Из текста Јована Гајића о Маршу смрти дуж албанске обале Јадранског мора, преузетог од београдске “Политике” а 9. јануара 2016. године објављеног на сајту Васељенске телевизије, сазнајемо да су “српскавојска и избеглице, после повлачења преко Албаније, стигле на обалу”, али су их тамо, “уместо помоћи савезника и евакуације бродовима, дочекале нове муке и искушења”. Аутор поменутог текста још је истакаода “никада није утврђен тачан број страдалих”, али да “постоје идеје како да се томе озбиљније приступи”.

А повлачење о коме је реч било је заиста драматично, што је потписника наредних редака подстакло да, не располажући друкчијим “идејама”, по расположивој литератури (углавном настајалој у времену блискомовим збивањим) потражи податке које не би требало занемарити у будућем “озбиљнијем приступу” начетој теми.

Многи нису преживели

И поред свих тешкоћа, Прва српска армија нашла се 25. децембра 1915. године у околини Подгорице, Тимочка војска још се сукобљавала са сла­бим бугарским сна­гама између Струге и Елбасана, док су осталејединице већ биле прикуп­ље­не око Скадра. Према извештају српске Вр­хо­в­не команде српском војном иза­сланику у Француској, српска војска била је тада сведена на 2.350 официра и 110.000 војника,наоружаних са 72 топа, око 50.000 пушака, 173 митра­ље­за, 707 са­ба­ља и 1.700 карабина. “Напуштање целе наше територије ума­њи­о је дух наше војске и увећао број војника, који се је предао не­пријатељу” (Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, књига 13, Бео­град 1927, 400). Дан или два касније, из енглеског генералштаба стигао је извештај да српска војска “представља снагу одједва 50.000 војника”. Срп­ски војни изасланик у Италији капетан Христић трудио се да демантује такве информације, али је, по свој прилици, са тим ишло тешко. Како се он и сам уверио “да све избеглице коједолазе из Србије причају, да српске вој­ске и нема, да је анархија, да је све разбијено, растурено и т.д.”, Хри­стић је предлагао да се таквим причама стане на пут и избеглице које се укрцавају за Италију упозоре“да својим лакомисленим причањем не шкоде отаџби­ни” (Исто, 402-403).

Врховна команда прихватила је Христићев предлог и од коман­данта при­станишта у Медови затражила да на погодан начин ути­че на избегли­це, уверавајући све “да је српска војска бројно јака око 120.000људи, да се њен број с дана у дан увећава, а њена снага опоравља и уздиже и да нису да­ле­ко дани, када ће српска војска по­ново осведочити своју стварну вредност”.

Уочи Божића 1916. године, пошто се знатан број залуталих и изоста­ли­х војника прик­ључио својим јединицама, Врховна команда је саопштила “бројну јачину људства појединих армија”, како следи:

Прва армија 22.988, Трећа армија 29.758, Друга армија 15.092, Одбрана Београда 21.135, Команда трупа Нове Области 13.260, Тимочка Војска 26.400 и Резервне трупе 11.117 војника, што укупно чини 139.750преживелих (Исто, 424). Са своје стране, Владимир Ћоровић записаће да се “број српских војних ли­ца, која су успела да се спа­су, ценио на 120 000” (Вл. Ћоровић, Историја Срба, Трећи део, Београд 1989, 222).

Милан Зеленика вели да “губитке српске војске од почетка неприја­тељске офанзиве па до укрцавања није тако лако установити. На­рочито је тешко установити однос погинулих, рањених, заробље­них идезертиралих. Пре­ма подацима Главне интендантуре, који… изгледају највероватнији, број­но стање српске војске изно­си­ло је при почетку офанзиве у октобру 1915 године око 420.000 љу­ди. (»Рачуна се даје границе Црне Горе и Албаније прешло око 220.00 војника« – Марко Божовић, Повлачење српске војске на јадранско приморје 1915-1916, При­ло­г за пригодни зборник “Трновит пут Србије 1914­-1918”, Београд 1974, 226).На Косово је избило око 290.000 до 300.000 људи. Кроз Црну Гору и Албанију повлачило се око 220.000 људи, а пре­ко мора је пребачено 150.000 људи. Број грађанских лица, која су се са војском повлачила каПриморју, износио је око 200.000 лица и спао је на неких 60.000” (М. Зеленика, Рат Србије и Црне Горе 1915, Београд 1954, 518).

