Стефан Каргановић

Пре само десет дана, у предмету Matal v. Tam, Врховни суд Сједињених Држава једногласно је изнова потврдио једно од најважнијих правних начела у англосаксонској уставној пракси: слобода изражавања (freedom of expression) је апсолутна и неприкосновена. „Слобода говора,“ у пресуди су судије значајно додале, „уопште не зависи од благонаклоности власти.“ У САД, то право је зајемчено првим уставним амандманом. Многе друге уставне норме временом су еволуирале до непрепознатљивости, међутим ову – која се сматра каменом темељцем личне слободе и једним од неупитних људских права – никоме до сада није пошло за руком да успешно ограничи. Бар не грађанима САД, у њиховој земљи.

Албер Меми би упитао: зашто се начело које је признато у метрополи не би уважавало и у колонијама?

Агресивна кампања сребреничког лобија, да се јавни разговор о Сребреници услови лицемерним прихватањем политички исконструисаног, лажног наратива о тим догађајима директно је супротстављена овом капиталном цивилизацијском достигнућу. Пре неколико дана у Швајцарској, бивши члан кантоналног парламента, Донатело Пођи, правоснажно је осуђен за „негирање геноцида“ у Сребреници. У Босни и Херцеговини у току је иницијатива да се инкриминише свако оспоравање службене верзије о Сребреници. Ако тај покушај не уроди плодом, то ће бити једино захваљујући снажном противљењу из Републике Српске. У Србији, пре неколико месеци Скупштина је усвојила допуну члана 387. Казненог законика којом се преиспитивање догађаја у Сребреници, изван званично октроисаних оквира (конкретно, негирање пресуда и закључака Хашког трибунала), проглашава кривичним делом, за шта је запрећена казна до пет година затвора.

Наведене околности нас морално обавезују да предузмемо кажњиву анализу Сребренице, и то из најмање два разлога. Прво, да заговорнике лажног наратива о Сребреници принудимо да се „суоче са чињеницама,“ што је терапија коју једна од њихових локалних перјаница већ годинама препоручује другима, али којој се они врло нерадо подвргавају. Затим, то чинимо и овом приликом пружамо им сав потребан шлагворт у очекивању да ће кривични органи – није важно које државе – наоружани не само лажним пресудама Хашког трибунала него сада и накарадним законодавним актима посебно донесеним у ту сврху, искористити своја овлашћења да против нас покрену један занимљив кривични поступак.

Прави размери муслиманских губитака. Поред правне квалификације злочина, да ли се ради о геноциду или о нечем другом, централно питање у сребреничкој расправи односи се на то да ли је утврђен број особа из енклаве које су по преком поступку непосредно после 11. јула 1995 као ратни заробљеници биле погубљене, кршећи њихов положај заштићених лица према међународном праву. Мада је у теорији то посебно питање, овај број ипак има релевантност у односу на правни опис дела, посебно ако желимо да докажемо тезу о геноциду. Конвенција о геноциду не предвиђа минималан број жртава, то је тачно, али несумњиво је да постоји психолошки праг најмањег броја жртава који би требало да буде утврђен да би са становишта здравог разума оптужба за геноцид имала смисла.

То је нешто што имплицитно признају и заговорници тезе о геноциду и судска већа која су стала на њихову страну. Констатација геноцида ретко се везује за укупан број Муслимана у БиХ; она се најчешће доводи у везу са бројем становника у енклави. У популацији од око два милиона тврдити да губитак од 8,000 представља геноцид делује прилично неубедљиво. То је највероватнији разлог зашто у предметима Крстић и Поповић већа Хашког трибунала свој закључак да се у сребреничкој енклави догодио геноцид не износе у односу на укупну муслиманску популацију Босне и Херцеговине, већ за референтну величину узимају становништво енклаве од приближно 40,000 особа. У односу на тај укупан број, наводно погубљење 8,000 становника психолошки делује неупоредиво упечатљивије.

