Стефан Каргановић

Трећа битна димензија сребреничког питања, без чега је сагледавање чињеница немогуће, односи се на легитимне губитке које је мешовита војно-цивилна колона 28. дивизије Армије БиХ, у јачини од 12,000 до 15,000 људи, претрпела током пробоја из енклаве. После пада енклаве 11. јула 1995, пробој према територији под муслиманском контролом у Тузли био је предузет преко неприступачног терена и водио је кроз минска поља и честе борбе на заседама које су постављале српске снаге. Велики део јавности никада није ни чуо за ову кључну епизоду, нити располаже специфичним сазнањима о њој. За то заташкавање постоје врло јаки разлози практичне природе, који се своде на политички интерес. У односу на званични наратив питање колоне је крајње експлозивно. Ево зашто.

Легитимни губици мешовите војноцивилне колоне у јулу 1995. Наша невладина организација, „Историјски пројекат Сребреница,“ објавила је податке из 33 изјаве које су дали преживели учесници пробоја 28. дивизије. (Одбрана генерала Ратка Младића на суђењу је приложила око шездесет таквих изјава.) У тим изјавама наводи се 19 локација дуж путање пробоја колоне где су се одиграли борбени судари са српском војском и где је, по исказима које су ти очевици накнадно дали муслиманским властима у Тузли, колона из Сребренице претрпела огромне људске губитке. Чињеницу да је „значајан број Муслимана погинуо у борбама“ потврдио је бивши главни истражитељ тужилаштва Хашког трибунала, Жан-Рене Руез. (Интервју у листу “Монитор,” 19 април, 2001) Руез је тамо још појаснио и то да „што се тиче оних који су погинули у шуми, ми стојимо на становишту да су они живот изгубили у борби.” То значи да се по међународном праву у вези са њиховом погибијом уопште не поставља питање кривичне одговорности. Војни вештак Хашког трибунала, Ричард Батлер, изјавио је под унакрсним испитивањем на суђењу Поповићу и осталима да је по његовој професионалној процени до 2,000 сребреничких Муслимана из колоне могло настрадати у борбеним дејствима током пробоја. (МКТБЈ, Суђење „Поповићу и осталима“, 23 јануар, 2008, Транскрипт, стр. 20251) Постоје и друге процене, од којих можемо навести неколико. Начелник штаба Армије БиХ, Енвер Хаџихасановић посведочио је у Хагу да је 28. дивизија из Сребренице током пробоја имала 2,628 погинулих у борбеним дејствима (МКТБЈ, Тужилац против Крстића, 6 април, 2001, Транскрипт, стр. 9532 ), а мировни преговарач Карл Билт у својим мемоарима тврди да укупни губици муслиманске стране у пробоју износе „више од четири хиљаде.” (Carl Bildt, Peace Journey: The struggle for peace in Bosnia, 1998., стр. 66) Најзад, у недавно емитованом норвешком документарцу о Сребреници редитеља Оле Флиума интервјуисани амерички обавештајац, а до недавно професор на катедри националне безбедности на Морнаричком колеџу САД (US Naval War College), Џон Шиндлер, износи своје сазнање да је у борбама током пробоја из сребреничке колоне погинуло око 5,000 људи, док је стрељаних заробљеника било „око 2,000.“ (Видети документарни филм „Сребреница: издани град“, на 51:14 до 52:02 минута.)

Тачан број борбених губитака колоне вероватно никада неће бити утврђен али укупан закључак који произилази из пресека сведочанстава очевидаца и процена особа који су са стручног или званичног становишта о томе могли да се компетентно изјасне гласи да су ти губици били огромни.

То покреће нека врло акутна питања. Да ли се јавност намерно доводи у заблуду када се посмртни остаци људи који су погинули у борби приказују као да припадају жртвама погубљења? Какав механизам постоји, ако га уопште има, да се у пресудама Хашког трибунала и осталих судова који су се бавили сребреничким предметима повуче разлика између ове две правно потпуно различите категорије? Ако се разликовање овакве врсте не прави зато што и борбени губици представљају кривична дела, како се онда објашњава чињеница да ни пред МКТБЈ у Хагу, нити пред Судом за ратне злочине у Сарајеву, нико до сада није био позван на одговорност за наношење људских губитака колони? А ако се ту не ради о кривичном делу, како у појединачним случајевима (са изузетком оних где се појављују повези преко очију и лигатуре) можемо бити сигурни да је смртни исход био проузрокован противправно, стрељањем заробљеника, а не легитимно, током борбених дејстава? Да потсетимо, терет доказивања увек је на тужилаштву, или у сваком случају на страни која нешто тврди.

