Пише: Никола Танасић

 

Једном приликом пре неколико година, када је Сулејман-паша Скопљак ишао са војском на Црну Гору и попалио Дробњак, Хамзи је наређено да објави велику турску победу и да виче да је сто осамдесет црногорских глава одсечено. Неко од оних који се увек сакупљају око телала упита гласно: „А колико је наших погунуло?“. „Е, то ће викати онај телал на Цетињу“, одговорио је мирно Хамза и продужио да виче што му је наређено.

Иво Андрић, Травничка хроника

 

Мало шта се променило на Балкану од времена у коме се догађа радња Андрићеве Травничке хронике. Народи се и даље деле на непомирљиве таборе „наших и њихових“, радују се туђим несрећама и завиде туђим успесима, очекујући увек да ће се тај успех некако њима обити о главу.

Баш као што се међуетнички односи и данас своде на „бројање одсечених глава“. Али један детаљ у том етничком и националном надгорњавању данас се битно разликује. У односу на минијатуру коју Андрић описује у горенаведеном исечку, данас се не броје главе које су „одсекли наши“, већ које су „одсечене нашим“.

Некадашње телале данас су заменили медији, а у глобалном медијском политички коректном дискурсу „није лепо“ нити „укусно“ хвалити се својим ратним успесима, али је изузетно примерено и саморазумљиво избацивати у први план своје „невине жртве“ као нови облик оружја и „мртвог зида“ у борби против непријатеља.

При томе је однос снага потпуно идентичан као код Андрића – у конфликту се и даље зна који су „наши“, а који „њихови“, и подразумева да се су све „наше победе“ славна и велика јуначка дела, а „њихове победе“ нечовечни и чудовишни злочини, само што телали сада на сва уста вичу колико је „наших глава посечено“, док се „њихове главе“ препуштају „њиховим телалима“, ако их има. Данашње „мајке Сребренице“ не праве разлику између своје „деце“ која су стрељана као ратни заробљеници, и која су погинула палећи околна српска села – за њих су и једни и други „невине жртве српског геноцида“. Баш као што су за мајке погинулих албанских терориста из Куманова злочинци македонски полицајци који су „поубијали њихову децу“ бранећи закон и ред у том граду.

Ово једноставно запажање кудикамо нам олакшава разумевање огромне пажње коју је су западни медији посветили двадесетогодишњици злочина у Сребреници.

Многима у Србији, који лицитирање сребреничких „седам хиљада“ слушају већ деценијама, није јасно у чијем је интересу да у садашњем тренутку забија нож у ту незараслу рану и додатно електрише и иначе климаве и напете односе у БиХ и региону. А разлози су врло једноставни – савремени свет је такође подељен на „наше“ и „њихове“, и у њему је кристално јасно „чије се жртве броје, а чије не“.

У Сребреници се броје мртви муслимани, али не и мртви Срби (јер „лицитирати бројем мртвих је неукусно“). У Ираку се броје одсечене главе страних новинара и америчких војника, али не и стотине хиљада мирних грађана који су пали као колатерална штета америчке империјалне политике.

У Либији се броје погинули радници на нафтним бушотинама страних компанија (јер се њиховим породицама мора плаћати одштета), али не и цивили који су страдали под бомбама НАТО-интервенциониста и њихових кербера на терену. У Сирији се жртве рата уопште не броје, то јест – док се не појаве у Европи на прагу оних који су њихову земљу бацили у вихор грађанског рата, и наоружали оне који их убијају.

Српски проблем у односу према питању Сребренице увек је био што смо том питању приступали нарцисоидно, као да се оно тиче искључиво нас и нашег односа са Западом, чијој смо политици на Балкану пркосили током деведесетих година XX века.

Међутим, глобална ујдурма која се развила око британског предлога резолуције СБ ОУН поводом злочина у Сребреници показује да реч, заправо, уопште није о Србима, већ о потреби за унутрашњом кохезијом „јединственог идентитета“ (и јединственог „моралитета“) Запада, кохезијом која се најлакше потврђује преко безличног и чудовишног „заједничког непријатеља“.

