Пише: Стефан Каргановић

Отварање западних архива о операцији под лажном заставом „Сребреница“, за сада уљудно запечаћених, за велики број босанскохерцеговачких муслимана биће непријатан догађај.

Ове године се обележава двадесетогодишњица масакра у Сребреници. Једанаестог јула, у Меморијалном центру у Поточарима који је саграђен да служи управо тој намени, биће уприличен спектакл позамашних размера. На окупу ће се наћи већина безначајних појединаца који се представљају као политички лидери у региону и делу света под доминацијом Запада. Њихови говори, који су по правилу ненадахнути и мало се разликују један од другога, биће испуњени уобичајеним баналностима.

Сребреницу би пре свега требало поставити у неки општи оквир. Као што се дешава са већином неспонтаних догађаја, специјалних операција изведених у циљу постизања неког посебног политичког ефекта, Сребреница је намерно конципирана као вишеслојни пројекат. По речима једног америчког научника који је огромну количину времена и пажње посветио Сребреници, проф. Едварда Хермана, далеко од простог примера међусобног убијања на балкански начин, Сребреница представља „тријумф пропаганде при крају двадесетог века“. Импликација те занимљиве оцене јесте да тог тријумфа – а ни догађаја на који се односи – не би било без умешаности снага које усмеравају и контролишу глобални пропагандни апарат, и којима тај апарат служи, а то свакако нису инструментализовани актери са територије Босне и Херцеговине.

Хермановој опсервацији требало би додати сасвим недавну отрежњујућу исповест судије Хашког трибунала Жан-Клод Антонетија, члана жалбеног већа у предмету Толимир, која се односи на Сребреницу: „Када би ме родбина убијених питала ко је наредио погубљење њихових најближих, и зашто, ја не бих знао како да им одговорим“.

То није успутна опаска судије Антонетија у неком неформалном разговору. Он је ово написао у свом издвојеном мишљењу у жалбеној, правоснажној пресуди генералу Војске Републике Српске Здравку Толимиру, и његове речи, поред проницљиве анализе читавог предмета, налазе се на интернет страници Хашког трибунала.

Ова изјава представља запрепашћујуће признање потпуне чињеничке заблокираности када се узме у обзир да Хашки трибунал постоји већ више од двадесет година, да се прикупљањем доказа о Сребреници интензивно бави већ деветнаест, и да је у том периоду туце оптуженика прогласио кривим за наводно учешће у сребреничким злочинима, додељујући им оштре казне, укључујући неколико доживотних осуда.

Можда још није време за подвлачење црте испод Сребренице и коначно свођење рачуна, али на готово двадесетогодишњем временском растојању од догађаја у јулу 1995. могуће је сугерисати бар два основна закључка, за које је све мање изгледа да ће икада бити оповргнути.

Први гласи да службена сребреничка прича јесте релативно успешно обавила свој главни пропагандни задатак, и да ће се из ње највероватније још неко време црпети крупне политичке користи, али, посматрано из дугорочнијег угла, који не мора да буде sub specie aeternitatis већ много скромније временске дужине, њени ефекти ће ипак остати кратког даха. То не значи да јој је понестао потенцијал да још неко време српским интересима наноси знатну моралну, политичку, па чак и материјалну штету, и о томе безусловно треба водити рачуна. Међутим, пукотине се убрзано претварају у зјапеће рупе, и, као последица интензивних критичких истраживања, њени се темељи осипају. Томе треба неизоставно додати замор, који код стране публике прераста у одбојност према агресивној и све мање убедљивој промотивној кампањи са циљем трајног наметања све отрцанијих фраза о 8.000 „мушкараца и дечака“ и почињеном „геноциду“.

Друга констатација која се већ мирне душе може извести је следећа: помоћу службене сребреничке приче није постигнут главни стратешки циљ ове вишеслојне обавештајно-психолошке операције – српски народ у целини остао је неимпресиониран њеном поруком. Мада би се на другим пољима о успеху кампање „преумљења“ могло спорити, критична маса Срба остаје и даље непоколебана екстремном клеветом сребреничког „геноцида“. Они упорно одбацују наметнуту кривицу за злочин са којим – како истраживања позадине сребреничких дешавања све изразитије показују – српски народ и његове институције ни по каквим мерилима немају везе. Један од главних психолошких циљева сребреничке операције није био да убеди Анђелину Џоли, него да морално сломи Србе. Са тог становишта, мисија није обављена, а са протоком времена она постаје све безизгледнија.

