Ђорђе Вукадиновић

“Званични резултати потврдили су убедљиву победу казахстанског председника Нурсултана Назарбајева који је, према Централној изборној комисији, освојио 97,7 одсто гласова на председничким изборима”, јавиле су агенције крајем априла прошле године. Том приликом, Назарбајев, коме је ово иначе пети мандат, изјавио је да такав резултат  показује „јединство народа“ и обећао да ће “оправдати поверење”. Главни противкандидати Назарбајева били су извесни Тургун Сиздиков и Абелгази Кусаинов, такође провладине фигуре, и освојили су око један одсто гласова, док опозиција није имала кандидата.

Према подацима казахстанске Централне изборне комисије, излазност је била рекордна и износила 95, 22 одсто. Назарбајев, који влада Казахстаном од распада Совјетског Савеза, оценио је да је изласком на изборе народ његове земље још једном осветлао образ, показао јединство и тимски дух. “Још једном смо то показали свету и посматрачима”, рекао је Назарбајев, подсећајући да је изборе пратило готово 860 међународних посматрача и 170 страних новинара.

Тако је било у Казахстану прошле године. А пре неколико дана (20. марта) у Казахстану су одржани – обратите пажњу – “превремени парламентарни избори” на којима је (гле чуда?!) поново победила странка председника Нурсултана Назарбајева “Нур-Отан” која је освојила 82 одсто гласова, док су странка “Ак-Јол” и комунисти, и једни и други блиски властима, добили 7,22 одсто, односно 7,17 одсто, чиме су прешли цензус од седам одсто који је у Казастану неопходан за улазак у парламент.

Добро. И шта сад са тим? Ма, ништа. Онако. Без везе. Не знам ни сам зашто ми је пало на памет. Али заиста нисам нашао бољи и сликовитији увод у текст о ванредним парламентарним изборима који чекају Србију кроз неколико  недеља. Не, неће Вучић овај пут освојити баш толико. Уосталом, он је на власти тек четири (дуге) године, а Назарбајев дведесет и пет. А и Србија је, к врагу, ипак мало одвише западно (ето, та наша географија, пред низа лоших аспеката, има и понеку повољност) и превише је удаљена од колевки “народне демократије” централноазијског типа. Сем тога, постоји ту и нека – истина, танушна – грађанска традиција и неки дух слободарства и пркоса. (Мада они нису ни издалека онолики колико то често волимо да истичемо и бусамо се у јуначка прса.  Дапаче, рајетински менталитет је овде итекако жив и, зашто не рећи, углавном доминантан.) Укратко, нисмо баш Казастан – али нисмо ни много далеко.

Могао сам, евентуално, и да подсетим на нама географски нешто ближу Немачку. Тамошњи је канцелар у току 1933. године чак два пута расписивао ванредне изборе, да би, у атмосфери погрома и хапшења опозиционих посланика, стигао до – најпре – 44, а затим 92 одсто добијених гласова.

Али рекли бисте да је то “тенденциозно”. Јесте, признајем. Па ја управо о тенденцији и говорим. И вриштим, кукам и упозоравам управо зато да “тенденција” не би постала  стварност. А елемената “казахстанизације” и фашизације има већ поприлично, и гомилају се скоро свакодневно све више и више. Неки дан на раковичкој пијаци када су “жути хулигани” (бивши министар и пар посланика) у кампањи брутално насрнули на мирне СНС- СРС трудбенике који су у превентивној самоодбрани потегли летве и пивске флаше. Ономад  испред градске куће, када су спонтано окупљени функционери СНС-а, на челу са градоначелниковим оцем (?!), растурили уредно најављену конференцију за медије опозиционих одборника Демократске странке. Па оно када су гневни “грађани Сурчина” и случајни пролазници готово линчовали градоначелника Драгана Ђиласа. Па серија “инцидената” на локалним изборима. А о “државним ударима” и свакодневном медијском линчу, разапињању, каљању и  мрцварењу сваког ко се усуди рећи нешто против “вође”, да и не говоримо.

С тим у вези, треба поменути и помало лицемерно држање “заштитника грађана”, који се прилично “пилатовски” поставио поводом последњег инцидента (“грађани заслужују достојанствено политичко надметање, а не ружне и недостојне сцене”, “апелујем  на све учеснике избора” итд) и који се уопште није огласио поводом примитивне режимске хајке на Санду Рашковић Ивић, као што је, уосталом, остао нем и поводом кампање мржње која се већ годинама систематски води против ДС-а. (А прошле године је читава јавност устала да га брани када је он сам био мета медијског линча од стране режима. Разуме се, то је била принципијелна подршка институцији Заштитника и жртви прљаве режимске кампање, и зато потпуно оправдана, али би утолико више требало да обавезује Јанковића да не затвара очи пред очигледним примерима медијске тортуре и јавног линчовања.)

