Пише: Игор Војиновић, професор историје
25. маја 2015. Косовска Митровица

Србска пропаст се може рачунати од 1389. иако је Деспотовина Србија пала под Турке тек 1459. а остале србске државе и земље су Турци освајали у следећим годинама и десетљећима, чак и вијековима. Био је то период константне борбе, буна и устанака све до коначног ослобођења србства од Турака 1912. и коначног уједињења и ослобођења србства 1918. године.

Један србски народ био је окупиран од два царства (османског и хабзбуршког) или под влашћу Млетака или Наполеона, а и у двије националне државе (крљевини Србији и краљевини Црној Гори) с веома различитим државним и друштвеним животом, као и културним и економским приликама. Ове подјеле и разлике нису спјеле да се превазиђу након ослобођење и уједињења, чак су их западне силе подстицале.

Срби су почетком ХХ вијека наивно вјеровали како је врхунац србства у ствари – Југословенство и зато су створили Југославију, умјесто уједињену србску краљевину. Интерес великих западних сила је био да се створи Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1918. а од 1929. Краљевина Југославија.

Сасвим је погрешно и злонамјерно тврдити како су Никола Пашић и регент Александар Карађорђевић, због превеликих апетита, створили Југославију умјесто Велике Србије. Том баналном и неистинитом тврдњом се уствари кривица збацује са џелата на жртву. Велике силе су хтјеле са Југославијом сачувати Хрвате и Словенце од кривице за изазивање рата и ратне злочине, а помоћу њих контролисати Србе. Југославијом се ослабило србско друштво таман колико је требало да се десе нови геноциди и омогући дјеловање комунистима, који су узгред речено Југославију сматрали „тамницом народа“ и „великосрбском хегемонистичком творевином“!

Веома слаба и разједињена Краљевина Југославија је у Априлском рату 1941. уништена од стране Тројног пакта и након тога је подијељена у окупационе зоне. Краљ и влада су избјегли у Лондон, гдје су се тада налазиле све избјегличке владе окупиране Европе. Отпор и устанак у окупираној Југославији је повео пуковник Драгољуб Михаиловић (касније ђенерал) организујући Војно-четничке одреде, а потом и ЈВуО. Но, након напада Нацистичке Њемачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941. појављују се и оружане јединице забрањене терористичке КПЈ, која под паролом НОБ и НОР уствари изводи комунистичку револуцију за преотимање власти. Нешто слично се десило у Русији током Првог Свјетског рата.

Уз партизанску паравојску, на територији окупиране Југославије деловали су још: „Недићевци“ (СДС), „Љотићевци“ (СДК) и четници Кoсте Пећанца, сви углавном на територији oкупиране Србије и под Недићевом командом; у „НДХ“ су Домобрани и Усташе; разне муслиманске и шиптарске милиције и малобројни одреди „Зеленаша“ у Црној Гори, одреди словеначке „Беле Гарде“ уз обавезно присуство Вермахта, СС, Гестапоа, италијанске краљевске војске и „Црнокошуљаша“ – мађарске нацистичке војске и бугарске фашистичке војске. Током читавог рата, ђенерал Дража је са свима њима је водио борбе, уз опструкције савезника.

Највећи утицај у Југославији су тада имали Британци, а након рата се осјетио утицај и Совјета и Американаца. Основна замисао Британаца јесте била борба против фашизма и нацизма, али им није одговарало да Краљевину Југославију обнове србске националне снаге, гдје се овог пута није могла избјећи казна за Хрвате, Шиптаре, Словенце, муслимане, Мађаре, Бугаре и комунисте.

Због свега тога Британци свим силама од 1943. почињу да форсирају Партизански покрет КПЈ и Ј.Б.Тита, а током 1944. и СССР даје отворену и огромну подршку Титу у односу на ЈВуО и Дражу. Иза све те ситуације стоје договори Велике тројке (Черчил, Рузвелт и Стаљин) прво у Техерану 1943. па на Јалти 1945. год.

Комунистичка паравојска, помагана од Усташа и Домобрана, а неријетко у договору са Нијемцима и на крају форсирана од Британије и СССР, успијева заузети Југославију крајем 1944. и почетком 1945. Ђенерал Михаиловић је поражен, издан и предат комунистима, који су извели неку фарсу од суђења, да би га потом погубили 17. Јула 1946. год.

