Из текста Јована Гајића о Маршу смрти дуж албанске обале Јадранског мора, преузетог од београдске “Политике” а 9. јануара 2016. године објављеног на сајту Васељенске телевизије, сазнајемо да су “српскавојска и избеглице, после повлачења преко Албаније, стигле на обалу”, али су их тамо, “уместо помоћи савезника и евакуације бродовима, дочекале нове муке и искушења”. Аутор поменутог текста још је истакаода “никада није утврђен тачан број страдалих”, али да “постоје идеје како да се томе озбиљније приступи”.
А повлачење о коме је реч било је заиста драматично, што је потписника наредних редака подстакло да, не располажући друкчијим “идејама”, по расположивој литератури (углавном настајалој у времену блискомовим збивањим) потражи податке које не би требало занемарити у будућем “озбиљнијем приступу” начетој теми.
Многи нису преживели
И поред свих тешкоћа, Прва српска армија нашла се 25. децембра 1915. године у околини Подгорице, Тимочка војска још се сукобљавала са слабим бугарским снагама између Струге и Елбасана, док су осталејединице већ биле прикупљене око Скадра. Према извештају српске Врховне команде српском војном изасланику у Француској, српска војска била је тада сведена на 2.350 официра и 110.000 војника,наоружаних са 72 топа, око 50.000 пушака, 173 митраљеза, 707 сабаља и 1.700 карабина. “Напуштање целе наше територије умањио је дух наше војске и увећао број војника, који се је предао непријатељу” (Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, књига 13, Београд 1927, 400). Дан или два касније, из енглеског генералштаба стигао је извештај да српска војска “представља снагу одједва 50.000 војника”. Српски војни изасланик у Италији капетан Христић трудио се да демантује такве информације, али је, по свој прилици, са тим ишло тешко. Како се он и сам уверио “да све избеглице коједолазе из Србије причају, да српске војске и нема, да је анархија, да је све разбијено, растурено и т.д.”, Христић је предлагао да се таквим причама стане на пут и избеглице које се укрцавају за Италију упозоре“да својим лакомисленим причањем не шкоде отаџбини” (Исто, 402-403).
Врховна команда прихватила је Христићев предлог и од команданта пристаништа у Медови затражила да на погодан начин утиче на избеглице, уверавајући све “да је српска војска бројно јака око 120.000људи, да се њен број с дана у дан увећава, а њена снага опоравља и уздиже и да нису далеко дани, када ће српска војска поново осведочити своју стварну вредност”.
Уочи Божића 1916. године, пошто се знатан број залуталих и изосталих војника прикључио својим јединицама, Врховна команда је саопштила “бројну јачину људства појединих армија”, како следи:
Прва армија 22.988, Трећа армија 29.758, Друга армија 15.092, Одбрана Београда 21.135, Команда трупа Нове Области 13.260, Тимочка Војска 26.400 и Резервне трупе 11.117 војника, што укупно чини 139.750преживелих (Исто, 424). Са своје стране, Владимир Ћоровић записаће да се “број српских војних лица, која су успела да се спасу, ценио на 120 000” (Вл. Ћоровић, Историја Срба, Трећи део, Београд 1989, 222).
Милан Зеленика вели да “губитке српске војске од почетка непријатељске офанзиве па до укрцавања није тако лако установити. Нарочито је тешко установити однос погинулих, рањених, заробљених идезертиралих. Према подацима Главне интендантуре, који… изгледају највероватнији, бројно стање српске војске износило је при почетку офанзиве у октобру 1915 године око 420.000 људи. (»Рачуна се даје границе Црне Горе и Албаније прешло око 220.00 војника« – Марко Божовић, Повлачење српске војске на јадранско приморје 1915-1916, Прилог за пригодни зборник “Трновит пут Србије 1914-1918”, Београд 1974, 226).На Косово је избило око 290.000 до 300.000 људи. Кроз Црну Гору и Албанију повлачило се око 220.000 људи, а преко мора је пребачено 150.000 људи. Број грађанских лица, која су се са војском повлачила каПриморју, износио је око 200.000 лица и спао је на неких 60.000” (М. Зеленика, Рат Србије и Црне Горе 1915, Београд 1954, 518).
