофил маскиран у путописца Џејмс Скин је 1851. Београд описао као завереничко гнездо из којег се шире слободарске идеје. С поштовањем је говорио о образовању и храбрости људи који су их пропагирали, али је као службеник своје владе Србију због тога сматрао још опаснијом.

„Ако се Срби земљорадњом баве мање него Бугари, а трговином мање него Грци они су с друге стране знатно ратоборнији и та особина која је била тако уочљива у њиховој прошлости може доћи до изражаја и у ковању славистичких планова уколико у томе не буду спречени“, упозоравао је Скин.

Наравно, било је и другачијих Британаца, који су се борили против пропаганде званичног Лондона према Србима и нису прихватали „државне разлоге“ као оправдање за помоћ Османској империји. Међу њима се истиче англикански свештеник Вилијам Дентон, који је целе 1862. боравио на Балкану и по повратку објавио књигу „Србија и Срби“.

„Већ дуже време многобројни конзуларни службеници раштркани широм султанових поседа знају, или на основу изричитих упутстава, или на основу оних посредних наговештаја помоћу којих се људима до знања стављају жеље надређених, да по мишљењу владе њихова најзначајнија дужност треба да буде потпуно прећуткивање свих обавештења о стању, а нарочито патњама народа у Турској“, протестовао је Дентон.

Можда најтрагичнији пример Британца који је заволео Србе, а изазвао први државни удар у Србији био пуковник Лојд Џорџ Хоџис. Он се после успешне војне каријере отиснуо у дипломатију као први британски конзул у Књажевини Србији. Допао му се слободарски српски народ па је књазу Милошу понудио помоћ кад су га притиснуле и Русија и Аустрија због доношења слободоумног Сретењског устава. Хоџис је молио надређене да Британија пружи подршку Србији која улаже огроман напор да се што пре осавремени, а британски конзул у Цариграду је Хоџиса убедио да ће влада у Лондону подржати у сваком погледу српску кнежевину. Овај је поверовао не знајући да је реч о договореној обмани.

Често појављивање Милоша с Хоџисом у јавности било је повод уставобранитељима, који су имали руску подршку, да лансирају гласине како ће књаз превести Србе у католичанство и друге које су изазвале гнев јавности довеле до његове принудне абдикације. Уставобранитељи су узели власт и прихватањем такозваног „Турског устава“ зауставили процес осамостаљивања, чиме је влада у Лондону била задовољна. Хоџис је разочарано извештавао о терору који се спроводи над осумњиченима да су присталице Обреновића и како народ масовно због тога бежи у Аустрију. После тога је Хоџис гурнут на споредни дипломатски колосек до краја каријере.

Доситеј преписивао Енглезе

Почетак енглеско-српских књижевних веза обележава одлазак Доситеја Обрадовића у Британију, где се упознао с идејама тамошњих просветитеља, а нагађа се да је ушао и у масонерију. – Доситеј је дошао у Енглеску у децембру 1874. и у њој је остао до краја маја следеће године. Он је у Лондон стигао са скромним средствима, али је у њему остао дуже него што се могао надати захваљујући љубазности и дарежљивости људи с којима се тамо упознао – каже проф. др Веселин Костић. Боравак у Енглеској веома се осећа у доцнијим Доситејевим радовима. На пример, у „Собранију“ готово половину дела чини материјал из књига британских аутора.

Искоренити православље

Шпијун под маском путописца Александар Слејд сматрао је да је Турци требало да искорене православну веру: – Што више испитујемо понашање османских освајача све смо уверенији да је верска трпељивост стена на којој су се они насукали у Европи. Требало је да искорене православну веру која је увек као рак-рана разједала муслиманску снагу – а то су могли учинити – или пак да њене свештенике учине зависним од владе у погледу плата.

Плаћеници на Балкану

Најмање позната, а најбројнија група људи из Британије која се стигла на ове просторе били су професионални војници. Крајем 17. века долази до масовног доласка „дивљих гусака“ – плаћеника из Ирске, који ратују углавном у аустријској војсци, неки стижу и до Русије, а било је и оних који су своје услуге пружали Турцима. Разлог за војну емиграцију била је борба за егзистенцију, јер су ирски католици бежали из Британије због енглеске дискриминације.

Борис Субашић / Новости

www.vaseljenska.com/vesti/srbija-u-celjustima-britanske-imperije/

3 гласa