И даље: “Из Албаније је пребачено око 140.000 људи на Крф, 10.000 у Бизерту, у Тунис, и 4.000 се повукло за Солун… Према италијанским пода­цима, превезено је из ал­ба­нских пристаништа свега 261.000људи, од ко­јих 193.000 људи ср­пске војске и цивилних надлештава. Према српским по­дацима… ови последњи би износили 152.000 љу­ди. Поред тога, Итали­ја­ни су превезли око 23.000 аустроугарскихзаробљеника који су преостали од 70.000, а који су се повлачили од Ниша за Јадранско Море” (Исто, 518).

Било како било, само је један део ове мученичке колоне од око 420.000 љу­ди (Исто, 518) стига­о до морске обале, а 1. јануара 1916. године, српска вој­ска на­шла се на линији Скадар-Љеш­-Драч­-Ел­басан-Тирана.Пре­ма изве­шта­ју српске Врховне команде, преко Црне Горе одсту­пи­ло је 89.930, а пре­ко Арбаније 54.039 војника, што укупно чини 143.969 војни­ка. У борба­ма током октобра 1915. године погинуло је 18.326, одрана и болести умрло 21.647, а заро­б­љено 28.155 срп­ских војника. Док се одступало према Пећи и При­зрену, погинуло је, умрло, нестало и заробљено 138.600 војни­ка. У то­ку повлачења погинуло је и од гладии болести умрло 243.877 вој­ника и ци­вила који су се нашли уз војску; број ових других износио је око 200.000 (Војна енциклопедија, друго издање, књига 2, Београд 1971, 717), с тим што међу њих треба сврстати ирегруте. Међу умрлима налазило се и око 4.000 заробљених аустроугарских вој­н­и­ка. Ако се, пре­ма тим цифрама, зна за судбину ок­о 350.700 вој­ника, од уку­п­но око 563.200 колико их је било на по­четкуратних операција 1915. године (Исто, књига 7, 220), могло би се за­кључити да је на путу до мора, у току целог повлачења, поги­нуло, умрло или нестало око 212.500 војни­ка. Но, ако се поверује подат­ку из истогизвора да је почетком октобра 1915. године српска во­ј­ска бројала 420.000 војника (Исто, књига 9, 307), што у потпуности одго­вара и Јеленићевој тврдњи (и Зеленикиној и Божо­ви­ћевој) о тадашњој “убојној снази”Србије (Ђорђе Јеленић, Нова Србија и Југославија, Београд 1923, 339; М. Божовић, Наведени рад, 226; М. Зеленика, Наведено дело, 518), број оних који су живи стигли до мора своди се на 70.000, тек нешто већу цифруод оне коју је при самом крају 1915. године саопштио енглески гене­ра­л­штаб. Исцрпљени напорним мар­шевима, глађу и болешћу, на Крфу је умрло још око 7.750 војни­ка.

Само поређења ради, дајемо овде и податке које је у једном сво­м ме­морандуму саопштила Делегација Краљевства Срба, Хр­ва­та и Словенаца на Конференцији мира у Паризу 1919. године, као доказ о “војномнапору Срба, Хрвата и Словенаца у рату 1914­-1918”. Према том документу, Срби­ја је од 1. јула 1914. до октобра 1915. године, дакле до Макензенове офанзиве, мобилисала укуп­но 707.343 човека, што је“представљало 24% од укуп­ног броја ста­новника, односно 40% од укупног броја мушког становни­ш­тва Србије”. Број погинулих и умрлих од рана и разних болести дат је по го­динама: 1914 – 69.022; досептембра 1915 – 56.842; за време по­влачења пр­е­ко Арбаније 1915 – 150.000; 1916 – 7.208; 1917 – 2.270; 1918 – 7.000 војника. Ови­м цифрама додато је 77.278 несталих за вре­ме повлачења пре­ко Арбаније, закоје се каже “да су сигурно помрли”.