И даље: “Из Албаније је пребачено око 140.000 људи на Крф, 10.000 у Бизерту, у Тунис, и 4.000 се повукло за Солун… Према италијанским подацима, превезено је из албанских пристаништа свега 261.000људи, од којих 193.000 људи српске војске и цивилних надлештава. Према српским подацима… ови последњи би износили 152.000 људи. Поред тога, Италијани су превезли око 23.000 аустроугарскихзаробљеника који су преостали од 70.000, а који су се повлачили од Ниша за Јадранско Море” (Исто, 518).
Било како било, само је један део ове мученичке колоне од око 420.000 људи (Исто, 518) стигао до морске обале, а 1. јануара 1916. године, српска војска нашла се на линији Скадар-Љеш-Драч-Елбасан-Тирана.Према извештају српске Врховне команде, преко Црне Горе одступило је 89.930, а преко Арбаније 54.039 војника, што укупно чини 143.969 војника. У борбама током октобра 1915. године погинуло је 18.326, одрана и болести умрло 21.647, а заробљено 28.155 српских војника. Док се одступало према Пећи и Призрену, погинуло је, умрло, нестало и заробљено 138.600 војника. У току повлачења погинуло је и од гладии болести умрло 243.877 војника и цивила који су се нашли уз војску; број ових других износио је око 200.000 (Војна енциклопедија, друго издање, књига 2, Београд 1971, 717), с тим што међу њих треба сврстати ирегруте. Међу умрлима налазило се и око 4.000 заробљених аустроугарских војника. Ако се, према тим цифрама, зна за судбину око 350.700 војника, од укупно око 563.200 колико их је било на почеткуратних операција 1915. године (Исто, књига 7, 220), могло би се закључити да је на путу до мора, у току целог повлачења, погинуло, умрло или нестало око 212.500 војника. Но, ако се поверује податку из истогизвора да је почетком октобра 1915. године српска војска бројала 420.000 војника (Исто, књига 9, 307), што у потпуности одговара и Јеленићевој тврдњи (и Зеленикиној и Божовићевој) о тадашњој “убојној снази”Србије (Ђорђе Јеленић, Нова Србија и Југославија, Београд 1923, 339; М. Божовић, Наведени рад, 226; М. Зеленика, Наведено дело, 518), број оних који су живи стигли до мора своди се на 70.000, тек нешто већу цифруод оне коју је при самом крају 1915. године саопштио енглески генералштаб. Исцрпљени напорним маршевима, глађу и болешћу, на Крфу је умрло још око 7.750 војника.
Само поређења ради, дајемо овде и податке које је у једном свом меморандуму саопштила Делегација Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца на Конференцији мира у Паризу 1919. године, као доказ о “војномнапору Срба, Хрвата и Словенаца у рату 1914-1918”. Према том документу, Србија је од 1. јула 1914. до октобра 1915. године, дакле до Макензенове офанзиве, мобилисала укупно 707.343 човека, што је“представљало 24% од укупног броја становника, односно 40% од укупног броја мушког становништва Србије”. Број погинулих и умрлих од рана и разних болести дат је по годинама: 1914 – 69.022; досептембра 1915 – 56.842; за време повлачења преко Арбаније 1915 – 150.000; 1916 – 7.208; 1917 – 2.270; 1918 – 7.000 војника. Овим цифрама додато је 77.278 несталих за време повлачења преко Арбаније, закоје се каже “да су сигурно помрли”.
Из свега тога следио је закључак “да је српска војска у овоме рату изгубила 369.818 људи, погинулих и умрлих од рана и болести, а да је то половина мобилисаних људи”. За губитке црногорске војске реченоје да су процењени на 20.000 погинулих и умрлих од рана и болести, јер о томе “нема поузданих података”. Губици осталог дела становништва у Србији назначени су у меморандуму “према подацимааустријске штампе” и они су износили око 650.000 умрлих у интернацији и заробљеничким логорима (Милан Ж. Живановић, О евакуацији српске војске из Албаније и њеној реорганизацији на Крфу (1915-1916) премафранцуским документима, Историјски часопис 14-15, Београд 1966, 242-243).