Чињеница је да су, поред погубљења, легитимна борбена дејства други значајан узрок смрти и изобилан извор људских посмртних остатака на подручју Сребренице у јулу 1995. На основу доказне грађе тужилаштва Хашког трибунала, сарадник „Историјског пројекта Сребреница“ Енди Вилкоксон припремио је мапу која то убедљиво приказује. Ослањајући се искључиво на доказни материјал тужилаштва, Вилкоксон је утврдио да се огромна већина гробница, везаних за догађаје на подручју Сребренице у јулу 1995, налази на растојању од највише петсто метара од путање повлачења колоне и борбених дејстава између колоне и српских снага.

Мапа положаја масовних гробница у односу на путању пробоја колоне

У свом објашњењу мапе коју је сачинио обједињујући доказну грађу коју је у разним предметима приложило тужилаштво Хашког трибунала, Вилкоксон каже:

„Жути маркери означавају секундарне гробнице, а пламенови означавају места где су се водиле борбе. Црвени маркери означавају примарне гробнице из којих су узети остаци, а бели маркери означавају нетакнуте примарне гробнице, из којих нису узети остаци. Црвене линије показују пут којим су ишле колоне. Плаве линије показују границу енклаве и положаје босанске војске у околини Тузле. Наранџасте линије показују позиције које је држала војска босанских Срба. Засенчена црвена места су подручја где су пронађени остаци на површини.

„Као што се види из карте, секундарне гробнице се налазе у непосредној близини границе енклаве, где су се одигравале борбе између 6. јула, када је војска босанских Срба прво напала енклаву, до 11. јула, када је пала Сребреница или у областима за које је било познато да се колона борила са војском босанских Срба на путу према Тузли.

„Једноставно речено, ‘секундарне’ гробнице се налазе управо у том подручју, где би се очекивало да се пронађу погинули у борбеним дејствима повезаним са Сребреницом.“

Закључак је очигледан: најлогичније објашњење за те гробнице је то да су настале као последица асанације терена после борби и да се у њима налазе посмртни остаци погинулих, а не погубљених. Разумно објашњење за присуство и положај тих посмртних остатака, наводно жртава „геноцида“ али у непосредној близини места где су се водиле оружане борбе – сребренички лоби мора да пружи. У противном, наратив за који се тврди да одражава ставове угледних међународних судских установа и одговорну научну анализу врхунских правних умова, једноставно ће се урушити и показаће се као ништа више од сирове политичке пропаганде.

Ако заиста постоји потреба за „позајмљивањем“ посмртних остатака са места погибије – где су се одвијале борбене операције – да би се на такав начин количински попунили експонати у галерији геноцида, онда је званична сребреничка мантра, која се ритуално понавља већ две деценије, зрела за систематско и свеобухватно преиспитивање.

Студија случаја: политички исфорсирано суђење. Предмет који се тренутно налази пред Специјалним судом у Београду и односи се на инцидент који се одиграо у хангару Земљорадничке задруге Кравица 13. јула, 1995 парадигматичан је за лажно приказивање чињеница везано за Сребреницу. Позадину и појединости овог случаја изнели смо у “Печату“ од 17. 2. 2017. Инцидент је био изазван тако што је један од затвореника отео пушку једном од стражара па затим пуцао и убио и ранио неколико њих. Преостали стражари су реаговали прекомерно и, уместо да ситуацију ставе под контролу, припуцали су неразликујући у кога. Када се све завршило, већина заробљеника била је убијена. Једно од кључних нерешених питања за инцидент у Кравици је: колико? Друго кључно питање је постоји ли веза између тог, по свему судећи, спонтаног догађаја и истовремених погубљења заробљеника на ширем подручју Сребренице? Најзад, поставља се и питање евентуалне личне одговорности оптужених, али то је изван оквира нашег разматрања.