Према томе, стварни број муслиманских жртава представља прво и основно питање. „Историјски пројекат Сребреница“ се тиме исцрпно позабавио и у оквиру тог истраживања урадили смо нешто што су већа МКТБЈ необјашњиво пропустила да учине: ми смо једини до сада прегледали и пажљиво проанализирали целокупан форензички материјал тужилаштва. Резултат тог испитивања био је шокантан. Полазећи од предпоставке да званичан наратив одговара истини, очекивало би се да ће по образцу рањавања скоро сви аутопсијски извештаји (или „случајеви“) форензичких стручњака тужилаштва, њих укупно 3,568, пружати једнозначну слику која указује на погубљење. Али након брижљивог испитивања испливало је неколико чињеница које се не могу ускладити ни са судским пресудама ни са опште прихваћеним предпоставкама на ову тему. Пре свега, ту није било ни близу 3,568 тела зато што је један „случај“ могао да се састоји од само неколико форензички безначајних костију. Друго, на основу материјалних података садржаних у форензичким извештајима које је поднело тужилаштво, у свим масовним гробницама које су се односиле на сребреничка погубљења било је укопано укупно 1,920 појединаца. То је далеко испод цифре од 8,000 колико се у исхитреним медијским текстовима и политички обојеним изјавама тврдило да их је тамо требало бити. Треће, у оној мери у којој јесте било могуће утврдити образац рањавања, чак и у овој драстично смањеној популацији укопаних особа указале су се значајне подгрупе од по неколико стотина појединаца са разноврсним повредама. Неке од тих повреда (или како смо их ми назвали, „образци рањавања“) биле су конзистентне са погубљењем, али многе друге биле су у складу једино са предпоставком да су те особе погинуле током борбених дејстава. Према неумољивој сумарној статистици, у 77 одсто случајева у сребреничким масовним гробницама које су ексхумирали стручњаци Хашког трибунала или је начин смрти било немогуће утврдити или су расположиве индиције убедљиво указивале на смрт током борбених дејстава. Најзад, ту је била и посебна категорија од укупно 442 лица који су имали повезе преко очију и везане руке, што је практично искључивало сумњу да они јесу били жртве погубљења. Мада уопште не доводи у питање да је био извршен злочин, ово сложено чињенично стање најозбиљније ставља под знак питања олако прихваћену предпоставку да се заиста ради о 8,000 погубљених жртава.

Пошто се примена класичне форензичке методологије показала узалудном јер се помоћу ње није успело документовати очекивани број лешева, на суђењу Поповићу и осталима прешло се на ДНК упаривање као главно доказно средство (или механизам дезинформације) за потврду до сада непоткрепљене тврдње да је 8,000 становника Сребренице било погубљено по кратком поступку. Задатак креирања таквих доказа поверен је International commission for missing persons у Тузли, или ICMP. ICMP је на суђењу Поповићу педантно предочила закључак да је у својим лабораторијама „идентификовала“ 5,336 жртава Сребренице. Ако та цифра заиста има онакав значај какав јој приписује тужилаштво, то свакако представља велики „напредак“ у односу на раније статистике. При томе, вреди истаћи да у својим јавним наступима ICMP никада изричито не тврди да је у питању нешто више од пуке идентификације, али истовремено ICMP се и не ограђује од оних који његове резултате користе на други, научно недопуштен, начин.

Постоји, међутим, неколико озбиљних проблема са оваквом тврдњом. На првом месту, то је њена релевантност, или тачније научни легитимитет на начин како се користи. У кривичном поступку као што је сребренички кључни подаци су начин и време смрти, а не идентитет покојника. (Овај последњи податак је свакако важан, али то је у првом реду за породицу а не за сам процес.) ДНК анализа нема начина да разликује особе које су вероватно биле погубљене од оних које су страдале током борбених дејстава. То је 12. марта 2012, под унакрсним испитивањем, признао Томас Парсонс, директор за форенсичке студије ICMP-ја на суђењу Караџићу. Ради се о круцијалној разлици: смртни исход у борби није кривично дело, убијање ратних заробљеника јесте. Класична форензика, која укључује преглед посмртних остатака и израду подробног аутопсијског извештаја, може да направи ту разлику; ДНК анализа не може. Друго, чак и тако из необјашњивих разлога списак наводно „идентификованих“ особа није никада био објављен од стране Трибунала, који се у пресудама само ослања на бројчане податке које му је доставио ICMP и цитира их, нити је то учинио примарни извор тих података, а то је сам ICMP. Суштина је у томе да је све чиме располажемо гола цифра, непотврђена допунском информацијом било какве врсте. Зашто би неко систематски тајио резултате успешно обављеног посла идентификовања жртава?

