АЛЕКСЕЈ ХОМЈАКОВ

Учите се у западних народа, али се не угледајте на њих и не верујте им, као што смо се ми у својој слепоћи угледали

Алексеј Степанович Хомјаков (1804-1860), руски философ, богослов, социолог, историчар цивилизације, економиста, проналазач, песник, лекар, сликар, један од родоначелника словенофилске идеологије свог времена, заједно са групом истомишљеника (Михаил Погодин, Александер Кошељев, Иван Бјељајев, Николај Јелагин, Јуриј Самарин, Петар Бесонов, Константин Аксаков, Петар Бартењев, Фјодор Чижов, Иван Аксаков) у години своје смрти написао је писмо Србима, нетом ослобођеним из дугог турског ропства. У том писму, које на својој актуелности није ништа изгубило ни цео век и по касније, Хомјаков, вођен рђавим искуством Русије, упозорава сиромашну Србију, која у том тренутку, фомирајући своју државу, вапи за образовањем, да учи и преузима знања и искуства западних земаља, али да се не утапа у њих, жртвијући им свој народни живот, веру, културу и идентитет.

Историјски исходи показали су да ни Србија ни Русија у оно време нису прочитале умне и добронамерне савете Хомјакова. Актуелност његовог писма, међутим, данас је таква да се са готово сваким његовим делом и сваком опоменом брутално суочавају и нападнута Русија и окупирана Србија. Кад није онда када је написано (1860), можда је данас, ако не право, а оно последње време да овај вредни Хомјаковљев спис буде прочитан на начин који заслужује. (НС)

* * *

Много вам је, браћо, милости дао Господ Бог последњих година: ослобођење од несносног јарма дивљег и неверног народа, независност и самосталност у јавним пословима, могућност умног, наравственог и духовног развијања у духу Хришћанства које нас је просветлило, и напослетку, могућност да помажете напредовању и срећи своје мање браће поукама и примерима својим. Тако сретне добитке постигли сте ви вашом властитом храброшћу, а дêлом и помоћу и симпатијама једнокрвног и једноверног вам народа руског, а понајвише благословом Бога, који је уредио прилике политичког живота да се прекрате невоље и понижења којима је Он вековима искушавао вашу веру и ваше трпљење.

Ми не бисмо могли а да се не радујемо таквим Божјим милостима кад би се оне излиле на сваки други, нама сасвим туђи народ, али никоме не можемо ми тако сачувствовати као вама и осталим Словенима, нарочито православним. Никакав туђин (ма како он био добар и добро мислио) не може се у том с нама успоређивати, јер за њега сте ви ипак туђи, а за нас, Срби, ви сте земна браћа по роду и духовна браћа по Христу. Нама је мио ваш спољни изглед, који сведочи о крвном сродству с нама; мио нам је ваш језик, који звучи као наш рођени; мили су нам ваши обичаји, који потичу од истог корена с нашим властитим обичајима. Искрено, дакле, и из дубине душе захваљујемо Богу за милости које на вас излива, и молимо Га да продуљи и увелича вашу срећу и прослави вас сваком правом славом духовног добра и општег напредовања пред свима народима.

Добар сте почетак учинили.