Из свега тога следио је закључак “да је српска војска у овоме рату из­губила 369.818 људи, по­ги­нулих и умрлих од рана и болести, а да је то поло­вина мобилисаних људи”. За губитке црно­горске војске реченоје да су про­цењени на 20.000 поги­ну­лих и умрлих од рана и болести, јер о томе “нема поузданих података”. Гу­бици осталог дела становништва у Србији назна­чени су у мемо­рандуму “према подацимааустријске штампе” и они су из­носили око 650.000 умр­лих у интернацији и заробљеничким логорима (Милан Ж. Живановић, О евакуацији српске војске из Албаније и ње­ној реорганиза­цији на Крфу (1915-1916) премафранцуским документима, Историјски часопис 14-15, Београд 1966, 242-243).

Ипак, не сме се изгубити из вида да неки извори са стране дају друкчи­је податке о српским војничким губицима у том стравичном повлачењу:

“Сматра се да је српска војска бројала око 200 000 људи када је изда­то наређење да се напусти земља, а у лето 1916. го­дине реорганизована срп­ска војска у Солуну бројала је око 130 000 људи, што значи да заоко 70 000 њих нема података. Од тог броја много хиљада људи настрадало је у току повлачења, или од исцрп­љености и болести током првих недеља бо­равка у Драчу, Валони и на Крфу; многи су погинуливодећи борбе у за­шти­т­ници током повлачења; многи су изгубили живот у снегу док су, од­војени од сво­јих пукова, покушавали да се пробију до Скопља, Битоља и Грч­ке; мно­ге су заробили Аустријанци иБугари; а мали број једно­ставно је дезертирао. Можда бројка од 40 000 мртвих за време и непосредно после повлачења представља сасвим вероватну про­це­ну. А о губицима ци­ви­л­них избеглица токомповлачења – ста­ра­ца, жена и деце – може се са­мо на­гађати. Целе породице, па чак и мале заједнице, ишчезле су без тра­га и ни­када се више за њих није чуло. Хиљаде, десетине хиљада?” (Моника Крипнер, Женеу рату : Србија у рату 1915-1918, Београд 1986, 184).

Двадесет година касније, ђенерал Милан Ђ. Недић, који је током рата командовао пуком и бригадом, вели да “пут срп­ског муче­ни­штва обеле­же­н је телесима (по извесним податцима) 20.000 јунака, по­се­јаних поалбан­ск­им и црногорским урвинама и гудурама. Повлачење нас је стало као и једна изгубљена битка” (М. Ђ. Недић, Српска војска на албанској Голготи, Београд 193778, 146). Он тврди да је “бројна ја­чи­нацелокупне војске која се је повлачила кроз Црну Гору и Албанију оста­ла неутврђена. По извесним подацима тај број цени се на 170.000. У овај број урачунати су и де­лови који су се повукли на грчку територију” (Исто, 61).

Вој­вода Живојин Мишић, који је, као и Недић, био сведок и учесник ове ве­лике српске несреће, пише да је “у току два месеца умрло 150.000 во­ј­ника и избеглица. Од 40.000 регрута (остали извори говоре о“свега” 30.000 – ИП) прелаз преко Ал­ба­није преживело је свега 8.000” (Ђоко Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посеб­ним освртом на новије време, Химелстир/Западна Немачка, 1983, 266; СавоСкоко, Уз Успомене Војводе Мишића, Београд 1969, 352), ма­да званични војни извори казују да их је 20. јану­ара 1915. године на Крф ст­и­гло 5.000 (Велики рат Србије…, књига 21, 616).

