ЈОВАН ПАВЛОВИЋ

Није нам се свидео овај сандук. Чекамо новог министра са другачијом понудом модела, са новим нарикачама

Пре неких годину и по дана наше Министарство просвете, науке и технолошког развоја је у сарадњи са амбасадом Финске у Београду напабирчило „скромну“ суму за међународну конференцијуОбразовање као кључ успеха – финско искуство. На конференцији је говорио и професор др Паси Салберг, један од највећих финских стручњака у области образовања, који је скромно пристао да се обрати окупљеној балканској просветној елити жедној реформи. Др Салберг је на свом пропутовању за САД, где га је након успешно обављеног трансфера чекала катедра на Харварду, приповедао овако:

„Замислите да испод дрвета стоје мајмун, вук, пингвин, риба, фока и слон и да им кажете да сви морају да положе испит који је исти за све, јер је то праведно. А испит који доказује колико је ко паметан јесте да се попну на врх дрвета. Риба ће до краја живота бити убеђена да је глупа.“ [2]

Ако у овој надасве лепој и поучној метафори ословљену живину схватимо као персонификацију образовних система, наш „систем“ понајвише подсећа на несрећну рибу. Не само због тога што није у стању да се узвере на англосаксонску, финску, немачку или швајцарску грану на просветном стаблу успешних земаља већ због тога што је издвојен из свог природног хабитата. Пингвин и фока имају шансу да бар извесно време опстану на сувом, док је нашој грешној и глупој риби једино загарантовано да ће сасвим сигурно скапати. У ово несретно време, када се комплетни образовни системи „повољно“ нуде на тезгама уз сајамски попуст, пингвин и фока и нису прошли сасвим лоше. Но причица има још једно наравоученије. Једина живуљка из часног скупа у хладу дрвета која је у стању да са лакоћом и спретно изведе задато ломатање је – весели мајмун. Само ће он до краја живота, века и света с правом бити убеђен да је паметан. Тек ово наличје приче добро осликава суштину глобалне реформе образовања: ако испуниш све што се од тебе тражи, мало ћеш се мајмунисати по климавим гранама, али ћеш сачувати живу главу, што се не може рећи за неспретну рибу на сувом.

ШТА СРБИЈА ПЛАЋА
Изрекао је др Салберг и неколико вредних упутница, али као да је говорио већ мртвим рибама, јер је у нашем „систему“ све управо супротно: „У Финској не постоји екстерна инспекција школа нити стандардизовано тестирање свих ученика. Иако постоји општи национални оквир, аутономија школе и наставника је велика, они су спремни да сами осмисле програме, стално се усавршавају и побољшавају наставу, себе и школу.“

„Порука Србији јесте да пронађе сопствени пут и да не верује у све што им говоре страни саветници“, каже на крају др Паси Салберг. Овај савет већ делује иронично јер је др Салберг у Србији први пут боравио 12 година раније са експертима ОЕЦДа. Да ли је фински стручњак већ заборавио како је изгледала баш финска помоћ за реформу образовања учитеља? На то нас подсећа наш професор др Милан Узелац: „Знамо да од 32 милиона евра помоћи Србији онај који је даје за израду елабората задржава себи 29 милиона“. [3] Велики део од приспелих три милиона експресно је испарио у виду исплата хонорара за креаторе „пројеката изводљивости пројекта“, од којих су неки износили и до 50.000 евра.

Држава Србија (читај народ) највероватније мора да врати комплетну „помоћ“ од 32 милиона евра, често уз камату, али услови кредитирања су, као по обичају, обавијени непробојним велом мистерије. Министар просвете нас зато упорно опомиње – криза је, мора да се ради више него икад. Уз овако „мудру“ реформску политику, заправо би нам свима далеко више користило да су просветне власти седеле скрштених руку. Но рибе немају руку, а испоставило се да министарство јесте рибица, и то златна, али су је упецали Финци.

Делује реалније да је др Салберг добро знао да је наше Министарство већ купило и британски пројекат „екстерне евалуације“, и да хаотичним тржиштем уџбеника, тешким 100 милиона евра, тумарају и немачке издавачке куће које користе богата искуства у освајању Просветне Пијаце: од поклона професорима и школама у виду торбица, блокчића, оловака, најревноснијима и рачунара, до нуђења бесплатних семинара наставницима за прикупљање бодова „стручног усавршавања“ које је министарство наметнуло као обавезу.