ВЕЛИКИ СРПСКИ ПОЧЕТАК
Никад се неће заборавити ваше трпљење под многовековним јармом, сјајна храброст у доба ослобођења, а највише разум и осећање правде, што вас је недавно ослободило од управитеља, тобожњег заштитника, а у ствари издајника српског народа. Таки прекрасни почеци обећавају и прекрасну будућност. Народ српски, који је већ стекао поштовање других народа, неће никад унизити своје достојанство. Али, ми знамо да после искушења, кроз која сте ви већ прошли, пред вама су друга, не мање опасна, и ако изгледају мање тешка. Слобода, то највеће благо за народе, налаже на њих у исто време и велике обавезе, јер много што-шта прашта се за време ропства ради самога ропства, и извињава се несрећним утицајем туђег јарма. Слобода удвојава људима и народима њихову одговорност пред људима и пред Богом. С друге стране, слобода и благостање веома су саблажњиви, и многи, који су у несрећи сачували своје достојанство, подлегли су искушењима кад су се од видне несреће ослободили, и тако заслуживши Божју казну, навукли су на себе горе несреће него што су биле оне од којих су се једном ослободили. Сваке спољне и случајне несреће лако се могу савладати; шта више, оне често, искушавајући народну снагу, укрепљују је и васпитавају за будућу славу. Али пороци и слабости, који се увуку у живот и душу народну, разједињују његово унутрашње биће, поткопавају у њему све основе животне, постају за њега извори неизлечивих болести, и спремају му пропаст баш у – по изгледу – цветно време његова благостања и напредовања. Зато, нека је допуштено нама, браћи вашој, која вас воле љубављу дубоком и искреном и којима је тешко на души при свакој помисли о ма каквом злу које вас може снаћи – нека је допуштено нама да вам се обратимо с неким опоменама и саветима. Ми смо старији од вас у садашњој историји и прошли смо кроз различнија, иако не тежа искушења, и молимо Бога да би наше искуство, и сувише скупо плаћено, било на корист нашој браћи, и да би их наше многобројне погрешке сачувале од многобројних опасности, које су у своме почетку често невидљиве, али су у својим последицама веома убитачне. Јер опасности за сваки народ порађају се у њему самом и проистичу често из најплеменитијих и најчистијих принципа, али који нису јасно схваћени или су сувише једнострано развијени. Зато вас молимо, браћо, не окривљујте нас да смо поносити људи који уздајући се у своју мудрост хоће да вам дају ма какве лекције, него верујте у нашу братску љубав, која хоће да знање стечено многим и горким искуствима не остане за вас без користи.

БЕЗУМНОСТ УЗНЕТИХ ГРКА
Прва и највећа опасност која прати сваку славу и успех јесте поноситост. За човека поноситост спољних успеха и славе. У сва три вида она може бити узроком потпуног пада човекова или пропасти народне и сва три вида сретамо у историји и у савременом свету.

rizenkomala05Најочитији пример духовне поноситости налазимо не у Риму (тамо је све духовно више маска него принцип) него у доцнијих или данашњих Грка. Богу је било угодно изабрати њихов језик за прослављање његова имена, а њих за распрострањење вере у свету. Незаборавна је памет (спомен) њихових мученика, незаборавна је слава њихових духовних учитеља! Од њих су се просветлили многи народи, и ми, Словени, од њих смо добили своје најбоље благо, истинито познање Бога и Спаситеља нашег, чисто од сваке јереси и лажи, којима су помрачени западни народи. Са захвалношћу и искреним уважењем спомињемо ми тако велике трудове и заслуге Грка. Али ради тих заслуга они су се понели до безумности. Славу својих пређашњих бораца за веру преносе они на себе и китећи се њоме узносе се пред другим народима и презиру своју по Христу браћу. Веру, којој су служили њихови преци, не држе као општу свих који је исповедају, но као своју, грчку, и себе као једине синове Цркве, а друге као слуге и посвојчад. Из тог убитачног извора истиче: мржња на све народе који не одобравају те њихове неумесне прохтеве, а нарочито на нас Словене; жеља да нас подчине и држе у турском ропству да би преко Турака над нама господарили; непријатељство према нашем језику, који би, кад би могли, избацили из храмова Божијих и из употребе у служби црквеној, сасвим противно ономе што су радили њихови првоучитељи; и, напослетку, така окорелост срца да је племенима словенским тежи православни Грк него мухамеданац Турчин. То је познато целом свету. Разуме се да су и друге страсти, као користољубље и властољубље, узрок овој мржњи грчкој на Словене, али први узрок је духовна поноситост, због које, као Јевреји у старини, готови су да себе држе јединственим изабраницима Божијим, а све друге народе нечим нижим, и створеним да служе изабраном племену грчком. То су плодови њихове духовне поноситости: мржња на све народе и умно слепило које им не допушта да увиде своје властите користи. Нека би Бог дао да се исправе од тог страшног порока. Ми их и сад волимо као браћу и учитеље наше, али још ревносније бисмо се ми старали о њихову добру, па и крв бисмо своју пролили за њих, заборављајући свако зло и сећајући се само њихових заслуга и велике Божије благодати која је дата њиховим прецима.