Остао је и запис да је “једна од најтужнијих ствари на повлаче­њу било бекство… неки кажу тридесет хиљада дечака, премладих да би били узети у војску, али довољно одраслих да пешаче, ста­ри­х измеђудванаест и шесна­ест година… У општој паници и безнађу, српске власти, не размишљајући много и уверене да је нација осу­ђена на пропаст уколико бар део те омладине не преживи, навеле су те ђаке да сепридруже повлачењу. Тврдило се да ће, уколико остану код куће, ти дечаци који су већ скоро били стасали за вој­ску, бити интернирани па ће тако можда многи настрадати од зи­ме. Ве­ћина их се први путодвојила од куће, били су изгубљени и преплашени, раз­двојени од својих породица и села, а није било ни­кога да се стара о њима… Око двадесет хиљада њих помрло је пре краја зиме – у повлачењу, по моч­ва­рама албанске обале или на острву Виду недалеко од Крфа, где су деча­ци, болесни, исцрпље­ни и изгладнели, евакуисани” (М. Крипнер, Наведено дело, 125-126).

Имају ли се у виду све наведене цифре, нарочито немале разлике међу њима, с разлогом је Моника Крипнер коментарисала умирање српских ре­грута и записала да “нема поузданих података о броју оних који супомрли за време повлачења и по доласку у Албанију, али их је било на хиљаде. После окончања неприја­тељ­ства, српска влада је, очигледно постиђена што је хи­стерично по­вела те дечаке у масовноизбеглиштво без надзора, ума­њи­ва­ла ту трагедију и 1920. године објавила је апсурдно мале и подозриво пре­цизне »званичне бројке«. Не само да ти дечаци нису имали никак­вог званичног пратиоца који бисастављао извештаје о броју жр­та­ва него Срби нису ни би­ли у положају да праве сопствене спис­ко­ве жртава. Нису они вршили евакуисање нити су они били над­лежни за избегличка при­хва­тилишта, бол­нице, итд., на Крфу, Ви­ду и Корзици. За то су биле надлежне француске, ен­глеске и италијанске власти. За прихватање свих српских из­беглица би­ле су задужене јединице Црвеног крста, Српског потпорногфонда и Бол­ни­ца шкотских жена, па се њихове процене, заједно с процена­ма савезни­чких војних штабова, морају сматрати тачнијим од бројки које су касније дали Срби” (Исто, 184).

Сличне оцене, мада са друкчијим бројкама, налазимо и у је­дном опису ове велике српске трагедије, познате у нашој војној и политичкој историји под именом “пропаст регрута”:

“Кад је поче­ло повлачење, испред војске маршовало је око 30.000 ре­грута, па кад је наређено повлачење у Албанију упућени су… за Битољ у на­ди да ће се Битољ уз по­моћ савезничких трупа одржати слобод­ним. Пошто није било ништа припремљено за њихову исхрану на овоме путу, а повлачећи се под најтежим временским околности­ма, ре­грути су стиг­ли у Битољ већ физички крајње исцрпљени, подераног оделаи готово без обуће. После пада Битоља, уместо да буду пребачени у Грчку, како је то тражила ко­манда ових ре­грута, наређено је из Врховне команде да се ре­грути не смеју пре­ба­цивати у Грчку, већ да се иони упуте преко Албаније ка Драчу. Дозвољено је било једино ђачком батаљону ових годишта (1895. и 1896 – ИП) који је у Скопљу био на обу­ци после чувеног славног свога претходника који је ушао у историјупод именом »1300 кап­лара«, да пређе у Грчку. Да није овако поступљено и тај би ђачки батаљон поделио трагичну судбину регрута…

Никад и нико није ут­врдио ни колико је тач­но регрута поведено из Србије, ни ко­ли­ко их је тачно од глади и студени помрло у Албанији, као ни ко­ли­ко их је сахрањено поред острва Вида… али је са острваВида у Би­зерту транспор­товано, изгледа, око 3-4000 ових регрута, који су преживели све страхоте. После обуке у Бизерти они су враћени на Солунски фронт и укључени у војску” (М. Ж. Живановић, Наведени рад, 282).