***

Да ли ико овде има дилему да би Вучић расписивао ове изборе („због реформи, стабилности и нове енергије“) да није био апсолутно сигуран да ће на њима победити исто или још убедљивије него прошле године. Политичка клима и анкете на месец дана пред изборе показују да му тај циљ уопште није недостижан.

Не. Ово се заиста не дешава „први пут у историји“, ни светској, а ни нашој. Било је наиме тога и код Милошевића, као и – додуше, у блажој форми – под Тадићем, па и ДСС-ом. Власт је скоро увек злоупотребљавала ресурсе и помало демонизовала опозицију (ону праву – док се она лажна, као бајаги опозиција усрдно тетоши, пази и мази). Али се просто мора констатовати да никада у новијој српској историји нико није тако брутално, тако бахато и тако цинично продавао рог за свећу, тако неодговорно демонстритрао силу над политичким противницима и тако необавезно лупетарао шта му и како падне на памет.

Да ли се ико од Вучићевих бирача сећа како је пред прошле – такође ванредне и такође бесмислене – изборе Вучић говорио о „пуном мандату“ који је потребан за реформе? Да ли се сећају „бољег живота“ који ће се осетити већ до „краја 2014-средине 2015-почетка 2016. године“? Да ли се ико сећа „милијарду долара вредне болнице у једној афричкој земљи“, коју је још на самом почетку мандата као свршену ствар обећао Први потпредседник владе и (тада) министар одбране Александар Вучић? Сећате ли се „Мубадалине“ инвестиције од три (или беше четири?) милијарде долара, „фабрике чипова“, фабрике авионских делова за Боинг и Ербас у Панчеву, призводње мотора за Мерцедес у Икарбусу, „Есмарка“, жељезаре која ће бити стабилна већ до средине, а високо профитабилна до краја прошле године? Ко се, чак и међу професионално упућеним на такве ствари и бисере, сећа тлапње како ће „до краја 2015.“ бити изграђено сто хиљада јефтиних државних станова по цени од 380 евра по квадратном метру?“

Не, нећу поново на то да се враћам. Сизифовски је посао, а нема скоро никаквог ефекта. Вас и мене само беспотребно нервира и фрустрира. (Израз те фрустрације је све масовнији феномен који вероватно можете уочити у свом окружењу – „не могу да га гледам, гасим телевизор, мењам канал, свађам се са сликом на екрану“.) А Вучићеве бираче на Пинку, РТС-у и Студију Б то не дотиче, нити има ко на то да подсети. Па чак и када би се преко ноћи отворио простор за такво подсећање, плашим се да је свест СНС-овог бирачког тела данас већ толико препарирана, а мозгови испрани, да би велики део тих бирача суочен са овим списком неиспуњених обећања највероватније реаговао у стилу – „па наравно да није испуњено, не може ОН сам, видиш какви су му неспособни сарадници, а они бивши („жути“) непрестано саплићу и подмећу клипове у точкове у спрези са тајкунима и страним фактором“.

Уосталом, ова реплика није само моја реторичка конструкција, него кондензовани дериват из одговора које су анкетари НСПМ добијали од симпатизера владајуће странке током претходних месеци.

(Обећање Александра Вучића изречено у емисији „Црно-бели свет“ пред формирање владе 2012. године да ће „покупити прње ако за шест месеци не буде боље“).

***

У том светлу, и у контексту свега што је претходно речено, готово да је бесмислено причати о опозицији, њеним (пред)изборним стратегијама, грешкама и заблудама. Па, ипак, неке ствари су се могле избећи, неке шансе мало поправити и неки хендикепи ублажити.

Уместо да се окупи у – ако не баш један – оно макар у два реална и логична строја, нејака српска опозиција ће, како тренутно стоје ствари, на мегдан Вучићу изаћи у по пет „грађанско-демократских“ и „патриотских“ колона. (Оставимо тренутно по страни питање колико су баш сви у њма заиста грађани, демократе и патриоте.) Дакле, ДС (Пајтићев), Тадић и Чеда Јовановић, Чанак (који ће на покрајини ићи без ове двојице), Радуловић и Борко Стефановић, на једној, те ДСС-Двери, Радикали, Паровић-Глишић, „Заветници“ и “Родољуби“ на другој страни. (Плус понека „руска странка“ и која група грађана приде.)