Ипак, не сме се изгубити из вида да неки извори са стране дају друкчије податке о српским војничким губицима у том стравичном повлачењу:
“Сматра се да је српска војска бројала око 200 000 људи када је издато наређење да се напусти земља, а у лето 1916. године реорганизована српска војска у Солуну бројала је око 130 000 људи, што значи да заоко 70 000 њих нема података. Од тог броја много хиљада људи настрадало је у току повлачења, или од исцрпљености и болести током првих недеља боравка у Драчу, Валони и на Крфу; многи су погинуливодећи борбе у заштитници током повлачења; многи су изгубили живот у снегу док су, одвојени од својих пукова, покушавали да се пробију до Скопља, Битоља и Грчке; многе су заробили Аустријанци иБугари; а мали број једноставно је дезертирао. Можда бројка од 40 000 мртвих за време и непосредно после повлачења представља сасвим вероватну процену. А о губицима цивилних избеглица токомповлачења – стараца, жена и деце – може се само нагађати. Целе породице, па чак и мале заједнице, ишчезле су без трага и никада се више за њих није чуло. Хиљаде, десетине хиљада?” (Моника Крипнер, Женеу рату : Србија у рату 1915-1918, Београд 1986, 184).
Двадесет година касније, ђенерал Милан Ђ. Недић, који је током рата командовао пуком и бригадом, вели да “пут српског мучеништва обележен је телесима (по извесним податцима) 20.000 јунака, посејаних поалбанским и црногорским урвинама и гудурама. Повлачење нас је стало као и једна изгубљена битка” (М. Ђ. Недић, Српска војска на албанској Голготи, Београд 193778, 146). Он тврди да је “бројна јачинацелокупне војске која се је повлачила кроз Црну Гору и Албанију остала неутврђена. По извесним подацима тај број цени се на 170.000. У овај број урачунати су и делови који су се повукли на грчку територију” (Исто, 61).
Војвода Живојин Мишић, који је, као и Недић, био сведок и учесник ове велике српске несреће, пише да је “у току два месеца умрло 150.000 војника и избеглица. Од 40.000 регрута (остали извори говоре о“свега” 30.000 – ИП) прелаз преко Албаније преживело је свега 8.000” (Ђоко Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, Химелстир/Западна Немачка, 1983, 266; СавоСкоко, Уз Успомене Војводе Мишића, Београд 1969, 352), мада званични војни извори казују да их је 20. јануара 1915. године на Крф стигло 5.000 (Велики рат Србије…, књига 21, 616).
Остао је и запис да је “једна од најтужнијих ствари на повлачењу било бекство… неки кажу тридесет хиљада дечака, премладих да би били узети у војску, али довољно одраслих да пешаче, старих измеђудванаест и шеснаест година… У општој паници и безнађу, српске власти, не размишљајући много и уверене да је нација осуђена на пропаст уколико бар део те омладине не преживи, навеле су те ђаке да сепридруже повлачењу. Тврдило се да ће, уколико остану код куће, ти дечаци који су већ скоро били стасали за војску, бити интернирани па ће тако можда многи настрадати од зиме. Већина их се први путодвојила од куће, били су изгубљени и преплашени, раздвојени од својих породица и села, а није било никога да се стара о њима… Око двадесет хиљада њих помрло је пре краја зиме – у повлачењу, по мочварама албанске обале или на острву Виду недалеко од Крфа, где су дечаци, болесни, исцрпљени и изгладнели, евакуисани” (М. Крипнер, Наведено дело, 125-126).
Имају ли се у виду све наведене цифре, нарочито немале разлике међу њима, с разлогом је Моника Крипнер коментарисала умирање српских регрута и записала да “нема поузданих података о броју оних који супомрли за време повлачења и по доласку у Албанију, али их је било на хиљаде. После окончања непријатељства, српска влада је, очигледно постиђена што је хистерично повела те дечаке у масовноизбеглиштво без надзора, умањивала ту трагедију и 1920. године објавила је апсурдно мале и подозриво прецизне »званичне бројке«. Не само да ти дечаци нису имали никаквог званичног пратиоца који бисастављао извештаје о броју жртава него Срби нису ни били у положају да праве сопствене спискове жртава. Нису они вршили евакуисање нити су они били надлежни за избегличка прихватилишта, болнице, итд., на Крфу, Виду и Корзици. За то су биле надлежне француске, енглеске и италијанске власти. За прихватање свих српских избеглица биле су задужене јединице Црвеног крста, Српског потпорногфонда и Болница шкотских жена, па се њихове процене, заједно с проценама савезничких војних штабова, морају сматрати тачнијим од бројки које су касније дали Срби” (Исто, 184).