АЛБИЈАНИЋ, ЛИДЕР У ЕВРОПИ
Онима којима није јасно порекло „Клета“, директор овог издавача Гордана Кнежевић објашњава: „Ми смо домаћа издавачка кућа коју је основао немачки издавач“. [4] Сада нам је свима јасно. Претпоставио је др Салберг да ћемо се ми заљуљати и на швајцарској дуалној грани, јер нам није доста мајмунисања, те нам је на брзину утурио и „Развионицу“. Са које гране тренутно висимо не знамо ни сами, а толику количину разнородних, често опречних система, пракси и искустава не може да помири ни армија од 100.000 клонова Арнолда Шварценегера, а камоли наши Полугладни Прегалници Просветни. Да све није било залуд, потврђује директор Завода за уџбенике Милољуб Албијанић: „Са готово 70 лиценцираних издавача уџбеника, што је превише и за најбогатије земље ЕУ, Србија је сада лидер у Европи“. [5] Срећа је у несрећи што ће све то платити неуки, необразовани и непросвећени народ без сопственог школског система, те неће ни слутити порекло дугова.

На другој страни, професор др Владимир Гречић, експерт за миграције, прихватио се пре неку годину тегобног и мучног посла да доврши прву озбиљну студију о занемареном вишедеценијском феномену „одлива мозгова“. Резултат је књига Српска научна дијаспора, која помало личи на приручник о томе како једна мала држава великом пљачком ипак може да буде од користи богатим државама (и поред система дужничког ропства). „Британци су израчунали да школовање једног интелектуалца вреди најмање 300.000 евра. Србија је тако исељавањем 30.000 образованих људи поклонила Северној Америци и Европи девет милијарди евра, колико је дала за њихово образовање. То је капитал који се не може повратити нити искористити као инвестиција у дугорочне програме развоја земље. По степену бриге за своје научнике у свету, Србија је вероватно најгора држава на планети!“, категоричан је др Гречић. [6] Још једном, срећа је у несрећи што ће све то платити неуки, необразовани и непросвећени народ без сопственог школског система, те неће ни слутити порекло дугова.

ТРИ ОДГОВОРА
Треба ли онда уопште постављати питање зашто држава дебелим донацијама финансира секторе и фирме које су доказани губиташи и дозвољава „буразерским“ приватним предузећима, попут ланаца бензинских пумпи или фабричких постројења, да годинама не плаћају милионске рачуне за струју, а, са друге стране, храбро истрајава у одлуци да не финансира образовање које је најуспешнија привредна грана у Србији, бар што се извоза тиче? Изаберите један од понуђених одговора или допишите свој:

1. Сви губиташи чији директори имају плате преко 100.000 динара су широм отворили врата и исто тако широм затворили очи за запошљавање некомпетентних партијских другарчика. Они мирно и задовољно седе по све бројнијим новоозиданим канцеларијама на новоосмишљеним функцијама и уредно примају плате по новом обрачуну како не би радили ништа. Све је ето ново, али је рецепт стари. С друге стране, ако неки наставник, по меродавном мишљењу паланке, не ради добро свој посао, цела локална самоуправна заједница позвана је да о томе разглаба и суди. Не треба дакле гасити одељења и отпуштати запослене јер је деце све мање. Не ради се овде о деци. Напротив, треба отварати нове смерове и зидати нове школе и запошљавати преко потребне нове кадрове, али не због будућности и знања, већ због партије и плата. И све то иза добро затворених врата. У многим секторима ова тактика је дала напросто фасцинантне резултате. Просвето, почни да преписујеш док није прекасно;

2. Просвета се упорно хвали да је најобразованији сектор. Није нам то препорука, већ фалинка и мана. Плаше нас се људи. Навлачимо на врат невољу и пакост. Руководиоци су купили дипломе и прибавили функције, и питају се с пуним правом како да помогну неком ко неће да помогне себи, већ упорно прави антирекламу? Као што мир значи рат, а слобода је ропство, врхунска роба данас није знање, већ незнање. На зиду сваке учионице треба пробити шалтер за продају фиктивних диплома. Безнадежно је уопште покушавати да се унижени, опљачкани и неуки подигну са социјалног дна. Стога власт примењује нововековну варијанту забаве за милионе: вама неће бити боље, али ћемо на колена бацити и оне који су мислили да су бољи од вас. Учитељи ће последњи научити: о легалној дипломи ни у гори не говори;