Такви и толики, реално гледано, тешко да би Вучићу, са свим ресурсима који му стоје на располагању и којима нештедимице располаже, „ручак засолили“ чак и да су сложнији и боље организовани. Али то није све. Јер не само да иду у десетак колона, него су још и међусобно љуто завађени. Шешељ од самог повратка у ДСС-у и Санди Рашковић види главног непријатеља и са њима се обрачунава на свој стари и добро познати начин (што ће рећи, брутално и примитивно). А и скоро сви остали на овом патриотском полу, било по Вучићевом налогу, било због љутње што их ДСС-Двери нису узели у коалицију, нападају ову групацију и покушавају да је по сваку цену спусте испод цензуса. Но, то се могло предвидети и макар делимично спречити тиме што би се направио шири париотски опозициони фронт, који би заиста функционисао као „патриотски блок“ (као што је и најављено), а не само као двојна коалиција ДСС-Двери. Неки од оних који се мотају по патриотским круговима су очигледно провокатори убачени од стране власти, служби или неког сличног. Али већина то нису (а свакако не Синиша Ковачевић, Дана Грујичић, Тодоровић, Кршљанин…) И морали су бити укључени да је – и са једне и са друге стране – било мање искључивости, а више добре воље, памети и толеранције.

Није ништа боље стање ни на „грађанистичком фронту“, само што су тамо актери малчице уљуднији, и све се одвија мало финије и у свиленим рукавицама. Али је циљ углавном исти – задавити ривала из опозиције, и то најпре оног који ти је најближи и са којим си до јуче седео у истој странци и посланичкој клупи. Из авиона види да овакав предизборни политички сетинг какав су направиле демократе и екс-демократе (плус Радуловић)  или нема никаквог смисла – или је једини смисао да се покаже сила у односу на опозиционе ривале (и да овима „цркне крава“), па и по цену да се опозиција додатно ослаби и буде што лакши плен Вучићу и СНС-у. Што ће рећи да су од борбе против Вучића, „одбране Војводине“, демократије, слободе и сличних трица мање-више дигли руке. Тачније, одложили су је у други-трећи план, док се међусобно не „измере“ и не виде ко је „главни“ и ко ће изаћи на мегдан Вучићу једног лепог дана – који вероватно никад неће доћи.

Тешко је проценити колико у оваквом расплету има свеприсутних „Алекових“ прстију, а колико се напросто ради о игри сујете, глупости и егоизма (при чему, наравно, једно не искључује друго), у коју он можда и није морао превише да се меша већ само повремено мало „подложи“ ионако усијане опозиционе главе. У сваком случају, ефекат је исти и предвидиво погубан по опозициону ствар. Стога је можда највећи Вучићев успех и његова највећа победа на овим изборима још пре њиховог одржавања не то што је спречио заједнички наступ  читаве опозиције (то у овом тренутку вероватно није било реално, па можда  ни пожељно), већ то што је довољно замутио воду да спречи у овом тренутку једино могуће и једино логично опозиционо груписање – по линији за и против Вучића. Тачније речено, по линији за и против ауторитаризма, диктатуре, некомпетенције и медијског лудила.

Осовину тог окупљања морали су чинити реформисани ДС и ДСС. Уосталом, они су – тачније, њихови бивши лидери – сваки на свој начин, директно или индиректно одговорни за оно што нам се данас догађа, то јест, за актуелни процес „кимилсунгизације“ српске политичке и друштвене сцене, с једне, и масовну апатију, с друге стране. (Постоји мишљење – на пример, Јово Бакић и Бранко Павловић – да је боље да ове странке потпуно пропадну, па да се на њиховим рушевинама гради нешто сасвим ново, али не верујем да тај радикализам, ма коликом понекад деловао привлачно,  има чврсто и здраво упориште.) У сваком случају, психолошки јаз је био превелики, а и режим је свим средствима радио против те – у овом тренутку – по њега једино заиста опасне уједињавајуће стратегије. Зато је преко својих медијских и политичких експозитура, аналитичара и разноразних безбедносних „експерата“ ту идеју превентивно гадио првенствено унутар патриотског јавног мњења („нови ДОС“, „украјински сценарио“, „македонски сценарио“, „српски Мајдан“„окупља их Запад“), док је, на оној грађанској страни (као и по тим истим страним амбасадама које га, тобоже, руше) ширио страх од „савеза са националистима и десничарима“. У таквој атмосфери, нико се није усудио да пређе „рубикон“ (једни у страху од реакције бирача, а други забринути због реакције амбасада), премда се, реално говорећи, само на тај начин могло нешто више нешто учинити и режим озбиљније уздрмати. Узгред, они који кажу како су „превелике идеолошке разлике“ („евроскептицизам“ једних и „еврофилија“ других), нека се само запитају која је то „идеолошка блискост“ под Вучићеву капу сабрала једног Вулина и Вука Драшковића, Ненада Поповића, Расима Љајића, Маријана Ристичевића и Богољуба Карића, Петра Луковића, Вучелића, Вучићевића и Бебу Поповића.