Сличне оцене, мада са друкчијим бројкама, налазимо и у једном опису ове велике српске трагедије, познате у нашој војној и политичкој историји под именом “пропаст регрута”:
“Кад је почело повлачење, испред војске маршовало је око 30.000 регрута, па кад је наређено повлачење у Албанију упућени су… за Битољ у нади да ће се Битољ уз помоћ савезничких трупа одржати слободним. Пошто није било ништа припремљено за њихову исхрану на овоме путу, а повлачећи се под најтежим временским околностима, регрути су стигли у Битољ већ физички крајње исцрпљени, подераног оделаи готово без обуће. После пада Битоља, уместо да буду пребачени у Грчку, како је то тражила команда ових регрута, наређено је из Врховне команде да се регрути не смеју пребацивати у Грчку, већ да се иони упуте преко Албаније ка Драчу. Дозвољено је било једино ђачком батаљону ових годишта (1895. и 1896 – ИП) који је у Скопљу био на обуци после чувеног славног свога претходника који је ушао у историјупод именом »1300 каплара«, да пређе у Грчку. Да није овако поступљено и тај би ђачки батаљон поделио трагичну судбину регрута…
Никад и нико није утврдио ни колико је тачно регрута поведено из Србије, ни колико их је тачно од глади и студени помрло у Албанији, као ни колико их је сахрањено поред острва Вида… али је са острваВида у Бизерту транспортовано, изгледа, око 3-4000 ових регрута, који су преживели све страхоте. После обуке у Бизерти они су враћени на Солунски фронт и укључени у војску” (М. Ж. Живановић, Наведени рад, 282).
Мора бити да је велик део ових регрута страдао још пре краја новембра месеца, јер је 4. децембра 1915. године Врховна команда затражила од команданта Тимочке дивизије да нареди “да трупе без крупненужде не прелазе на Грчку територију. У случају потребе прелаз се може вршити јединицама: појединци ће се разоружати и интернирати. Да су ово решење и пристанак Грчке раније пали, можда би баризвестан део трупа могао бити упућен у Грчку. Ово би нарочито било од користи за наше резервне трупе, јер неби онако жалосно био забележен беспримеран факт нечувене пропасти подмлатка и једног(ваљда: јединог – ИП) извора за попуну, иначе ослабљених смањених, трупа” (Велики рат Србије…, књига 13, 177).
Овде ваља дописати и податак из ( Кроз Албанију 1915-1916, Спомен књига, Београд 1968, легенда уз фотографију на крају поглавља “Кроз Албанију 1915-1916”) да је “од 27.140 регрута колико их је било на почеткуповлачења из Србије, регистровано их је у Бизерти само 7.192. Током повлачења међу њима је настало масовно умирање. Од Тиране преко Каваје до Валоне остало их је у мочварама, само код села Љубовчеоко 3.000, а још толико их је помрло од зиме и глади у мочварама реке Војуше”.
Пошто су му биле познате све цифре потекле из војних или других извора, Милан Ж. Живановић, сведок и учесник тих збивања, записао је:
“Ми не знамо, а никада се свакако неће ни сазнати, колико је војника српске војске пошло на овај трагични, али у исто време и историјски пут ка Јадранском мору. Не знамо тачно ни колико их је погинуло илинестало дотле у првоме светском рату… Не знамо тачно ни колико их је умрло од глади, студени и напора на овоме путу до Јадранског мора. Не знамо и никад се неће сазнати, јер постојећи подаци који отоме говоре почивају на више или мање веродостојним претпоставкама, пошто поузданих извора и нема из простог разлога што онда кад је то било могуће, такве податке о томе није нико ни прикупљао” (М. Ж.Живановић, Наведени рад, 242).