Ни после више од двадесет година и неколико суђења специфично фокусираних на убијање заробљеника у Кравици, није показан ниједан доказ да је инцидент био саставни део ширег плана да се изврши погубљење муслиманских заробљеника или геноцид, чак и под претпоставком да је такав план постојао. Међутим, управо чињеница да не постоје јасни докази о броју заробљеника који су били погубљени у хангару Задруге, са становишта промотера сценарија о „8,000 жртава стрељања“ и „геноциду,“ тај по свему судећи спонтани инцидент чини – идеалним. У одсуству чврстих доказа, измишљају се и у причу уграђују произвољно импровизовани „докази.“ Разглашава се цифра жртава у Кравици која сребреничком лобију одговара (на разним кравичким суђењима, она је варирала између 1,100 и 1,500), и све то без обзира на непостојање икаквих поузданих доказа. На такав начин, и у комбинацији са сумњивим тврдњама сличне врсте везаним за Пилицу, где се барата са цифром од око 1,700 жртава, решава се питање око половине укупног броја од 8,000 наводно стрељаних жртава „геноцида“.

Шта се догодило у Кравици? На суђењу које је у току пред Специјалним судом за ратне злочине у Београду, предмет К-ПО2 8/2015, оптужени се терете за насилну смрт 14. јула 1995. 1,313 лица у хангару Земљорадничке задруге у Кравици. Др Ведо Туцо, форензички вештак тужилаштва, позван за ову прилику из Тузле, има задатак да ту тачку оптужнице стручно образложи.

Тачност закључака и професионална валидност методологије вештака Туце могу се оценити на основу његовог учешћа на другим сребреничким суђењима. По том критеријуму они су крајње упитни.

Пре свега кратак увод у форензички контекст дешавања. Приближно истовремено када се догодио масакр заробљеника у земљорадничкој задрузи Кравица, у непосредној близини одвијали су се други, форензички релевантни догађаји. Само неколико часова пре инцидента на које се односи суђење пред Специјалним судом у Београду, 12. јула 1995, на два километра паралелно цести Братунац – Коњевић Поље прошла је мешовита војно-цивилна колона 28. дивизије Армије БиХ, која је вршила пробој из већ заузете сребреничке енклаве према Тузли. Цеста пролази кроз село Кравицу. Земљорадничка задруга налази се на само неколико метара јужно од ње. Док је колона пролазила на врло кратком растојању од села Кравице и земљорадничке задруге, имала је борбени судар са Војском Републике Српске (ВРС). Као што је већ поменуто, уопште није спорно да је колона легитимна војна мета и да сви њени припадници који су погинули током вођења војних операција представљају легитимне борбене губитке, за које нико не сноси кривичну одговорност.

Зашто је ово важно? Зато што ови докази убедљиво сугеришу да се приближно истовремено, и у близини места где су противзаконито били смакнути заробљеници смештени у Земљорадничкој задрузи Кравица, одвијала и војна операција, која је произвела погибију значајних размера. Та чињеница се мора узети у обзир када се врши форензичка анализа гробница на локалитету Кравица. У правном смислу, та операција мора се сматрати легитимном и њене последице не могу бити предмет разматрања у оквиру кривичног поступка за противправно убијање.

Како, између ове две групе – погинули и стрељани, повући разлику? Међутим, то се мора учинити јер у противном немогуће је извршити реалну процену броја жртава кривичног дела стрељања ратних заробљеника, за шта се оптуженима у Београду суди.

Вештак тужилаштва Ведо Туцо (Кравица – приказ Веде Туце међусобног односа масовних гробница) предлаже форензички неодржив одговор на ово питање који, узгред, драстично повећава број мртвачких тела која тужилаштво проглашава за жртве стрељања и геноцида, да би се, затим, кривична одговорност могла свалити на оптужене. Туцо у потпуности занемарује вероватноћу – једва спорну у светлу наведених специфичних околности – да су жртве погубљења и погинули у борбеним дејствима највероватније били покопани и измешани у истим масовним гробницама. Његова бизарна теза, која је без упоришта у форензичој пракси било где у свету, гласи да је довољно само једно ДНК упаривање фрагмента из неке од секундарних гробница са остацима у некој примарној гробници да би се закључило да на основу тога целокупан садржај секундарне гробнице, без обзира колико се тамо налазило тела која преко ДНК уопште нису повезана са неком примарном гробницом, ипак потиче из примарне гробнице. Врзино коло Туциног шематског приказа „међусобне повезаности масовних гробница утврђених ДНК анализом,“ који је приложио када је сведочио у кравичком предмету „Јевић“ у Сарајеву 2011. године, савршено илуструје конфузност његове теорије. По њему, сви обухваћени посмртни остаци, по дефиницији, припадају жртвама погубљења, а то се без икаквих посебних доказа аутоматски поистовећује са – геноцидом.