3. Образовање је будућност једне земље, а у земљи без будућности образовање је чист трошак. Ово је само трезвено размишљање наших Прекаљених Пастира Просветних. Још једном, „срећа“ је у несрећи што…

АЛ’ ГА САХРАЊУЈЕ, СВАКА МУ ЧАСТ
Постало је зато опште место да се сваки нови министар просвете који храбро корача старом стазом дужничких пројеката назове „гробаром“ српског образовања.

Радиша Михајловић Дрнда преко своје погребне фирме Дрнда интернационал из Пожаревца превози покојнике из иностранства на вечити починак у завичај. Он призива и прибира чак и мртве, а наш Срђа нас живе растерује. Има ли, осим те разлике, заиста и некаквих сличности? „Увео сам немачку дисциплину у пословање, искуство покупљено у свету, и оно нешто моје“, објашњава Дрнда успех. [7]

Већ у старту уочавамо сличну белосветску ширину у приступу проблему. Дрнда продаје и метле. Обичај је, наиме, да се по изношењу покојника из куће соба почисти искључиво новом метлом. Ту је директор просветног предузећа превазишао и гробара и своје претходнике. Његова нова метла је дуална, те ће почистити како за просветом на умору, тако и за крепалом привредом. „У стандардну понуду улазе и жене које ће на гробу нарицати. Обично се траже три.“ И наш министар три неуморне нарикаче имаде, једну специјалну, једну посебну и једну што је шеф кабинета, па даноноћно кукају на задату тему: „Оштећена су деца. Оштећени су родитељи. Оштећен је ММФ…“ Наравно, Дрнда интернационал је спреман да се прилагоди и специјалним захтевима: да муштерију пусти да легне у сандук и провери његову удобност. Ето, нас наш министар спушта у спремљени сандук већ скоро пет месеци, а ми никако да отегнемо папке, па нас држи на хлебу и води. Највеселији је ипак мото изнад Дрндине фирме, а могао би да стоји и испред министарства, јер тачно описује однос према клијентима: „Ваше је само да умрете, све остало је наша брига“.

Пита се наш Срђа: „Зашто не умиру? Јер не знају да умру?“; а не слути: „Да би човек умео да умре, треба да открије корак који води преко њега, можда с друге стране њега и више. Лепо, спокојно, покорно треба отићи, великодушно треба рећи: изволите, ја сада излазим из реда. (…) Човек смрт не добија џабе: умрети добро и лепо заслуга је, врлина, награда.“ [8]

Дрнда је ипак, за разлику од Срђе, веома успешан у свом послу. Његови клијенти се не жале. Фински наставници, како смо чули, имају велику аутономију у осмишљавању програма. Код нас нема ничег сличног. Допустите нам, ето, бар да изеберемо када ћемо и како изаћи из реда.

Укратко, није нам се свидео овај сандук. Чекамо новог министра са другачијом понудом модела, са новим нарикачама, новом кукњавом и, наравно, новом пројектном метлом за коначну чистку.

________
Упутнице:

[1] Предавање одржано на Јавном часу у Дому културе у Чачку, среда 25. март 2015.

[2] Финске лекције за образовање Србије, Политика, 15. новембар 2013.
(www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Finske-lekcije-za-obrazovanje-Srbije.sr.html)

[3] Проф др Милан Узелац, Метапедагогија I, 2007, Висока струковна школа за образовање васпитача, Вршац.

[4] Шест издавача тражи ученика, Време, 26. август 2004.
www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=389085

[5] Тржиште уџбеника заради 100 мил. €, Б92, 20. јануар 2012.
www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2012&mm=01&dd=20&nav_id=575638

[6] Поклонили западу девет милијарди евра, Вечерње Новости, 31. август 2013.
www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:451778-Poklonili-zapadu-devet-milijardi-evra

[7] Ваше је само да умрете…, Блиц, 30. март 2014.
www.blic.rs/Vesti/Reportaza/453701/Vase-je-samo-da-umrete

[8] Бела Хамваш, Невидљиво збивање, Службени Гласник, Београд, 2012.

2 гласa