Онда је Запад уз подршку СССР спровео лажиране изборе у Југославији крајем 1945. да би легализовао успостављање комунистичке власти у Београду. Ми смо били једина земља у коју је комунизам дошао првенствено залагањем Велике Британије. ДФЈ, ФНРЈ и СФРЈ су биле комунистичке републике уз подршку и контролу Запада.

ФНРЈ потписује одбрамбене војне уговоре са чланицама НАТО, прво са САД 1949. па Турском и Грчком 1954. Југославија тако постаје придружени члан НАТО пакта ради заштите од СССР. У Београду 1961. године Ј.Б.Тито, председник владе Индије Нехру и председник Египта Насер оснивају Покрет несврстаних чији је задатак у Хладном рату био спријечити приклањање ослобођених Азијских, Афричких и Јужноамеричких држава Москви.

11297702_364085753787690_652915754_n

Прво је СССР давао огромну финансијску и сваку другу помоћ комунстичком режиму у Југославији од 1945. до 1948. да би потом Титова Југославија добијала позајмице, безкаматне кредите и сво злато из Народне Банке Краљевине Југославије. Тако је квалитет живота становништва порастао, а од 1948. и сукоба са Инфорбиром, Југословени су силом и манипулацијом усмјерени да су им Совјети (Руси) једини непријатељи и тако је било све до 1990.

Упркос томе, СССР је након Стаљинове смрти обновио све односе са ФНРЈ и помагао је свим средствима да би доказао своје добре намјере и придобио комунистички режим у Београду. Сва представништва значајних западних фирми за Источну Европу су се налазила у Југославији (Кока Кола у Земуну, Пепси у Сарајеву, Рено у Марибору, Левис у Вараждину, Пума у Борову, ХБ цигарете у Тетову итд) и тако вршили економски продор уз специјално дјеловање на комунистичке земље Варшавског уговора. Тако је Запад преко Холивуда, Кока коле и Мекдоналдса побјеђивао Исток, а СФРЈ је у томе активно учествовала, правећи се да се то нас не тиче.

Сви знају за Дан републике који се обиљежавао у Републици Србији све до недавно, иако је био празник покојне Титославије. У Јајцу (значи у Босни) 29. новембра 1943. одржано је Друго засједање АВНОЈ-а (Антифашистичког Вијећа Народног Ослобођења Југославије) тачније друга сједница Партизанске параскупштине састављене искључиво од комунистичких представика. АВНОЈ је у Јајцу изабрао своје Предсједништво и НКОЈ (Национални Комитет Ослобођења Југославије) партизанску паравладу. Потом су комунци одредили да „Избјегличка влада у Лондону“ није представник Југославије, краљу Петру II забранили поврата у земљу, Титу додијели чин маршала, да би га именовали предсједником КНОЈ-а и секретаром војске. Такође су изнијели тврдњу да ће у послијератној Југославији уредити републику са 6 федералних јединица и 5 народа. Иначе по свим правним, легалним и легитимним документима Југославија је била Краљевина од 9 Бановина и са једним Југословенским народом састављеним од Срба, Хрвата и Словенаца.

Након намјештених и лажних избора 11. новембра 1945. комунистичка скупштина је 29. новембра 1945. Југославију прогласила републиком, да би земља уставом ФНРЈ од 31. јануара 1945. била подијељена на 6 Народних република (НР Словенија, НР Хрватска, НР БиХ, НР Црна Гора, НР Србија и НР Македонија) 1 Аутономном покрајином Војводином, 1 Аутономном облашћу КиМ и 5 народа Срба, Хрвата, Словенаца и од дијела србског народа измишљеним Црногорцима и Македонцима, те касније и муслиманима.

Само је НР Србија у свом саставу имала АП и АО, а од јужног дијела Србије створена је НР Македонија, док су комунисти НР Хрватској прикључили србске области:  Барању, Славонију, Банију, Кордун, Лику, Далмацију и Дубровник, као и италијанску Истру. Аутономије се нису ни спомињале иако су очигледно били потребније него у Србији.