Духовној поноситости грчкој одговара умна поноситост свих западних народа. Богу је било угодно да их огради од онаких беда какве су се сручиле на Грчку и на племена словенска, и да им олакша напредовање у развијању наука, уметности и грађанског живота. Они су се користили милошћу Божијом и достигли висок умни развитак. Али заслепљени својим успесима они су, с једне стране, постали (као што је познато) потпуно равнодушни к вишем добру – Вери – и остају и даље у слепилу духовном, а с друге стране постали су не доброчинци осталом човечанству (за што су били позвани) већ његови непријатељи, увек спремни да притискују и поробљавају друге народе. Горко искуство и сувише је јасно то показало Словенима; па и у целом свету лађе европских народа нису весници мира и среће већ весници рата и највећих беда. Свак зна охолост једног Енглеза или кога му драго Немца (ма колико сићушна била његова рођена отаџбина), презирање свих осталих народа у свету, жељу да ногама гази сва њихова права и да их гради немоћним оруђем у своју корист. Убитачно семе рађа убитачан плод, и непријатељство западних народа, а нарочито Енглеза и Немаца, према свима, рађа природну и праведну мржњу свих народа према њима. То је казна за умну поноситост.

РЂАВИ РУСКИ ПРИМЕРИ
Обраћајући се к вама, браћо наша, с најискренијом љубављу, не можемо затајити од вас ни наше кривице.

После многих и тешких претрпљених невоља од најезде с истока и са запада руска земља, ослободивши се милошћу Божијом од непријатеља, раширила се на далеко по земној кугли, на целом пространству од Балтичког мора до Тихог океана, и постала највећа данашња држава. Сила је родила поноситост. И кад је утицајем западне просвећености унакажено уређење староруског живота, ми смо заборавили захвалност Богу и скромност, општих опасности ми смо на речима и изретка заиста постајали смирени у души, али није тако било опште расположење нашег духа. Том материјалном снагом, којом смо се одликовали пред другим народима, напрестано смо се хвалили и једино смо се старали да је увеличамо. Наше старање било је упућено да умножимо војску, да повисимо приходе, да застрашујемо друге народе, да ширимо – некад и неправедно – своје области, а да уводимо суд и правду, да укроћујемо насиље осионих, да штитимо слабе и који су без заштите, да чистимо нарави и да узвишавамо дух – то нам се чинило некорисним. О духовном усавршавању нисмо ни мислили; кварили смо народну наравственост; и на саме науке, о којима смо се божем старали, гледали смо не као на развијање Богом даног нам разума, већ једино као на средство за увеличање спољне моћи државне, никад не помишљајући да само духовна моћ може бити сигуран извор и саме материјалне снаге. Како је наопак био правац нашега рада, како је богопротивно било наше развијање сведочи то што смо у нашем слепилу начинили робовима више од двадесет милиона наше слободне браће, сељака, и што смо од општег разврата (пијанства) направили главни извор државних прихода. То су били плодови наше поноситости. Рат, и то праведан рат, предузет против Турака да олакша судбину наше источне браће, постао је за нас казна; Бог није дао нечистим рукама да изврше тако чисто дело. Савез двеју најсилнијих држава у Европи, Енглеске и Француске, издаја Аустрије, коју смо ми спасли, и непријатељско расположење готово свих осталих народа принудили су нас да закључимо недостојни мир; границе наше су сужене, а војено господство наше на Црном мору уништено је. Хвалимо Бога што нас је казнио ради наше поправке. Сад смо увидели наше заблуде, сад ослобођавамо своју потлачену браћу (сељаке), старамо се увести правду у судове, умањити разврат у народним наравима. Дај Боже да се дело нашег покајања и поправке не заустави, да добар почетак донесе и добар плод у нашем духовном очишћавању, и да насвагда познамо да само љубав, правда и скромност могу донети народу (као и човеку) милости од Бога и добро расположење људи.

Свакојако је поноситост материјалном силом по самој својој природи нижа од поноситости духовне и умне: она управља све тежње људске крајње недостојном циљу, али се зато она не укорењава тако дубоко у душу, и лако се од ње може поправити што се њена лажност покаже при првим неуспесима и несрећама у животу. Несрећни рат нас је уразумио, а тврдо се надамо да успеси (кад Богу буде угодно да нас њима обрадује) неће нас увући у пређашње заблуде.