Мора бити да је велик део ових регрута страдао још пре краја новем­бра месеца, јер је 4. децембра 1915. године Врховна команда затражила од команданта Тимочке дивизије да нареди “да трупе без крупненужде не прелазе на Грчку територију. У случају потребе прелаз се може вршити је­диницама: појединци ће се разору­жати и интернирати. Да су ово решење и пристанак Грчке раније па­ли, можда би баризвестан део трупа могао бити упућен у Грч­ку. Ово би нарочито било од користи за наше резервне трупе, јер неби онако жалосно био забележен беспримеран факт нечувене про­па­сти подмлатка и једног(ваљда: јединог – ИП) извора за попуну, иначе ослабљених смањених, трупа” (Велики рат Србије…, књига 13, 177).

Овде ваља дописати и податак из ( Кроз Албанију 1915-1916, Спомен књига, Београд 1968, легенда уз фотографију на крају поглав­ља “Кроз Албанију 1915-1916”) да је “од 27.140 регрута коли­ко их је било на по­четкуповлачења из Србије, регистровано их је у Бизерти само 7.192. То­ко­м повлачења међу њима је настало масовно умирање. Од Тиране преко Ка­ваје до Валоне остало их је у мочварама, само код села Љубовчеоко 3.000, а још толико их је помрло од зиме и глади у мочварама реке Војуше”.

Пошто су му биле познате све цифре потекле из вој­них или др­угих из­вора, Милан Ж. Живановић, сведок и учесник тих збивања­, записао је:

“Ми не знамо, а никада се свакако неће ни сазнати, колико је војни­ка српске војске пошло на овај трагични, али у исто време и историјски пут ка Јадранском мору. Не знамо тачно ни колико их је погинуло илинеста­ло дотле у првоме свет­ском рату… Не знамо тачно ни колико их је умрло од глади, сту­дени и напора на овоме путу до Јад­ранског мора. Не знамо и ни­кад се неће сазнати, јер постојећи подаци који отоме го­воре почи­вају на више или мање веродостојним претпоставкама, пошто по­у­зданих изво­ра и нема из простог разлога што онда кад је то било могуће, такве по­да­т­ке о томе није нико ни прикупљао” (М. Ж.Живановић, Наведени рад, 242).

“Жртве заражене и отроване воде”

Је­д­но сведочанство о по­вла­че­њу српске вој­ск­е кро­з Арбанију оставио је и Ђорђе-Ђура Крстоношић:

“Кад су се спустили са планине у равницу, ту се зауставили да лого­рују и преноће… Убрзо су се у малим размацима почеле да ложе ватре на којима ће се справљати вечера, а у исто време и сушити својапокисла оде­ла. Док су се ватре распалиле и разгоревале, ја сам већ био у логору међу својом браћом Србијанцима у којима сам гледао у будуће свога заштит­ни­ка и од којих се нисам мислио више одвајати,докле год будемо кроз Албанију одступали…

Како Србијанска војска приликом напуштања њене територије… ни­је могла од жи­вотних намирница ништа собом понети… а да би обезбе­ди­ла своју одступајућу војску са храном колико толико, то су били прину­ђе­ни, да рогату марву коју су имали на рас­положењу собом потерају. Јер је рогата марва вична планинском животу и може доста да издржи, то је св­а­ки одступајући Пук потерао пред собом рогату марву изСрбије што је ви­ше могао. И то им је била једина храна и једино следовање које су имали на рас­положењу. Тек када и где стану да се улогори и преноћи, потребан број рогате марве се закоље и међу војском сеподели као једино требо­вање које су могли добити. Хлеба и соли и остале потребе није било те војници су морали јести само месо, без хлеба и без соли неслано…

