Снаге које не желе да Срби и Србија стану на ноге, уграђени су у све државне и друштвене структуре Србије, посебно у школски систем, медије и тзв. невладине организације и зато је немогуће обезбедити чак и поштовање Устава. Прогони Срба, њихово информационо, економско, војно и политичко уништавање, поништавање културе, традиције, религије, језика, писма… настављају се неометано – без промене. Марионете у власти Србије нису ни покушале да схвате колико су важни језик и писмо. Када би се посветили њима на прави начин, а потом и образовном систему, створили би се услови да прогледа и да се освести нека од следећих генерација. Српски лингвисти запостављањем ћирилице директно крше Устав Србије и поништавају симбол националног идентитета Срба. На пропусте у вези са писмом не реагује Влада Србије ни Српска академија наука и уметности. Само они знају зашто.

Објављено је у књигама историчара, да сви Срби света сада сведоче време у којем су очевидна настојања епохалног „претовара“ кривице на српска плећа. Изједначавају се Јасеновац, Сребреница и Вуковар, чиме се кривица за геноцид товари на србске наследнике. Разочаравајуће је то, што је Влада Србије поднела противтужбу против Хрватске десет година касније (јануар 2010), а одавно је имала на располагању чињенице о хрватским концентрационим логорима смрти у Старој Градишки, Сајмишту и на многим другим местима, где је убијено на стотине хиљада Срба…

Имала је све податке о противуставној сецесији Хрватске из Југославије, током које су хрватски „домобрани“ и „драговољци“ обавили злочине геноцида над Србима у хрватским градовима: Госпићу, Загребу, Задру, Сплиту, Осијеку, Вуковару… Постоје подаци и докази да је Хрватска извршила агресију на Босну и Херцеговину, да је прогнала стотине хиљада Срба из Хрватске и окупирала Републику Српску Крајину…

Наравно, неко ће помислити да је то природно, јер су власт 2000. године преузели тзв. демократи постављени и плаћани од стране доказаних српских непријатеља. Тих десет година опасно прете целом србском роду. Но, та претња је лака у односу на суштину и начин обрачунавања са Србима. Србско национално биће је угрожено на нивоу супстанце.

Ко се још пита у Србији и свету, како је могуће да нико не помиње Дубровник као србски град, или бивши србски град, када је познато (на основу проверених и проверљивих историјских чињеница) да је пре само једног века Дубровник био србски. О Дубровнику као националном и културном седишту јужнодалматинских Срба најбоље сведочи попис становништва од 31. децембра 1890. године, по коме је дубровачка општина имала 11.177 становника, од којих 9.713 Срба римокатоличких и православних. У самом Дубровнику тада су живела 5.823 Србина. Како су нестали њихови потомци? У попису је писало да су Срби говорили српским језиком, а писали су Вуковом латиницом (данашњом хрватском латиницом) и ћирилицом.

Уосталом, и на интернету је могуће наћи документ под називом „Дубровник – календар за просту 1898. годину, издање и наклада Српске штампарије А. Пасарића, 1897″.

Коме сметају наведени подаци? Ко жели да сазна шта се догађало у Дубровнику од 1890. године? Ко има храбрости да се упусти у проверу података? Од кога се плаше заговорници истине и борци против лажи и сукоба? Зашто се гаји и искоришћава раздор у србском роду настао преверавањем у ислам и римокатолицизам?

Борис Вукобрат, борац за мир и решавање криза је у свом писму број 67 написао: „Зло се не може изоловати. Оваква Србија би могла да генерише нове конфликте, не само на својој територији, већ на Балкану и у целој Европи. Најновије мере српских власти додатно потврђују прави карактер режима Слободана Милошевића и његове супруге Мирјане Марковић.“

Борци за мир би требало да направе научни скуп од људи који уистину желе да реше србски проблем. Требало би да истраже истину о том несводљивом и непокорном народу, уколико је тај исказ истинит. Можда би било довољно да се провери истинитост тврдњи у књизи Цатена мунди-Српска хроника на светским веригама, да се установи коју је улогу имао Јосип Франк у Хрватској странци права и Франковачким легијама (откуд он као Јевреј толики Хрват и србомрзац, ко је стајао иза њега и ко је кога финансирао у то време), те ко је и када закупио плац на којем је изграђен логор у Јасеновцу. Тек када људи ван србског рода буду заинтересовани за србску судбину, могуће је да ће се Балкан, Европа и свет смирити.