Срби су заварани клаузолом у републичким уставима Хрватске да је она република два конститутивна народа србског и хрватског, а да је БиХ република Срба, Хрвата и муслимана, који 1974. новим уставом добијају велико М. У НР и СР Црној Гори и Македонији Срби се уопште не помињу, забрањено им је да буду Срби. Титоистичка власт 1946. забрањује повратак протјераних Срба са КиМ, али зато задржава Шиптаре који су се из Албаније за вријеме окупације населили на србска имања. Комунисти прогањају СПЦ, уништавају храмове, пљачкају и убијају свештенство. Одузета имовина СПЦ на КиМ је предата шиптарским насељеницима. Титоистички режим свим средствима помаже комунистички режим Енвера Хоџе у Албанији, држи границу отвореном, насељава Шиптаре и планира прикључење Албаније комунистичкој Југославији, што је срећом пропало због сукоба Тито-Стаљин 1949.

Уставом из 1963. АО КиМ постаје АП КиМ, а привредни систем који живи од иностране помоћи се уводи у измишљени и економски неодрживи самоуправљачки систем. Широм Југославије се прогоне антикомунисти и Срби, затвори су препуни, а гробља претрпана. Отима се земља и национализује комплетна имовина људима. Све странке и политичке организације, осим комунистичких, су забрањени. 1952. КПЈ мијења име у СКЈ и ФНРЈ постаје прва и једина безпартијска држава.

Ми смо били једина земља у коју је комунизам дошао првенствено залагањем Велике Британије

Иначе читав живот у Југославији контролишу комунисти. Спречава се опоравак србског становништва уништеног геноцидом у НР Хрватској и НР БиХ, а у НР ЦГ се говори само о „српском поријеклу“ Црногораца, док у НР Македонији се чак ни поријекло не спомиње. Читав државни и друштвени систем је био атеистички, чак неријетко и сатанистички, што се мого огледати у рушењу храмова, славењу „Празника рада“, „Дана младости“ и слично.

Хрвати, Шиптари и други злочинци добијају у новој Југославији још једну прилику да се некажњени извуку од кривице за рат и злочине, те да у Југославији изграде своје друштво до стварања самосталне државе на штету Срба. Уставом из 1974. држава добија име СФРЈ (Социјалистичка Федеративна Република Југославија) иако је по самом уставу уствари била конфедерација 6 СР и 2 САП ( НР постају Социјалистичке Републике, а АП постају Социјалистичке Аутономне покрајине – тачније свака република има своју владу РИВ (Републикчко извршно вијеће) а покрајине ПИВ (Покрајинско Извршно Вијеће) са својим секретаријатима (министарствима) у савезној влади СИВ (Савезном Извршном Вијећу).
На савезном нивоу заједнички су били само вањски послови, војска и монетни систем.

Овим уставом САП постају „државе у држави“ и СР Србија нема никакву надлежност над њима, осим фиктивну. САП Војводина и КиМ су имале своју полицију, судство, образовање, медије… све осим војске и дипломатских односа, а новац су свакако добијали и више него што треба од СИВ-а. У то вријеме креће масовно прогањање и исељавање Срба јер Шиптари држе све. Пребијања, мучења, силовања, пљачке и паљевине су свакодневне. У САП Војводини се ударају темељи „Војвођанерства“ а економска ситуација је све гора.

Сви се сјећају парних и непарних бројева таблица за вожњу, па разних тачкица и бонова, редова за хљеб и млијеко, недостаткa кафе и детерџента. Кредити се подижу без ограничења, а камете се гомилају. Србске предузећа су или предата Словенцима и Хрватима или пренијета у те двије републике. Ко код би покушао било шта здраворазумно да каже био би санкционисан.

Због отпадања од Бога, комунисти постепено уништавају породицу, ко основу друштва и разарају читав морални систем. Успијехом се сматра издаја, крађа и превара. Све је било спремно да се сруши само од себе. Музика, љетовања, кредити и путовања у Трст више нису добра анестезија, болесник пада у агонију. Што умјесто Срба, који ће тврдоглаво бранити Југославију, први користе Шиптари, Словенци и Хрвати.

facebookreporter.org/2015/08/21/%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%83-%D1%81%D0%B0%D0%B2/

Прочитај без интернета:
3 гласa