Како је генерал Михајло Живковић, после понуде непријaтељске војске да преда Београд, поручио аустријском генералу да се „врати у утробу своје мајке“.

Двадесет други септембар (1914) – Монитори и батерије са Бежаније избацују ватру и митраљирају. Штете које проузрокују су огромне у свим квартовима…

У поподневним сатима, један монитор на коме је истакнута бела преговарачка застава приближава се српским положајима код Београда.

Заповедник аустро-мађарских снага земунског региона, генерал-мајор Густав Гоља (Gustav Goglia) у пет сати после подне, шаље једног преговарача-курира са следећим писмом-ултиматумом:

Главном команданту у Београду,

„Како бисте спасли српску престоницу од уништења артиљеријском ватром, ви се позивате на предају града.“

kapetan-dragoslav-milosavljevic-na-polozaju-srpske-artiljerije-kod-ostruznice-1915-godine-odbrana-beograda-1914-15-fb

Командант највишег чина и његов штаб, као и градска управа, треба да се, од сада па за један сат, што значи пре шест сати ове вечери, појаве на перону у Земуну, смештеном на Дунаву.

Густав Гоља, генерал-мајор

Напомена: У случају да прихватате предају, нека се на Калемегдану уместо српског истакне бели барјак.

Генерал Михајло Живковић, један „тврдокожац“, није се много мучио да да дугачак одговор:

„Иди у п… материну!“, избацио је бесним тоном.

srpski-vojnik-na-polozaju-kod-beograda-1914-godine