Такав методолошки приступ је крајње произвољан. Утолико пре што у конкретном случају располажемо такође и изјавом сведока Муминовић Бехудина (изјава у архиву Трибунала бр. 00464352), који је у саставу колоне прешао терен у време дешавања ових догађаја. Муминовић износи да су он и остали припадници његове групе пролазили мимо села Сандићи, на растојању од непуна три километра од села Кравица, када су приметили српске снаге како укопавају „око 500 лешева“. Пошто је колона туда прошла свега неколико часова пре инцидента у Земљорадничкој задрузи у Кравици, огроман број лешева за које Муминовић тврди да је посматрао како се укопавају нису могли бити од заробљеника који су настрадали као жртве разјарених стражара. Али они се ипак налазе ту, у разним „примарним и секундарним гробницама,“ у непосредној близини и на подручју Кравице. То је чињеница која захтева објашњење.

Зато је неопходно поставити питање да ли сви лешеви у оближњим масовним гробницама, које се повезују са Земљорадничком задругом у Кравици, потичу од стрељаних заробљеника? Зар не би било разумно предпоставити да масовне гробнице у околини, чији садржај вештак тужилаштва Ведо Туцо увек када сведочи једнозначно приказује као жртве геноцида, садрже и велику количину посмртних остатака погинулих током борбених дејстава, за која знамо су се одиграла у непосредној близини и на кратко пре инцидента у Задрузи? Присуство у некој гробници једног или више фрагмената тела упарених помоћу ДНК са неком другом гробницом само по себи нема никакав значај у односу на порекло већине посмртних остатака који се налазе у тој гробници. Подједнако је могуће да воде порекло од борбених дејстава, као и од стрељања. Измешаност услед асанације терена много је рационалније објашњење од натегнуте теорије Веде Туце.

Убедљиви докази које смо навели, који указују на вероватноћу измешаног присуства људских посмртних остатака обе категорије, погинулих у борбеним дејствима и стрељаних, илуструју у коликој мери је сребреничка доказна грађа подложна политичкој манипулацији, нарочито под условима где једна страна, покретана агресивном агендом, врши доминантну контролу над јавним дискурсом. Истовремено, то илуструје и преку потребу да се у проучавању људских губитака везано за Сребреницу између релевантних категорија (погинули/погубљен) доследно увек повуче јасна разлика, уколико је циљ да се дође до валидних закључака. Оваквом приступу супроставиће се само они чији политички интерес диктира да се погинули у легитимним борбеним дејствима, који су вишеструко бројнији, приказују лажно као жртве геноцида, а то је сребренички лоби.

Службена верзија догађаја на подручју Сребренице почива на фалсификатима. Та чињеница намеће још један изузетно важан закључак. Потребна су отворена истраживања најширег обима да би се разоткриле чињенице и фактори који су од кључног значаја за разумевање Сребренице, а којих се банални пропагандни сценарио о „три геноцидна дана у јулу 1995“ циљано не дотиче. У противном, мимо оквира политичке пропаганде, о тим догађајима нећемо доћи до валидних сазнања – никад.

АНТРФИЛЕ

Према изјавама најмање шест преживелих учесника у пробоју колоне (у заградама су бројеви њихових изјава у архиву МКТБЈ), Адемовић Шевала (01008095), Хусић Рамиза (00813498), Кадрић Мидхата (00371768), Мемишевић Нурифа (00396028), Мустафић Хусејна (00401647) и Орић Фадила (03052972), Кравица је била један од локалитета где су се водиле интензивне борбе између колоне и ВРС и где је колона претрпела значајне људске губитке. Адемовић у својој изјави говори о „много мртвих и рањених,“ Кадрић о „много погинулих,“ Мемишевић помиње „много“ убијених и рањених у артиљеријском нападу који је извела ВРС, а Орић сведочи о „неколико стотина погинулих.“ Сви сведоци дали су своје изјаве муслиманским властима након што су безбедно стигли у Тузлу. Они су сви сагласни да су се борбена дејства између ВРС и колоне, са великим губицима ове последње, одиграла просторно и временски врло близу инциденту са заробљеницима у Земљорадничкој задрузи у Кравици.

Свих шест изјава носе архивску ознаку Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (МКТБЈ), и њихова садржина се може проверити у архиви Трибунала.

ИЗВОР: „ПЕЧАТ“, 30. јун 2017.

Прочитај без интернета:
1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