Али, добро, рецимо да тако нешто није било могуће. Но, шта је системски и политички гледано био проблем да се направе две или три логичне колоне? Чак и у овом тренутку, после свих прозивки, пљувања и напада, гласачи ДСС и Двери одмах после Санде Рашковић и Бошка Обрадовића најбоље оцењују Војислава Шешеља – а и обрнуто. Садржински се њихови програми минимално разликују, ако разлике уопште и има. Исто тако, симпатизери ДС и даље високо оцењују Бориса Тадића и Борка Стефановића, као и Сашу Радуловића. Бирачко тело је очито имуније на неке болести и понекад разборитије од својих лидера. Коначно, ако није било реално да се нађу у истој колони (после онога што је Шешељ све рекао о Санди Рашковић, или Борко о врху ДС-а, и то је постало немогуће) могли су барем склопити пакт о ненападању, радити на предизборним условима и повести неку заједничку акцију – на пример, повести једну заједничку кампању за повећање излазности – од чега би сви могли имати користи.

Елем, да је дошло до макар неког од описаних груписања, оно можда не било довољно за изборну победу, али би свакако представљало крупан корак у демаскирању политичке фарсе и манипулације коју режим спроводи. Пре свега, довело би до диференцирања на праву и лажну опозицију, то јест, разоткрило би Вучићеве спаваче и „тројанце“  у опозиционим редовима. Осим тога, што је још важније, показала би се храброст, озбиљност и кредибилност, спремност да се оставе по страни међусобне размирице и режиму супротстави одлучно и без калкулације. Овако се, уместо тога, демонстрирала слабост, разједињеност и зихераштво.

***

Стратегија већине – номинално – опозиционих странака и са тзв. „левице“ и „деснице“ (сем Радикала и делимично ДС-а) на прошлим изборима (2014.) била је да постану Вучићеви коалициони партнери – а он је ту амбицију, без сумње, код свих навелико постицао и охрабривао. А завршило се тако да су скоро сви остали испод цензуса, или веома близу њега. Као да ништа нису научили из тог искуства, циљ већине опозиционих колона (плус СПС) на овим изборима јесте још скромнији – напросто да политички преживе и сачекају „боље дане“ (и, евентуално, да прођу мање лоше од својих опозиционих ривала). А то, поштено говорећи, тешко може бити баш превелики магнет и мамац за народ да масовније похрли на биралишта и спречи даљи развој „казахстанског“ синдрома.

У политици, као и у животу, или у кладионици – када се циљ постави превише ниско, кукавички и зихерашки, обично се не добаци ни до њега. А ако га којим сличајем и досегнете, не знате шта бисте са њим започели. Не каже се случајно да „срећа прати храбре“. Коалиција ДСС-Двери је то ставила и као неку врсту свог (полу)слогана, напоредо са оном не баш превише срећном „срећом за Србију“. На жалост, како тренутно стоје ствари, српска опозиција, гледано у целини, ту особину (храброст)  неће демонстрирати (ни) на овим изборима. (А за срећу ћемо још да видимо.)

Но, да не буде неспоразума. Све то – безброј колона, лоше паковање, проблематични слогани, сујете, ускогрудост итд – наравно, нипошто не сме бити разлог  нити алиби да се на изборе не изађе („бели листићи“ и остале глупости) и у оквиру својих грађанских могућности учини оно што се учинити може и мора.

 (Краћа верзија овог текста објављена је у „Времену“)

www.nspm.rs/kolumne-djordja-vukadinovica/srpski-izbori-i-kazahstanska-demokracija-%E2%80%93-i-gde-je-opozicija-u-toj-prici.html

Прочитај без интернета:
8 гласовa