ЗАМКЕ СЛОБОДЕ
И ви, браћо наша Срби, лако можете подлећи таквом искушењу према другима, према нашој заједничкој браћи. Пред једнима можете се поносити гледајући њихову слепоћу у Богопознању; пред другима гледајући њихово робовање; пред многима, гледајући њихову слабост. Али, помислите да ваше боље Богопознање није од вас самих, већ од милости Божје: очеви ваши завештали су вам Православље, као што су другима завештали јерес, а лакше је очувати и одржати истину него од наслеђене лажи вратити се истини. За то се имате зашто радовати, али немате повода поносити се. Тако, и робовање не даје повода презирању. Успех у борби често зависи од прилика које ни највећа храброст не може победити. Зар и ви сами нисте дуго робовали? Зар дуго није робовала и Русија под Татарима? И ето Господ је ослободио прво нас а потом и вас, а Бугари, чије се царство на далеко славило, сад су под јармом; и Чеси, чији су напори достојни сваког дивљења, преклањају главу под туђом владом. Таква је сада воља Божија, а будућност је непозната, јер, иако по несрећи велики део Словена робује под туђином, сви они по својој храбрости достојни су слободе. Исто тако, и слабост неког племена не даје вам право да га презирете, јер често слаби и незнатни у свету постају најјача оруђа воље Божије. Зато не вређајте браћу вашу презирањем, које пада теже него и само ропство, већ имајте на уму да су вам они равни, иако мање сретни. Ви, по милости Божијој православни, слободни и силни привлачите к себи искреним пријатељством слабе, ослепљене и који су у ропству. Нека сваки Словенин, из ма ког краја он био, видећи вашу братску љубав према њему, буде готов помагати вас добрим жељама, срдачном наклоношћу и заједничким радом. То заповеда Бог, а то је и ваша властита корист. Бог је тако уредио судбу данашњега света, да је најлепша човечија врлина, тј. братска љубав, у исто доба једини спас Словена од непријатеља и угњетача, које сами знате, и није их потребно именовати. Хвалимо Бога за његову свету вољу.

rizenkomala06Ми знамо да има словенских племена која се још ничим нису прославила, док се ви још из старине можете похвалити многим сјајним делима. Али и тога ради немате повода поносити се. Иако сте се и у пређашња времена одликовали јунаштвом, сетите се колико је у летописима вашим записано вашег разврата, издаје, међусобног крвопролића, братоубиства, па чак и оцеубиства, од чега се и нехришћани гнушају. Зар се из тога не види да света Вера, која је озарила ваше претке, није продрла у срца њихова и постала, као што би требало, за њих извор светости и врлине? За те њихове пороке и због њих Господ Бог казнио је многа њихова поколења. Ми ово не говоримо да бисмо вас, нашу драгу браћу, вређали, но да бисте ви, одбацивши сваку поноситост и појмивши како своје кривице тако и казну Божију, унапредак тежили свакој врлини и свакој часној слави, достојној хришћанског народа, и да бисте стекли поштовање и љубав од свакога – чему сте, као што смо рекли, добар почетак учинили.

ПРАВОСЛАВЉЕ, ЗЕНИЦА ДУХОВНОГ ОКА
Заиста, Срби, велике милости даровао вам је Бог – веће, држимо, него што ви и сами знате. Здравље је једно од највећих блага за човека, али га он позна тек кад га изгуби, или кад види туђе болести и упореди са својим здрављем. Тако и ви можете познати своја преимућства само упоређивањем с недостацима других друштава (на што ви још нисте обраћали пажњу), или отвореним признањем тих друштава, која су искуством познала своје слабости и узроке им. Нека вам то сазнање послужи као опомена да бисте могли избећи погрешке које други народи нису умели избећи, и да се не бисте, примајући оно што је добро и корисно, заразили оним што је зло, које се често меша с добрим и неприметно је за неискусно око.

Прва, најважнија и неоцењива срећа ваша, Срби, то је јединство ваше у Православљу, тј. у вишем знању, вишој истини, у језгру сваког духовног и наравственог напредовања. Ваше јединство у Вери тако је да за Турчина речи „Србин” и „Православни” значе исто. То најбоље од свих блага треба да цените више свега, и да га чувате као зеницу ока, јер, у самој ствари шта је Православље него зеница унутрашњег духовног ока.

