Јелена је после две године добила годишњи одмор, а када је кренула на путовање у родно Прокупље није ни сањала да ће се одмор претворити у кошмар… И све то захваљујући предузећу за превоз Ласта.

Њену исповест преносимо у целости:

И стиже аутобус, леп, спратни, наизглед један од бољих у „Ластином“ возном парку.
Ту настаје други проблем!
Покушавам да седнем, међутим, један од возача, не сачекавши уопште да објасним за свој проблем са скученим простором, од напоље креће да виче на мене да се моментално попнем горе и одем на своје место с изјавом „Да је аутобус пун – тражила би своје место, одмах иди горе!“
Шокирана, постиђена, затечена агресијом и некултуром, не стигавши ни да објасним свој проблем, одлазим на своје место – број 6, аутобус је скоро празан, а места испред мене (1-4) су она до стакла, људи су већ сели и поприлично спустили своја седишта у скоро па лежећи положај, тако да ми човек испред практично лежи у крилу. Мучно је, хвата ме нервоза, сама помисао да не могу чак ни мало да се померим је тешко појмљива. И крећемо.
Један од возача одмах одврће неки језиви мелос који пара уши и пева, други спава.
Након изласка из Београда креће наша драма, аутобус стаје у зауставну траку и ту остаје неких десетак минута, настављамо пут. Нико ништа не пита.
Коначно успевам да задремам, иако је господин испред мене, сада већ потпуно спустио седиште и буквално сам заробљена у потпуно неприродном положају.
Аутобус креће да подрхтава, искључујемо се с пута негде код Појата. Не може да упали. Нервозни возач (онај с почетка приче) почиње да буди колегу „Устај, неће да упали, нешто ми се позади пуши“, и крећу у мајсторисање, у том моменту је 02:37, људи убрзо излазе испред. Радост, журка иза аутобуса, окупили се све сами стручњаци и два нервозна возача, три бабе и једно дете. Након пола сата безуспешног гашења тога што се пуши, гори и варничи, а аутобус не може да се покрене – возачи зову помоћ, чујем возача број један како прича некоме „Возили смо пробну, ишао је као ракета, ма змај, и само поче да се дими“, нас нико не обавештава шта се дешава. Десетак пензионера и пар млађих момака се нервозно шеткају, ћуте сви, само ја, женско, девојка, 22 године, питам шта се ту заправо збива и када долази помоћ.
Знате ноћ је, постаје хладно, на аутопуту смо и то дете је са нама, нигде нема ничега око нас.
Возач, онај други, нервозно ме „отаљава“ са:“Кренуће неко за 2 сата да нас шлепа, спавај“, „Кренуће тек за 2 сата?!“ већ сам и ја нервозна, јер удаљени смо од Београда на око сат ипо вожње, „Да“-одсечан је возач.
Одлазим полако на кафу до ресторана који је удаљен неких 800м од аутобуса, а у ресторану – Турци камионџије и ја.
Опет непријатно, опет погледи, опет добацивање.
Одлучујем да све узмем „за понети“ и вратим се у аутобус.
И време пролази, људи летаргично посматрају, сви ћуте на својим местима, нико не спава, али нису заинтересовани за ситуацију у којој се налазе, мисле можда „Добро нисмо изгинули, ћути кад бар стојимо у месту“. Па није добро! Људи, платили сте карту, имате осигурање, нико вас не обавештава шта се дешава, возачи вичу и људима и на телефон и један другом. До менента када возач број један, онај са почетка приче, не нестаје, а возач број два опет спава. И пролази сат.
Одлучујем да позовем дирекцију, ово мора да се реши, ако већ возачи одлучују да нас тако оставе и уопште их не дотиче ситуација.
-Хало, добро вече, дирекција?
Д. -Мм, а? (Поспано)
-Ластина дирекција ми треба. (Смирена сам, иако већ при крају живаца)
-Јесте, ми смо, кажи шта ти треба.
-Треба ми информација шта се дешава са заменским аутобусом за овај који је кренуо за Пролом Бању, преко Ниша, Прокупља и Куршумлије, у пола 1, знате, заробљени смо више од сат ипо на аутопуту, овај аутобус ће шлепати, а по нас ваљда неко долази, или да зовемо породице да дођу по нас?!
-Паааа,доћи ће, не знам кад ал’ доћи ће.
-Како не знате, па ви сте у дирекцији у ноћној служби!
-Аа то је за онај у 00:30, сад се сећам, па не знам, треба да крене нешто, јавили смо диспечеру.
-ИИ? Шта каже?
– Не знам, морам да га зовем, зови ме за 5 минута.
– АА не, зовите га са друге линије, знам да имате, нећете ми се јављати више (то им је иначе пракса да откаче људе)
– Зови ме за 5 минута, јавићу се или зови диспечера (спушта)
Све време не персира, спава, спушта слушалицу. Добро! Зваћу диспечера.
-Хало, изволите.
(Овај је будан и оран за рад, мислим ја у себи, бар нешто)
– Хало, добро вече
– Добро јутро
– Па да, јутро, али неки спавају, неки не спавамо, сада сам звала дирекцију, упутили су ме на вас
– Изволи, реци
– Зовем у вези са овим аутобусом који се покварио код Појата, знате немамо информацију шта се дешава и када креће заменски аутобус по нас.
– Креће за 10-15 минута, госпођо
– Знате ли када ће бити овде, прошло је четири, већ сат ипо смо овде?!
– Не знам, нисам у аутобусу, треба му времена да стигне, чекајте
– Да чекам? А ко ће мени ово да надокнади, да плати мој стрес, чекање, страх?
– Ласта, добићете мејл да пошаљете жалбу.
– Нећу да вам шаљем мејлове жалби, то не читате
– Добро, даћу вам директора ујутру, па с њим причајте, како желите да Вам се рефундира, да ли повраћај новца, шта, он долази у 8 ујутру па зовите тада. (Постао је и он нервозан)
– У реду, хвала, пријатно.
– Пријатно.