“Жртве заражене и отроване воде”
Једно сведочанство о повлачењу српске војске кроз Арбанију оставио је и Ђорђе-Ђура Крстоношић:
“Кад су се спустили са планине у равницу, ту се зауставили да логорују и преноће… Убрзо су се у малим размацима почеле да ложе ватре на којима ће се справљати вечера, а у исто време и сушити својапокисла одела. Док су се ватре распалиле и разгоревале, ја сам већ био у логору међу својом браћом Србијанцима у којима сам гледао у будуће свога заштитника и од којих се нисам мислио више одвајати,докле год будемо кроз Албанију одступали…
Како Србијанска војска приликом напуштања њене територије… није могла од животних намирница ништа собом понети… а да би обезбедила своју одступајућу војску са храном колико толико, то су били принуђени, да рогату марву коју су имали на расположењу собом потерају. Јер је рогата марва вична планинском животу и може доста да издржи, то је сваки одступајући Пук потерао пред собом рогату марву изСрбије што је више могао. И то им је била једина храна и једино следовање које су имали на расположењу. Тек када и где стану да се улогори и преноћи, потребан број рогате марве се закоље и међу војском сеподели као једино требовање које су могли добити. Хлеба и соли и остале потребе није било те војници су морали јести само месо, без хлеба и без соли неслано…
Осим мањкања соли и хлеба, била је велика оскудица и у пијаћој води, пошто су све воде преко које се прелазило биле заражене од лешева, те је било најстрожије забрањено исту пити пре него што се водаскува. Воде су биле у толикој мери заражене, да коњ или војник, који се исте некуване воде напије, не излази више из ње, него стоји за неко време, љуља се и тек се само стропошта у исту воду и наместуостане мртав… Колико год је жртава пало через далека пута, зиме, глади и изнемоглости… више је жртава пало од заражене и отроване воде, а то је и статистички потврђено… За време светског рата, Србија јеимала под оружје, 572.121 војника, под пушком. Одма у почетку рата 1914 год. изгубила је 69.000 војника. У години 1915. изгубила је 56.000 људи а за време одступања и прелаза преко Албаније тврди се, да јеизгубила 150.000 људи. Као што се види, да је знатно већи број жртава остало у Албанским горама него што је пало на бојном пољу. Многи су се осећали жедним и прекршили наређење, те су хтели да се истомразблаже своје уморно тело,… напили се воде и убрзо су њеном жртвом постали” (Ђ. Крстоношић, Добровољци из Америке, Детроит 1962, 106-108).
Српска војска прелази на Крф
Један од уверљивих извора казује да је с арбанашке обале на Крф пребачено 151.828, у Бизерту 13.000, а на Корзику и у Француску око 5.000 лица; овим трима цифрама обухваћено је и око 30.000 преживелихцивила (Ђ. Јеленић, Наведено дело, 349), као и један неодређено велик број добровољаца из црногорске војске и црногорских војника који су се повукли са српском војском и потом ступили у њу.
Мимо тога, неколиким француским и италијанским лађама, од Валоне до Азинарија, острвца северозападно од Сардиније, пребачени су сви преживели аустријски заробљеници. Њихов укупан број кретао се од око23.650 (35, 46) до око 26.000 војника, подофицира и официра (Велики рат Србије…, књига 21, 614). Овом последњом цифром баратала је српска војна команда, а могуће је да она означава све заробљенике којису успели да стигну до јадранске обале и који су стављени на списак за предају савезницима. Пошто су официри пребачени на Азинари 18. и 19. децембра, а војници су чекали на бродове све до првих данајануара, многи од њих умрли су у том ишчекивању. Разлика од око две и по хиљаде може се сматрати реалном, јер и италијанска статистика из прихватног логора на Азинарију казује да је, и поред свих пруженихпогодности (ново рубље и одећа, храна, хигијенске прилике) и повољнијих климатских услова, до 18. јануара 1916. године просечно дневно умирало преко 100 заробљеника. Почетком маја исте године, било је у животу свега 16.730 заробљеника (Богумил Храбак, Југословени заробљеници у Италији и њихово добровољачко питање 1915-1918, Нови Сад 1980, 47). Едуард Бенеш, потоњи председник Чешке, мисли да је уочиМакензенове офанзиве било у Србији око 25.000 заробљених Чеха, да је на Азинари стигло 11.000, а да је у Француску преведено свега 4.000 преживелих; без потребне помоћи, оболели од заразних болести,тамо су умирали у масама и сахрањивани у мору (Е. Бенеш, Свјетски рат и наша револуција, Загреб 1938, 189). Пре ће бити да је један повећи број Чеха умро за време епидемије тифуса, а да их је у повлачење сасрпском војском кренуло не више од 12-13.000.