Уосталом, пишу о србским проблемима историчари, али делују преплашено, чак и када претерају у аргументацији. Неки међу њима су извикани и живе са налепљеним етикатама ксенофоба, националиста, црвено-црних итд. Та врста демонизације бораца за истину је природна у време неокортикалног рата и песудоеволуција.

Ко нас је водио кроз голготе?

Колико треба ићи у историјску дубину да би се схватило шта се догађа народу који изумире на простору са којег је потекао – из Подунавља. Од Винче, винчанског писма и Лепенског Вира? Можда од 325. године, када је постављен темељ за лажну историју која ће тек да кошта цео људски род? Логографи и глосатори су успели да измене чак и топониме, избришу народе, преименују мора, измисле народе, изместе догађаје, живе под лажним именима цео живот… Да та врста злочина није важна за Србе, не би се овде спомињала.

Све је јасније, да ствараоци новог светског поретка и уништитељи србског народа улазе у последњу фазу, настојећи да разбијањем изнутра поцепају територије и преостала национална бића. Уосталом, војни стратези знају да се глобализам као систем гради од 509. године пре нове ере. Тада су у такозваној Римској револуцији настали принципи који и данас трају. До наведене године, статус/положај/припадност појединаца одређиван је преко рода, док се после такозване Римске револуције статус почео одређивати преко припадности територији. Римска империја, схватајући да су војни логори врло велики издатак за државу, трансформисала се у персоналну клерикалну творевину Ватикан, која се не бори за територије, као њен претходник, већ се бори за душе послушника, који са собом доносе територије а онда и бране, ту сада већ Римску окупациону територију у свим потоњим генерацијама.

Надградња принципа да се територија најлакше осваја преверавањем душа, догодила се 325. године на првом васељенском сабору у Никеји. Зар то није јасно? Требало је претворити Србина у Хрвата, вавилонско-језуитским поримокатоличавањем. Од тада, некадашњи Србин, брани територију на којој је рођен и живи, али да је не брани као србску него као ватиканску. Може се рећи да се народ са именом Срби није никоме и ничим супротставио, посебно не као народ, а ипак је стална мета Запада.

Срби од Првог светског рата немају своју војску, те војно нису учествовали са својим јединицама у ратовима. Између два рата били су у саставу Војске Краљевине Југославије и спремали су се за одбрану Краљевине, а не Србије. У Другом светском рату, били су распоређени у две интернационалне војне компоненте (партизане, који су се борили за комунизам окупљени око идеје Карла Маркса, и четнике, окупљене око идеје монархистичог југословенства). Нису бранили Србију, а нису је чак ни посредно одбранили.

После Другог светског рата Срби су били припадници Југословенске народне армије, Југословенске армије, Војске Југославије, Војске Србије и Црне Горе и Војске Србије. Као Војска Србије имају право и могућност да се боре за опстанак Србије, али…Остаје ово чувено србско „али“.

После 1999. године и агресије НАТО алијансе на СРЈ, Србија је окупирана. На простору Косова и Метохије успостављен је протекторат под контролом снага које су победиле СР Југославију. Србска администрација обавља задатке који јој се свакодневно постављају из Вашингтона, Брисела. Берлина и Стразбура. Она се не супротставља „новом светском поретку“. Напротив. Србија се креће ка НАТО-у и Европској унији, дакле у загрљај оних глобалистичких снага које су у периоду од 1992. до 2000. године, уништиле инфраструктуру Србије, и уз то морал, језик, духовност и већи део тековина Срба. Србија је под будним оком оних који су осмислили „војне интервенције“ на Балкану, у последњој деценији 20. века. Марионете у власти само слежу рамена. Општа раслабљеност је основна одлика Србије и Срба.