Основни разлози за урушавање службеног наратива су превасходно емпиријске природе. Под критичком лупом, испоставило се да ниједна од популарних теза везаних за Сребреницу није одржива. У пробоју 28. дивизије Армије БиХ погинуло је вишеструко више људи него што је било стрељано, а, како је убедљиво показао не само пуковник Ратко Шкрбић у својој професионално беспрекорној студији „Сребреничка подвала“, већ и други који су се тиме бавили, укупан збир људских губитака од свих узрока знатно је испод пропагандно сакрализоване цифре од 8.000. Пажљива анализа форензичких података које су прикупили стручњаци Хашког тужилаштва, а они су имали искључиви доступ местима где су се обављале ексхумације, открила је да се у масовним гробницама за које постоје мање-више редовни обдукциони извештаји налази највише око 1.920 појединаца, али са врло различитим обрасцима рањавања, у огромној већини не на начин који је конзистентан са погубљењем.

Покушај увођења у игру ДНК технологије, у настојању да се високом и неразумљивом науком опсени простота, неславно је пропао. Томас Парсонс, руководилац херметички затворене лабораторије у Тузли, која се овим послом бави, и чијег директора од оснивања 1997. године поставља Стејт департмент, под унакрсним испитивањем у Хагу признао је да је ДНК упаривање немоћно да одреди време, место и начин смрти. Дакле, да је бескорисно за сврху у коју је Хашко тужилаштво покушало да га примени, а то је да наводним идентификацијама „жртава геноцида“ намакне њихов број. Зато није чудо што је Тужилаштво, уз пуну сарадњу и подршку претресног већа, категорички одбило да у некој од многобројних независних установа које би то лако могле да учине оптуженима Караџићу и Младићу омогући нешто што је сасвим нормално у сваком кривичном процесу. То је стручна и независна провера ДНК доказа који се користе против њих. Уместо тога, тврдо се инсистира на томе да се на реч уваже резултати које Већу доставља ICMP, лабораторијска испостава Стејт департмента из Тузле.

Овоме свакако треба додати и став који је практично без преседана, бар када су у питању ствари које су наводно толико јасно и непобитно утврђене пресудама најугледнијих правосудних установа данашњице, као што је „геноцид“ у Сребреници. То је примена репресије, било инструментима кривичног закона или још перфиднијим механизмима политичке коректности, према свима који критички разматрају догматски октроисани опис сребреничких догађаја у јулу 1995. Само по себи, то је спектакуларно признање да цела конструкција почива на стакленим ногама, и то крајње климавим.

Као последње – али не и најмање важно – ако оставимо по страни расправу о броју погубљених, што је детаљ који у моралном смислу Сарајево и „међународну заједницу“ најмање занима, и фокусирамо се на политички једино значајан део приче, а то је теза о геноциду, ту за сребренички лоби ствари катастрофално лоше стоје. Да би се постигао симулакрум усклађености са једино меродавном „Конвенцијом У.Н. о геноциду“ од 1948. године, Хашки трибунал је прибегао трику. Статут Трибунала наизглед преузима текст Конвенције, тиме потхрањујући илузију да се на њу нормативно ослања, док истовремено суди не по Конвенцији, као интегралном правном акту, него по свом ad hoc Статуту, задржавајући тиме право да импровизује самовољна тумачења, у складу са сопственим нахођењем и потребама. То је једини начин како је могла настати гротескна анализа Већа којом се у предмету Крстић лојално потврђује политички предодређени закључак. Суђење генералу Крстићу је праобразац потоњих корумпираних сребреничких суђења у Хашком трибуналу.

Што се тиче друге темељне констатације, о учинку систематски вођене кампање за промену српске свести, у оквиру које сребреничка компонента игра кључну улогу, упркос улагању огромних напора и средстава, ни после непуне две деценије жељени степен деморализације није постигнут. У оквиру ове подле кампање, засноване углавном на фалсификатима и блефовима, истичу се два момента где је бешчашће достигло врхунац. Један је Извештај комисије о Сребреници тадашњег председника Драгана Чавића у Републици Српској 2004. године. Други је усвајање Декларације о Сребреници у Скупштини Србије 2010. године, на захтев Бориса Тадића.

Заједничка црта оба акта је прихватање политички наметнуте кривице малициозно распоређене на најширој, колективној основи. Значење загонетне формулације магистра Николића, изречене пред камерама сарајевске телевизије, да „ове године“ [а то ће рећи 2013.] неће ићи на клечање у Поточаре, остаје неразјашњено. Да ли је на цедуљици коју је добио писало да се од њега очекује да покајнички пузи „11. јула 2015“ године, дакле баш на округлу двадесетогодишњицу Сребренице, у то ћемо се ускоро уверити.

Све то, поред фундаменталних али систематски кривотворених и заташкаваних чињеничних питања, у први план враћа сложено питање одговорности за догађаје у Сребреници. Ради се, пре свега, о узрочно-последичној, а затим, наравно, и моралној, политичкој и другим облицима кривице за покољ. То тугаљиво али природно питање, чије се отварање разматра као опасна Пандорина кутија за коју се све заинтересоване стране слажу да је најбоље да остане заувек забетонирана, никако да дође на службени дневни ред. Услед умешаности по разним основама (као у трилеру Агате Кристи) широког спектра институционалних актера, чији су интереси или делатности на терену на одређени начин повезани са Сребреницом, постављање тако умесног питања није приметно чак ни на далеком хоризонту. Инспектор Поаро га, наравно, поставља, али његова истрага још увек је у току.