Пребацивање ове велике несрећне колоне ипак није текло како се могло очекивати. Британски став према српској страни можда је најбоље “објаснио” њен министар војни Хорејшо Кичинер, рекавши нека двамесеца раније да, “што се данас налазите (Срби – ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдоглаво сте одбијали да Бугарској учините концесије… Радије сте хтели да сви изгинете него да Бугарима учинитеуступке (Благоје Илић и Мики Стаменковић, Југославија по вољи народа 1914-1918, Нови Сад 1990, 63).
Правдајући се могућом опасношћу од нове епидемије, Италијани су одбили да превозе српске војнике. Они су своју флоту употребили за транспорт дела аустроугарских заробљеника који су преживели прелазпреко Арбаније и које су Срби предали Савезницима по доласку на обалу. “Нарочито непријатељско је било држање Италијана, који су били окупирали Валону. Италијанске војне власти су биле забраниле српскимтрупама пут ка Валони. Неколико узастопних годишта будућих регрута (од 16 до 20 година), које Србија беше спасла да не остану у ропству Аустријанаца, Немаца и Бугара, беху успели да у огромним масамастигну у Средњу Арбанију и да, на домак Јадранскога мора, услед поменуте забране, помру сви од глади и изнурености” (Ђоко Слијепчевић, Наведено дело, 266).
Због страха од аустроугарских подморница и подводних мина у Медовском заливу и у близини Скадра, а позивајући се на “оскудицу у транспортним средствима и тешкоћом укрцавања”, отезали су спреузимањем српских војника и други Савезници. Они су тражили да избеглице своје путовање наставе копном, ка Драчу и Валони, одакле би лакше били пребачени на Крф. Тек кад је руски цар Николај Другипоручио енглеском краљу Џорџу и француском председнику Поенкареу да “уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком”започето је с евакуацијом, али бескрајно споро.
“Ако се настави овим темпом биће потребно још тринаест месеци да би се евакуисало 140.000 људи”, поручивао је Пашић посланицима на страни, очекујући од њих да “тоном сувим и озбиљним”, без молби ижалби, приволе Савезнике да помогну (Б. Илић и М. Стаменковић, Наведено дело, 84-85). “Али, на жалост, Савезници су остали неумољиви. У моменту ове тешке кризе, када су наши војници и избеглице умиралиод глади и зиме по скадарском блату и пустој околини Медуе, Наследник Престола и Врховни Командант учинио је последњи покушај код Савезничких Влада, молећи их да не чине овакву неправду СрпскојВојсци и уверавајући их, да је Српска Војска неспособна за даље кретање сувим. Али и овај очајни крик нашега витешкога Врховнога Команданта не поможе и српски мученици, највећим делом, бише принуђенида носе свој крст до Драча и Валоне, где се укрцаше, под најтежим условима, на савезничке бродове, који их пренеше на Крф и остала околна острва, – острва живота и смрти” (Петар Пешић, Солунски фронт,Београд 1921, 3-4).
Било како било, преживела српска војска биће убрзо пребачена на Солунски фронт, где ће, иако је остала без државне територије (и људске основе за даљу попуну), и даље задржати своју значајну улогу усавезничком рату против Централних сила.
На крају, вредност неких од података наведених према српским изворима најбоље се може проверити према ономе што објављују Французи. Тако, на пример, М. Лашер казује да се “благодарећи тако великодушним напорима, превоз Срба из Албаније на Крф могао обавити од прилике за један месец. Од 250.000 људи, за које се надало да ће бити и који су можда и могли бити спасени крајем новембра, остало их је155.000 од којих је на острву, на дан 22. фебруара било 133.000” (М. Лашер, Спасавање српске војске, Прилог за пригодни зборник “Трновит пут Србије 1914-1918”, Београд 1974, 292). У истом зборнику и Ф. Ж. Дегатврди исто то: “Савезнички бродови прихватили 155.000 Срба. Да су савезници извршили цео свој задатак још крајем новембра, можда би спасли још 100.000 Срба више” (Ф. Ж. Дега, Мученичко страдање јуначкогнарода, Прилог за пригодни зборник “Трновит пут Србије 1914-1918”, Београд 1974, 297).
Илија Петровић
www.vaseljenska.com/misljenja/srpska-vojska-na-arbanaskoj-obali-1916/