Треће, шта год да се дешавало у лабораторијама ICMP-а у Тузли и другим местима, то је потпуно изван могућности било кога да сазна или провери. Главни објекат у Тузли нема међународну акредитацију за ДНК лабораторије, што значи да у њој нико није извршио инспекцију а руководство те лабораторије никоме није показало задовољавајуће доказе да је професионално оспособљено да се бави својим задацима. Што год они рекли, то се може прихватити искључиво на веру.

Хашки трибунал поступа управо тако у својим сребреничким пресудама и нема разлога за сумњу да је спреман да опет тако поступи у предмету Младић, где се пресуда ишчекује. Што се јавности тиче, од њих се очекује да прихвате шта им се каже и да не постављају сувишна питања.

Толико, дакле, о 8,000 сребреничких жртава и о доказима који постоје у вези са њима.

Српске жртве. Следећа значајна димензија Сребренице односи се на жртве о којима се не говори, а то су српске жртве. Трик помоћу којег су оне искључене из разматрања изводи се врло ефикасно. Хронологија релевантних догађаја сужава се на три дана у јулу 1995, док се трогодишња дешавања која су томе претходила потпуно игноришу.

Током тог трогодишњег периода који је претходио масакру Муслимана 1995. неколико десетина српских села у близини Сребренице било је нападнуто и уништено од стране муслиманских оружаних снага из енклаве.

Према подацима „Холандског института за ратна истраживања“ (NIOD), ти напади „…су се одвијали по устаљеном обрасцу. Прво су Срби били истерани из етнички мешаних насеља. Онда су били нападнути српски заселци окружени муслиманским местима и на крају су била прегажена и преостала српска насеља. Становништво је убијано, а њихови домови похарани, спаљени или дигнути у ваздух.“ Услед тога „процењује се да је у овим нападима између 1,000 и 1,200 Срба побијено или помрло, док је њих око 3,000 било рањено. На крају је од првобитних 9,390 становника Срба у подручју Сребренице остало само њих 860…“ (NIOD Report, Part 1: The Yugoslavian problem and the role of the West, 1991 / 1994; Chapter 10: “Srebrenica under siege”)

Ове ни мало занемарљиве цифре ретко су удостојене макар површне пажње у расправама о Сребреници, али њихова релевантност у односу на догађаје од јула 1995. је неспорна. Пре свега, зато што је управо то проузроковало ону „накупљену мржњу“ коју је командант УНПРОФОР-а, генерал Филип Моријон, јасно осетио и за коју је недвосмислено рекао да представља последицу тих „ужасних покоља.“ (МКТБЈ, Тужилац против Милошевића, 12 фебруар, 2004, Транскрипт, с. 32031) Друго, зато што су ти погроми створили мотив, психолошку подлогу, за освету над перципираним злочинцима, што је у одређеној мери и уследило у јулу 1995. Ове контекстуалне чињенице најозбиљније доводе у питање тезу о олако и напречац донетој одлуци да се изврши геноцид над Муслиманима. За оно што се догодило 1995. године оне сугеришу једно врло убедљиво алтернативно објашњење, а постоје и друга, то се подразумева.

Прека потреба да се покољ српског становништва у Сребреници и околини прикрије и да се од њега по сваку цену одврати пажња јавности и судских органа очитује се у бурним протестима који се подижу сваки пут када неко покуша да то питање постави на дневни ред. Најчешће то се осорно одбацује као „релативизација геноцида.“ Али они који настоје да жртве друге заједнице гурну под тепих управо јесу ти који безочно релативизују. Признати у апсолутном смислу подједнаку вредност и достојанство свих људских живота без разлике, а не само припадника сопствене групе, а нарочито у једном безумном рату као што је био онај недавни у Босни, то је једини праведан и пристојан став који цивилизована особа може да заузме.

Све друго шаље поруку да за присталице тезе о геноциду у Сребреници успешна афирмација злочина против Муслимана зависи од порицања злочина који су били почињени против Срба.

У наредном броју „Печата“ приказаћемо једно од централних – али скоро у потпуности игнорисаних – питања, огромне легитимне губитке мешовите војноцивилне колоне у оружаном пробоју из Сребренице ка Тузли и импликације те намерно заташкиване теме по одрживост лажног наратива сребреничког лобија.

ПЕЧАТ, 30. јун 2017.

0 гласовa