И обавештавам људе да поред шлепања за аутобус стиже и заменски аутобус из Београда, јер људи апсолутно немају појма шта се дешава.
Један господин коментарише како му није јасно да поред оноликог возног парка Ласта Ниш они шаљу чак из Београда, иако би из Ниша стигао за неких 40ак минута, а из Београда му треба бар 2 сата. И није логично, али шта је – ту је, чекамо. Ћутимо. Само да прође то време и да он стигне, само да стигнемо на одредиште.
И пролази сат, сат ипо, сат и четрдесет минута, сада сам већ поново пред колапсом, почиње да ме боли глава од неспавања.
Зовем поново дирекцију.
– Добро јутро, опет ја, из поквареног аутобуса на аутопуту.
– Реците, шта није сада како треба?
– Сада?! Није како треба то што смо од 20 до 3 овде и што је скоро 6 и још чекамо заменски аутобус! Где се налази?!
– Госпођо, ‘ајде да мали уозбиљимо ово, идите код возача, он има број од возача другог аутобуса па нека га он зове, ја не знам локацију, пошао је мало после 4 из Београда.
– Господине, возач спава, други, онај који нас је возио – испарио је. Нема га.
– Ако спава, тај други нека га зове.
– Јел ме слушате, нема га, испарио је, нестао је тај који чека шлеп службу.
-Океј, буди онда овог што спава (већ виче и залупљује слушалицу)
Зовем опет, и опет, и опет…. Звони до краја, али он једноставно неће да се јави.
Одлазим доле до возача, будим га да зове и провери где нам је аутобус, протеже се, гледа ме бело „крцка кости“, опет се протеже, то траје свега 10ак минута, али у мојој глави – читава је вечност, живци су ми већ попуцали.
Узима некако телефон и невољно позива.
„Људи, аутобус је код Ћуприје, нећете још дуго чекати“
А Ћуприја бар пола сата од нас. Ма суупер! Настаје опет општа радост јер смо, као, коначно „спасени“, и опет сви излазе напоље, опет вуку кофере, нервозно тумарају, и сада сви знају и имају неку опаску, афтрпарти је на аутопуту, само нам фале пена и ди-џеј, возач број један је нестао па нема ко да нас одушевљава музичиким избором „од Силване до Мухарема“.
И стиже! А људи крећу да гунђају зашто је опет спратни, знате, није сметало што су га чекали од 20 до 3 до после 6, него је проблем у томе што је опет на спрат. Улазимо, седам доле, овај возач ме није послао горе, у мом погледу више није било оног мира као када ме је возач број један из аутобуса број један отерао горе, сада сам била у стању да уједам, видео је и он то. Сви су поседали где су хтели, успавала сам се коначно, иако само на сат времена од Прокупља. Нека је и сат, само да мало одморим.
Нови шок уследио је када сам схватила да овај возач није желео да стане на регуларном стајалишту „Код пијаце“ где стају сви аутобуси, иако је у Нишу стао на два стајалишта, нас је возио чак до главне станице, на крају града.
Добро је, Јелена, стигла си коначно, храбрим себе и убеђујем, зваћеш такси.
И излазим, молим господина са станице да ми причува торбу док одем до тоалета и по такси.
На станичном тоалету натпис „Женски ВЦ није у функцији“, питам шалтерску службеницу „Јел могу у мушки бар?“, каже она „Ааа, па ни мушки не ради, а у службени не можеш, није за путнике“.
Остајем благо шокирана, а након тога, убрзо ново одушевљење, таксиста не прилази скроз станици, не помаже ми са торбом, нити га интересује, вучем онако преморена торбу и једва изустим адресу.
Излазим из таксија, псујем све партијско и нестручно запослено, све безобразно и нефункционално, у себи, а снаге имам само да промрмљам „Срамота је колико нам добро иде, само нека је овако, брже, јаче и боље“.

www.vaseljenska.com/drustvo/srpske-laste-ne-lete-na-jug-al-se-dime-kvare-uvek-svugde/

5 гласовa