Садашње власти нису само заборавиле избрисану србску историју пре седмог века, те страдања после седмог века, него су успеле да забораве и најновију историју, а могу много да науче и из Другог светског рата, не размишљајући о Јасеновцу. На пример, ако има било који Србин у Влади Србије, требало би да зна да је све војно-политичке акције за време Другог светског рата, Комунистичка партија Хрватске усмерила на уништавање Срба. Ниједна њена војна јединица није у том подухвату била тако доследно искоришћена као Шеста личка партизанска дивизија. А да ли знају да је од те јединице страдао велики број Срба, који је састав дивизије био и ко је водио дивизију? Познато је да су у Словенији партизанске вође били Словенци, а у Хрватској су српски народ у партизанима водили углавном усташки настројени Хрвати, хрватски шовинисти и србомрзитељи. Можда би се могло понешто научити из књига као што је Трагови велике преваре и дубоке ране издаје др Момчила Диклића.

Народно ослободилачка војска Југославије је сматрала четнике главним непријатељем. Партизанске јединице нису нападале ни Немце ни војске НДХ, него искључиво четнике. То су назвали братоубилачки рат, али у том рату су само Срби ратовали против Срба и то под туђим руководством.

А како су Срби вођени у Првом светском рату? Ко их је водио до голготе и кроз голготу? Шта рећи о Николи Пашићу, после „Бернске афере“, или краљу Александру Карађорђевићу, који је на своју руку тајно склопио пакт са Ватиканом о рушењу Аустроугарске и узгред опљачкао Србију, а ни његови Црногорци не желе да му подигну споменик?

Дакле, нису Србе убијали у бомбардовањима и прогонили са вековних огњишта само савезници у Другом светском рату, па опет савезници деведесетих година истог века, који су инсценирали Маркале и Рачак. Неко је подло нагонио Србе на Србе и то се још увек догађа, јер нико о Србима не брине.

Ниједна власт у Србији није била просрбска од почетка 20. века. Догађаји с почетка двадесетог века, нису се случајно поклопили с одлуком у Загребу да се трећина Срба убије, трећина протера и трећина поримокатоличи. Зар се то исто није догодило србском народу, када је исти принцип применио Стефан Немања средином 12-тог века, у процесу окрутно спроведене христијанизације Срба? Колико је Срба тада страдало? Намеће се питање да ли су важни разлози за убијање, или нису, тек једно је сасвим извесно: Срби на све начине нестају.

Присвајање писма и језика

Сада ће нова власт спасавати Србију пројектом „Београд на води“, а обичан србски народ, због опљачканости, неће имати новца да посети велелепне објекте. На обалама реке или река, одмараће се и гостити богаташи из целог света. Београдске фасаде ће се истовремено урушавати, баш као и Срби.

Кажу да је Фридрих Ниче много причао о Србима и да је прву своју композицију назвао „Сербија“.

Штавише, једном је, у шали, рекао да све више мисли да је он „српског порекла“. Ту је вероватно мислио на Лужичке Србе. Карл Шпителер је написао: „Ви Срби сте највише страдали само зато што је Србија библијска земља, територија Старог и Новог завета! А и то знамо: Исус ако је постојао, он је Словенин био. Он је Србију подигао против ромејске империје, којом су владали Грци и Јевреји“.

Швајцарци свакако више знају о Србима, него Срби. Последња реч Фридриха Барбаросе била је- „Србија“. Зашто су они то учинили? Али, кога још то занима? Ко још има времена да чита књиге, а да буде у власти?

28. јануар 2015. ређају се ружне вести: припадници Исламске државе прете председнику САД Бараку Обами: „Знај Обама да ћемо доћи у Белу кућу и тамо ти одсећи главу“. У Бечу пишу: „Балкан безбедносна рупа Европе, коју су препознали терористи“, ту су и наслови „Прогласите Русију агресором“, „Иран преко САД упозорио Израел“ итд. Јасно је где се свет налази и шта следи.

Марионете у власти Србије нису ни покушале да схвате колико су важни језик и писмо. Када би се посветили њима на прави начин, а потом образовном систему, створили би се услови да прогледа и/или да се освести нека од следећих генерација. Овако, последње ударце Србима и Србији задају мафијаши и криминалци са Косова и Метохије, ислам из Босне и Херцеговине и хрватска власт која све што је на њеној, освојеној и присвојеној територији претвара у Хрвате.

Није довољно што су преко тзв. Караџићеве латинице, претворене у хрватску латиницу, у процесу преузимања и присвајања свега што су заједно са Србима створили у књижевности.