Хришћанство није по свету посејано насиљем, нити је насиљем разрасло, већ побеђујући свако насиље. И према томе оно не треба да буде насиљем чувано, и тешко онима који хоће да силу Христову бране слабим човечијим оружјем! Вера је ствар духовне слободе и не трпи никакве принуде; јер истина вере побеђује свет и не тражи светски мач за своју победу. Зато поштујте сваку слободу савести и Вере да нико не би могао вређати истину и говорити да се она боји лажи и да се не сме борити с лажју оружјем мисли и речи. Служите Божијим заповестима не с бојажљивошћу и сумњањем у њину моћ, већ смело и с мирним уверењем у њину победу.

Али, с друге стране, имајте непрестано на уму значај и достојанство Вере. Веома се варају они који мисле да се вера састоји само у вероисповедању, или у обредима, или чак у директним односима човека к Богу. Не. Вера прожима цело биће човеково и све његове односе према ближњем. Она као невидним концима или жилицама обухвата и преплеће сва чувства, сва убеђења, све тежње човекове. Она је као неки бољи ваздух, који претвара и промењује у човеку свако земаљско порекло, или је као нека најсавршенија светлост која озарава све његове погледе на друге људе и на унутрашње законе који га везују с њима. Према томе, Вера је виши друштвени принцип, јер и само друштво није ништа друго до видни облик наших унутрашњих одношаја према другим људима и наше везе с њима.

Здраво грађанско друштво оснива се на појмовима његових чланова о братству, правди, суду и милосрђу, а ти појмови не могу бити једнаки ако је друштво састављено од људи разних Вера. Јеврејин и мухамеданац исповедају једнога Бога као и Хришћанин, али ни таинства свете и приснопоклоњајеме Тројице, ни љубави Божије која нас је спасла кроз Христа, и да је према томе разлика међу нама сувише велика; али ми знамо да и међу Хришћанима, осим истине Православне Цркве, нема потпуно јасног појма ни потпуно искреног чувства братства. Тај појам, то чувство, васпитава се и снажи само у Православљу. Није случајно што се само у земљама православним очувала општина и светиња општинске пресуде и покорност свакога пред решењем браће. Верско учење васпитава душу чак и ако нема друштвеног живота. Католик тражи власт личну и ван свога друштва, као што је навикао покоравати јој се и у верским стварима; протестант иде у личној слободи до слепог самопоуздања као и у свом уображеном Богопознању; такав је дух учења њихове вере. Само православни, задржавајући своју слободу, покорава се једногласној одлуци општинске савести. Зато је народна општина могла сачувати своја права само у православних; зато и Словенин, ако није православни, не може бити потпун Словенин. То с тугом признају и наша браћа, која су обраћена на западњачку лаж. То се исто огледа и у свима пословима суда и правде, и у свима појмовима о друштву, јер основа томе лежи у братству.

ДА МЕЂУ ВАМА НЕ БУДЕ ВИШИХ И НИЖИХ
Нека је свако слободан у вери и њену исповедању. Нека нико не буде угњетаван и гоњен због ствари Богопознања и Богоисповедања – велимо нико, па ма то био (сачувај Боже) и Србин који би скренуо с истинитог пута; нека вам он ипак буде брат, иако је несрећан и заслепљен. Али такав нека не буде ни законодавац, ни управитељ, ни судија, ни члан општинског збора, јер је друга његова савест, а друга ваша. Велики Апостол народима вели: „Зар вас Хришћане није срамота да вам суде незнабошци? Нека вам суде браћа.” Зато иноверац нека за вас буде гост, кога штитите од сваке неправде, и који се користи свима правима као и ви у приватном животу, али он не треба да буде пуноправан грађанин или син великог Српског дома који суди с браћом у пословима општенародним. Бог вас је избавио од унутрашњег разједињења, немојте допустити разједињење у самим недрима савести народне и општенародног духа. Тешко нам је помислити да сви Словени нису Православни, али верујемо да ће се и они сви временом просветити истином. Ми их од срца волимо, и готови смо увек пружити им руку братства и помоћи против свакога, али мислимо да се ни они неће наћи увређени овим искључењем – и сами не би хтели у ваше друштво уносити семе раздора и разномишљења и ради љубави према вама.