Међутим, један од врло охрабрујућих резултата дводеценијске, једносмерне, грозничаве хајке за осуђујућим доказима којима би окторисани сценарио био потврђен, или би му се бар утиснуо привид веродостојности, јесте баш то да се никаквим довијањима убедљиво утврђивање кривице на рачун дежурно окривљене стране није дало постићи. Карактеристичан потпис операција изведених под лажном заставом управо су заглушујућа бука којом се преусмерава посматрачева пажња и довитљиво сејање подметнутих трагова који не воде никуда. То је шема у коју се Сребреница у потпуности уклапа.

Крхкост сребреничке конструкције огледа се у чињеници што је довољно да искључимо генераторе ошамућујуће буке и занемаримо лажне трагове па да одмах уочимо колосалност блефа на коме форсирано „коректни“ наратив почива. Одсуство материјалних доказа у вези са свим кључним тачкама је прва ствар која упада у очи. У мери у којој нешто налик на доказе постоји, све што се као такво нуди подложно је убедљивим алтернативним тумачењима (као што је у својој студији „Сребреничка подвала“ показао пуковник Шкрбић), или, заправо, уместо да подупире, напротив немилосрдно и до темеља руши званично успостављену форензичку фикцију (као што је детаљном анализом обдукционих извештаја и критиком ненаучног коришћења ДНК технологије показао др Љубиша Симић). Што се тиче централне тезе, да се у Сребреници догодио геноцид, ту је заиста неопходна огромна количина заглушујуће буке не би ли се пажња одвратила од ноторне чињенице да је теза непоткрепљена макар најтањом индицијом.

Непостојање ичега што сугерише да се на српској страни размишљало о уништењу Муслимана као посебне групе принудило је Хашки трибунал – уместо на непредоченим материјалним доказима – да импровизовани закључак о геноциду гради на небулозном концепту „мозаика.“

Та неозбиљна техника правног закључивања састоји се из пробирања и повезивања разнородних фрагментарних појединости, делова исказа, па чак и гестова, али искључиво на начин који подупире тезе Тужилаштва. (Наводно, као одговор на питање шта ће се догодити заробљеницима, сведок-сарадник Тужилаштва Момир Николић ноншалантно је посведочио да је генерала Младића видео како знаковито прелази прстом преко грла.) У јуриспруденцији Хашког трибунала доказни материјал овакве врсте, саткан из неповезаних и нискоквалитетних нити, сасвим је довољан да се установи било какав елеменат кривице, укључујући dolus specialis, посебан умишљај, за најтежи злочин – геноцид.

Службена прича о „геноциду“ у Сребреници нужно носи карактер „заштићеног наратива“ који се помоћу притисака и застрашивања, укључујући претњу кривичним гоњењем оних који га оспоравају, намеће принудом и одржава вештачки. Кључни фактор у тој операцији је медијски и политички савез између Сарајева и западних интереса у односу на Сребреницу. Међутим, тај савез је чисто тактичке природе и произилази из тога да се њихови интереси тренутно преклапају на тачки званој „Сребреница“. Партнери у том савезу су изразито неједнаки, посебно у области која је најважнија, а то је контрола медијског простора. Без логистичке подршке глобалних медија који су још увек претежно под западним утицајем, Сарајеву би врло мало тога – највероватније ништа – пошло за руком да наметне службену верзију сребреничке приче.

Одатле произилази повезани закључак који је од превасходног значаја. Када се стратешка слика промени и западни фактор дође до закључка да му више није у интересу да своје медијске капацитете и даље ставља на располагање Сарајеву за пропагирање наратива о „геноциду“ и „8.000 мушкараца и дечака,“ сребренички наратив ће колапсирати. Изгледа да легендарно кратковидо сарајевско руководство није припремило план Б за такав сценарио. Али, када се то догоди, а све учесталије западно указивање на неминовност „сукоба цивилизација“ упућује на то, босанскохерцеговачки муслимани ће опет остати изневерени, напуштени и изоловани. У зависности од геополитичког контекста, једини преостали савезници ће им бити комшије које лажно оптужују за геноцид, од којих би се у овом тренутку срамотно велики број данашњих Бошњака по сваку цену етнички и језички отцепио.

Отварање западних архива о операцији под лажном заставом „Сребреница“, за сада уљудно запечаћених, за велики број босанскохерцеговачких муслимана биће непријатан догађај.

Извор: Геополитика

www.pravda.rs/2015/06/29/srebrenica-u-sredistu-geopolitickih-igara/

Прочитај без интернета:
4 гласa