Од датума када је Хрватска постала самостална држава, у међународном информационом систему за културу и научни развој УНЕСКО, под ознаком ИСО ФДИС 12190, хрватска администрација регистровала је уз свој језик и хрватску латиницу, а за српски језик истовремено је регистрована српска ћирилица. Према томе, све што је написано хрватском латиницом у светским библиотечким каталозима књижи се као хрватска културна баштина. То изгледа не знају ни добитници НИН-ове награде.

Не постоји школа у Србији у којој је могуће одржати предавање о проблемима србског писма и језика. Директори школа не смеју да дозволе такав луксуз, будући да се плаше и питања: како могу да раде ван плана и програма. А ко прави планове и програме?

Прогони Срба, њихово информационо, економско, војно и политичко уништавање, поништавање културе, традиције, религије, језика, писма… настављају се неометано – без промене. Томе сведоче споменици и затрпана Винча, а посебно неспособност да Срби докажу свету зашто је важно да опстану.

По свему судећи, снаге које не желе да Срби и Србија стану на ноге уграђени су у све државне и друштвене структуре Србије, посебно у школски систем, медије и тзв. невладине организације и зато је немогуће обезбедити чак и поштовање Устава. На пример, србски лингвисти запостављањем ћирилице директно крше Устав Србије и поништавају симбол националног идентитета Срба. На пропусте у вези са писмом не реагује Влада Србије ни Српска академија наука и уметности. Само они знају зашто. Ко зна ко их надзире и финансира.

Фридрих Ниче је рекао две истине које наоко изгледају као да су супротстављене. Тврдио је да не види никакву могућност да се проширењем и продубљивањем знања превлада неизвесност на практичном подручју. То би значило да је све одређено и да се ништа не може променити, па и србска судбина. Уосталом, људи су душевно програмирани и многи процеси су циклични и предвидљиви. Друга тврдња је да сваки поступак једног човека има безгранично велик утицај на све што долази. „Само захваљујући увиду у кружни ток света, човек добија шансу да накнадно хоће оно што унапред није хтео, да се свесно и вољно заложи за одређен, посебно искован облик свих будућих понављања“. Он је успео. Ниче је остао у светском незабораву. Научио је праведне да напори нису узалудни. Срби то морају да схвате, уколико желе да промене своју злу коб.

Србија се креће ка НАТО-у и Европској унији, дакле у загрљај оних глобалистичких снага које су у периоду од 1992. до 2000. године, уништиле инфраструктуру Србије, и уз то морал, језик, духовност и већи део тековина Срба. Србија је под будним оком оних који су осмислили „војне интервенције“ на Балкану, у последњој деценији 20. века. Марионете у власти само слежу рамена.

Од датума када је Хрватска постала самостална држава, у међународном информационом систему за културу и научни развој УНЕСКО, под ознаком ИСО ФДИС 12190, хрватска администрација регистровала је уз свој језик и хрватску латиницу, а за српски језик истовремено је регистрована српска ћирилица. Према томе, све што је написано хрватском латиницом у светским библиотечким каталозима књижи се као хрватска културна баштина. То изгледа не знају ни добитници НИН-ове награде.

—————————————————————–

О аутору

Пуковник, др Светозар Ђ. Радишић, рођен је 20. јуна 1949. године у Лесковцу. Основну школу похађао је у Брежицама (Словенија), Белој Цркви и Вршцу, где је и завршио (1964) и гимназију је (1968) завршио у Вршцу. Војну академију противваздушне одбране (1972) завршио је у Задру. Командно-штабну академију КоВ ЈНА (1983), последипломске студије (1990) и докторат о теми „Управљање системом за изградњу борбене готовости“ завршио је (1994) у Центру високих војних школа ОС „Маршал Тито“ (односно у Центру војних школа Војске Југославије) у Београду.

Највиша дужност у Војсци била му је – портпарол Војске Југославије. У пензију је отишао (2005) са дужности помоћника за стратегије и доктрине у Кабинету начелника Генералштаба Војске Србије и Црне Горе.

пуковник Светозар Радишић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/srbomrsci-ne-silaze-sa-vlasti/

0 гласовa