Осим мањкања соли и хлеба, била је велика оскудица и у пијаћој во­ди, пошто су све воде преко које се прелазило биле заражене од лешева, те је било најстрожије за­брањено исту пити пре него што се водаскува. Во­де су биле у толикој мери заражене, да коњ или војник, који се исте неку­ване воде напије, не излази више из ње, него стоји за неко време, љуља се и тек се само стропошта у исту воду и наместуостане мртав… Колико год је жртава пало через далека пута, зиме, глади и изнемоглости… више је жр­та­ва пало од заражене и отроване воде, а то је и статистички потвр­ђе­но… За време свет­ског рата, Србија јеимала под оружје, 572.121 војника, под пушком. Одма у почетку рата 1914 год. изгубила је 69.000 војника. У години 1915. изгубила је 56.000 људи а за време одступања и прелаза пре­ко Албаније тврди се, да јеизгубила 150.000 људи. Као што се види, да је знатно већи број жртава остало у Албанским горама него што је пало на бо­јном пољу. Многи су се осећали жедним и прекршили наређење, те су хтели да се истомразблаже своје уморно тело,… напили се воде и убрзо су њеном жртвом постали” (Ђ. Крстоношић, Добровољци из Америке, Детроит 1962, 106-108).

Српска војска прелази на Крф

Један од уверљивих извора казује да је с арбанашке обале на Крф преба­чено 151.828, у Бизерту 13.000, а на Кор­зи­ку и у Француску око 5.000 лица; овим трима цифрама обухваћено је и око 30.000 пре­жи­велихци­вила (Ђ. Јеленић, Наведено дело, 349), као и један неодређено велик број до­брово­љаца из црногорске војске и цр­ного­р­ских војника који су се пову­к­ли са српском војском и потом ступили у њу.

Мимо тога, неколиким француским и италијанским лађама, од Валоне до Азинарија, острвца северозападно од Сардиније, пребачени су сви пре­жи­вели аустријски заробљеници. Њихов укупан број кретао се од око23.650 (35, 46) до око 26.000 војника, подо­фи­цира и официра (Велики рат Србије…, књига 21, 614). Овом последњом цифром ба­ра­тала је српска војна команда, а могуће је да она означава све за­робљенике којису успели да стигну до јадранске обале и који су стављени на списак за предају савезницима. Пошто су официри пре­бачени на Азинари 18. и 19. децембра, а војници су чекали на бродове све до првих данајануара, многи од њих умрли су у том ишчекивању. Разлика од око две и по хиљаде може се сматрати реалном, јер и италијан­ска статистика из прихватног логора на Азинарију казује да је, и поред свих пруженихпогодности (ново рубље и одећа, храна, хигијенске прилике) и повољнијих климат­ских услова, до 18. јануара 1916. године просечно днев­но умирало преко 100 заробљеника. Почетком маја исте године, било је у жи­во­ту свега 16.730 заробљеника (Богумил Храбак, Југословени заробљеници у Италији и њихово добровољачко питање 1915-1918, Нови Сад 1980, 47). Едуард Бенеш, потоњи председ­ник Чешке, мисли да је уочиМакензенове офанзиве било у Србији око 25.000 за­робљених Чеха, да је на Азина­ри стигло 11.000, а да је у Француску преведено све­га 4.000 преживелих; без потребне помоћи, оболели од заразних болести,тамо су умирали у масама и сахрањивани у мору (Е. Бенеш, Свјетски рат и наша револуција, Загреб 1938, 189). Пре ће бити да је један повећи број Чеха умро за време епидемије тифуса, а да их је у повлачење сасрпском војском кренуло не више од 12-13.000.

Пребацивање ове велике несрећне колоне ипак није текло како се мо­гло очекивати. Британски став према српској страни мож­да је најбоље “об­јаснио” њен министар војни Хорејшо Кичинер, рекавши нека двамесеца раније да, “што се данас налазите (Срби – ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдоглаво сте одби­јали да Бугарској учините концесије… Радије сте хтели да сви из­ги­нете него да Бугарима учинитеуступке (Благоје Илић и Мики Стаменковић, Југославија по вољи народа 1914-1918, Нови Сад 1990, 63).