а Запад су то Срби, али то њихово виђење Срба као „исконског зла“, које они као синоним за глобалну цивилизацију треба да сузбију толико је саморазумљиво, толико неупитно, и толико неспорно да они чак нису у стању да виде „зашто њихова резолуција вређа Србе“.

Њихова мотивација је потпуно иста као код Сулејман-паше Скопљака – да бисмо реафирмисали „себе“, морамо понижавати „њих“, а понекад им и одсећи понеку главу. А на Србима је да одаберу да ли хоће да буду „ми“ (и да углас повичу „геноцид у Сребреници!“), или ће да буду „они“ чији се мртви не броје, чији се глас не слуша, и за које у „цивилизованом западном друштву“ нема места.

Колико је овај ритуал самоутемељења западне цивилизације и етикетирања непријатеља битнији од „понижења српског народа“ (а поготово „правде за жртве“) доказује чињеница да су аутори спорне резолуције у УН одлучили да је изнесу на гласање и након што је постало јасно да ће Русија ставити вето. Није их уопште било брига за то што ће оно мало преосталог моралног ауторитета Запада и Европе код Срба додатно да страда. Није их било брига ни то што су по ко зна који пут омогућили Русији да једним пријатељским гестом додатно учврсти већ огромни углед и омиљеност код српског народа.

Не, они су оберучке прихватили руски вето као идеалан повод за нови медијски насртај на Русе, који за Запад данас представљају парадигматске „оне друге“. Сребреница као симбол се тако може користити потпуно слободно као некакав окрвављени гајгеров бројач подобности западних „партнера“ и лојалности њихових „савезника“, и као идеално пропагандно средство за блаћење и клеветање њихових „непријатеља“, ма ко они били, и имали они везе са самим злочинима, или не. Чињеница да је Запад дозволио да ситуација дође до руског вета доказује да је њима руски вето на резолуцију о Сребреници важнији од саме резолуције, и кудикамо важнији од сребреничких жртава. Прилика да се у налету новог Хладног рата „они други“ оптуже за вођење бескрупулозне политике „негације геноцида“ (а знамо ко су ти, који „негирају геноцид“, зар не?) важнија је од помирења, важнија од стабилности, важнија од будућности неке тамо забити како што је Балкан.

На српском народу је да из ове ситуације извуче поуку. Та поука може бити банално указивање на то „ко су му пријатељи, а ко непријатељи“, јер дух Сулејман-паше Скопљака с краја XVIII века и даље суверено влада балканским и глобалним приликама, а главе данас не лете ништа мање него пре двеста година. Али још важније од тога јесте управо сазнање да савремени медијски дискурс „злочинца и жртве“ служи само као димна завеса да се прикрије чињеница да тај исконски и прастари принцип устројства односа међу народима и државама заправо никада није размонтиран, већ да су га присвојили и новом добу прилагодили они који су још већи зликовци, лопови и лупежи од „балканских дивљака“ над којима се згражавају.

Срби су већ једном настрадали због једне сличне димне завесе која владала у јавној сфери бивше СФР Југославије. А у југословенским ратовима су највећу штету претрпели, не зато што нису били начисто ко су им пријатељи, а ко непријатељи, већ зато што су веровали да „медији постоје да би саопштавали људима истину“. Развејавање те илузије вероватно је најважнија ствар коју као народ и друштво можемо да научимо.

За разлику од Андрићевог телала Хамзе, савремени медији и НВО неће никада бити у стању да рефлектују свој властити положај и улогу док папагајски понављају да је „седам хиљада Бошњака побијено у Сребреници“. Њих је бесмислено питати „а колико је Срба побијено?“. Али ако они и ћуте, одговор се зна – „то ће саопштити медији у Београду“. Или пре – у Москви.

 

www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/srebrenica-–-balkanski-diskurs-nasih-i-njihovih-u-globalnim-medijima.html

Прочитај без интернета:
0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