rizenkomala07Међу вама има богатих и сиромашних, исто тако као силних и слабих, здравих и немоћних, умних и глупих. Али шта би ви рекли о закону у коме би се наређивало да тај и тај буде богат, а тај и тај сиромах; или тај и тај да буде силан, а тај и тај слаб; или, тај и тај да буде паметан, а тај и тај да буде глуп? Би ли био паметан такав закон, и би ли био сагласан са Хришћанством: зар ви сви нисте људи? Зар сви нисте Словени? Зар сви нисте Срби? Ви сте срећни над све народе у томе што сваки Србин гледа на Србина као њему равна, и међу вама нема виших и нижих, осим по служби народној која људима одређује разне чинове према заслугама или потребама државним. Чувајте ту једнакост и достојно цените то велико благо. Не допуштајте никакве законе, никакве мере владе, никакве обичаје који би могли уништити братство. У свима другим земљама заведен је таки наопаки принцип да се једни сматрају племенити а други ниски по крви: „тај и тај није ми раван”, или „тај и тај не може бити у нашем друштву, јер је ниског порекла”, или „тај и тај не сме просити моју кћер, јер није од племените куће ” итд. Из велике неправде ниче велико општенародно зло: поноситост тобожњих виших, злоба и завист тобожњих нижих, а из тога проистиче раздор и општа слабост. Нека то зло остане код оних код којих се већ налази и потиче из историјске прошлости. Не калемите на себе болест од које вас је Бог избавио. Не заборављајте пример Пољака, ваше једнокрвне браће! Тамо су неколике хиљаде сматрали себе народом, а народ су сматрали стоком једва достојном имена човечијег, и држава је Пољска пала и поред свих ратних успеха, све своје храбрости и све своје славе. Не заборављајте ту лекцију. Нека судија суди, нека управитељ управља, нека кнез кнезује како је и потребно друштву, али ван своје дужности нека сваки Србин и сад и свагда буде једнак са својом браћом.

ЗНАЊЕ ЈЕ РАШИРЕЊЕ УМНОГ БОГАТСТВА
Многоме којечему, браћо, морате се ви учити у народа којима је Бог изодавна дао слободу од спољњег угњетача, и могућност да посвете своју мисао усавршавању у наукама и у уметности. Ви сами видите и није потребно доказивати вам какву моћ даје наука човеку и како му она покорава и саму природу. Али наука даје још и више нешто: она шири границе богоданог нам разума, просветљава наше умне погледе, открива тајне Божијег света и чудеса Његове творачке премудрости. Стицати науку не само да је неопходно за друштвени живот, него је и обавезно ради испуњења воље Божије, која нам је дала разум као многоплодно поље, које не треба да лежи запарложено и зарасло у трње незнања и лажних мисли, него да се украшава жетвом знања и истине. И тако, велимо, да треба много добрих и корисних знања да добијете од других народа (Немаца или којих других) да би достигли онај степен умнога развитка за који сте позвани. Али знање још није право просвећење. Знање је раширење умног богатства, а право просвећивање је поред тога још развиће виших принципа наравствених и духовних. Добити знање није веома тешко, али је виши задатак човеков добити више наравствено откриће. Многи људи, који су услед животних прилика остали без научног знања, али дубоко прожети наравственом светлошћу, ближи су правом просвећењу него људи који много знају, али су без духовне моћи и живота духовног.

rizenkomala08Верујте нама, Срби, који знамо и који смо на себи, а унеколико и на нашој отаџбини, искусили болести садашњега света. Многи и најбољи људи у целој Европи завиде вам на вашим преимућствима иако их потпуно и не познају. И та је завист разумљива, јер јединство вере, закон и осећање братске једнакости, заједница живота и простота нарави така су блага која се не купују ни знањем ни појединачним напорима ни државном моћи ни уређењем. Ви приступате развијању ваших умних богатстава и, разуме се, треба још многому којечему да се научите. Али ви прилазите томе не као сиромаси већ као богаташи, не као нижи међу народима, већ као виши, јер, све оно што имају други ви можете добити с невеликим трудом, а оно што је ваше властито, Богом дано, то они добити не могу. Чувајте та своја блага и високо их цените! Поноситост је велики и убитачан порок, али је исто тако убитачно и самоунижење, које не зна цене даровима даним нам од Бога. Нека вам наше погрешке буду опомена и лекција.

(Наставиће се)

Преузето из Ситнији списи Ђуре Даничића I, Српска краљевска академија, Сремски Карловци 1925. Опрема текста Нови Стандард

www.standard.rs/istorija/31301-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BC%D0%B0,-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B8%D0%B7-%D0%BC%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%B2%D0%B5-%D0%B8%D0%B7-1860-1

2 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