Правдајући се мо­гућом опасношћу од нове епидемије, Италијани су од­били да превозе српске војнике. Они су своју флоту употребили за транс­порт дела аустроугарских заробљеника који су преживели прелазпреко Арбаније и које су Срби предали Савезницима по доласку на обалу. “Нар­о­чито непријатељско је било држање Италијана, који су били окупирали Ва­лону. Италијанске војне власти су биле забраниле српскимтрупама пут ка Валони. Неколико узастопних годишта будућих регрута (од 16 до 20 го­ди­на), које Србија беше спасла да не остану у ропству Аустријанаца, Не­ма­ца и Бугара, беху успели да у огромним масамастигну у Средњу Арбанију и да, на домак Јадранскога мора, услед поменуте забране, помру сви од гла­ди и изнурености” (Ђоко Слијепчевић, Наведено дело, 266).

Због страха од аустроугарских подморница и подвод­них мина у Медов­ском заливу и у близини Скадра, а позивајући се на “оскудицу у транс­порт­ним средствима и тешкоћом укрцава­ња­”, отезали су спреузимањем срп­ских војника и други Савезници. Они су тражили да избеглице своје пу­то­вање наставе ко­пном, ка Драчу и Валони, одакле би лакше били пребачени на Крф. Тек кад је руски цар Николај Другипоручио енгле­ском краљу Џорџу и француском председнику Поенкареу да “уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида са­вез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком”започето је с ева­ку­ацијом, али бескрајно споро.

“Ако се настави овим темпом биће потреб­но још тринаест месеци да би се ева­куисало 140.000 људи”, поручивао је Пашић посланицима на страни, оче­кују­ћи од њих да “тоном сувим и озбиљним”, без молби ижалби, при­воле Са­везнике да помогну (Б. Илић и М. Стаменковић, Наведено дело, 84-85). “Али, на жалост, Савезници су остали не­у­мо­љиви. У моменту ове тешке кризе, када су на­ши војници и избеглице уми­ралиод глади и зиме по скадарском бла­ту и пу­стој околини Медуе, На­следник Престола и Врховни Ко­ма­н­дант учинио је последњи покушај код Савезничких Влада, мо­лећи их да не чине овакву неправду СрпскојВојсци и уверавајући их, да је Српска Војска неспособна за даље кретање сувим. Али и овај очајни крик нашега витешкога Врхов­нога Команданта не по­мо­же и српски мученици, највећим делом, бише при­нуђенида но­се свој крст до Драча и Валоне, где се укрцаше, под најтежим ус­ло­вима, на савезничке бродове, који их пренеше на Крф и остала околна острва, – острва живота и смрти” (Петар Пешић, Солунски фронт,Београд 1921, 3-4).

Било како било, преживела српска војска биће убрзо пребачена на Со­лунски фронт, где ће, иако је остала без државне територије (и људске ос­нове за даљу попуну), и даље за­др­жати своју зна­чајну улогу усавезничком рату против Централних сила.

На крају, вредност неких од података наведених према српски­м изво­ри­ма најбоље се може проверити према ономе што об­ја­вљују Фран­цу­зи. Тако, на пример, М. Лашер казује да се “благо­дарећи тако ве­ли­кодушним на­порима, превоз Срба из Албаније на Крф могао обавити од прилике за је­дан месец. Од 250.000 људи, за које се на­да­ло да ће бити и који су можда и могли бити спасени кра­јем нове­м­бра, остало их је155.000 од којих је на острву, на дан 22. фебруара било 133.000” (М. Лашер, Спасавање српске војске, Прилог за пригодни зборник “Трновит пут Ср­бије 1914­-1918”, Београд 1974, 292). У истом зборнику и Ф. Ж. Дегатврди исто то: “Савезнички бродови прихватили 155.000 Срба. Да су савезници извршили цео свој задатак још крајем новембра, мо­жда би сп­а­сли још 100.000 Срба више” (Ф. Ж. Дега, Мученичко страдање јуначкогнарода, Прилог за пригод­ни зборник “Трновит пут Србије 1914­-1918”, Београд 1974, 297).

Илија Петровић

www.vaseljenska.com/misljenja/srpska-vojska-na-arbanaskoj-obali-1916/

Прочитај без интернета:
0 гласовa