Он би укинуо санкције против Русијеи тражио редукцију огромног утицаја САД на њемачку политику

У интервјуу за њемачки магазин Zuerst (април 2015) Срђа Трифковић разматра значај насљедства Ота фон Бизмарка, 200 година након његовог рођења.

Др Трифковићу, како би Бизмарк реаговао када би могао видјети данашњу карту Европе?
— На почетку би био шокиран што је Њемачка источна граница сада дуж ријека Одре и Нисе. Ото фон Бизмарк је био прави Прус. У његовим очима градови попут Кенигсберга, Данцинга и Бреслауа су више „њемачки“ него они у Рајнској. Стога би његова прва импресија била да је Њемачка “премјештена-помјерена” на Запад, и да је важан социјални и културни аспект његове Њемачке изгубљен. Када би га прошао првобитни шок, погледао би карту Европе поново, али овог пута много детаљније. Значајна дистанца између Њемачке и Русије би га вјероватно запањила. Оно што је у Бизмарково вријеме била граница између Њемачке и Русије данас је “Велика Пољска”, која у његово вријеме није постојала. Бивше провинције руског царства данас су независне државе: три балтичке републике – Бјелорусија и Украјина. Ово би Бизмарк вјероватно видио као непожељну buffer зону између Њемачке и Русије. Бизмарк је увијек стављао велики акценат на снагу руско-њемачког савезништва и данас би се без сумње запитао како се све ово десило. Вјероватно би разматрао како би данас вратио у живот једно такво партнерство. То би свакако био вриједан дипломатски изазов за њега: како сковати савез између Берлина и Москве без узрујавања мањих држава између, слањем њихових матица на рад.

Шта би савјетовао Ангели Меркел?
— Вјероватно би јој рекао да, уколико не може имати близак савез са Русијом, требала би да тражи макар бољу равнотежу, тј. више иностраних односа са Вашингтоном, с једне стране, и Москвом с друге. Концепт Лиге три цара (Three Emperors League) из 1881. године је тешко могућ данас, али постоје друге опције.

Меркелова је заузела веома пристрасну позицију у вези са Украјином, што Бизмарк никад не би учинио. Он се увијек трудио да заштити своју земљу по свим боковима. У Украјини можемо јасно видјети кризни сценарио направљен у Вашингтону. Бизмаркова политика у случају модерне Украјине била би да се Берлин понаша као повјерљив и неутралан арбитар европске политике, а не само као трансатлантска предстража.

Раније сте рекли да је Њемачка од Бизмарковог времена помјерена на Запад. Када ово кажете, не мислите само географски?
— Чак и као младом човјеку, као пруском изасланику у Бундестагу из Франкфурта, Бизмарку су били омражени предоминантно западно њемачки либерали. У исто вријеме, касније је настојао да осигура да католичка Аустрија остане изван првобитног Њемачког царства. У раним годинама можемо разазнати Бизмаркову идеју Њемачке: континентална, централна сила без снажних католичких елемената и либералних идеја. Он је такође знао да таква централна европска сила мора увијек бити опрезна и неповјерљива према могућем окружењу. Бизмарк је знао да мора спријечити Француску и Русију да постану партнери.

Стално се веза са Русијом чинила више важном него што је то случај са Француском…
— То је једна посебност у Бизмарковој политици. Након рата против Француске 1870-71. новоосновано Њемачко царство је анектирало Алзас и Лорену и тако осигурало константне тензије са француским реваншистима. У терминима реалполитике требало би да је јасно да ће свака корист од анексије Алзаса и Лорене превагнути над недостацима. Француски иредентизам ју је учинио трајно непријатељски настројеном по Њемачку. Цјелокупна политика Треће Француске Републике (1870-1940) је касније окарактерисана као дубоко антињемачка.

bizmarkКао Американац са српским коријенима, познајетете подједнако и Исток и Запад. Постоје ли разлике у њиховом приступу Оту фон Бизмарку?
— Ако изузмемо неколико индивидуалаца у научној заједници, нажалост, морам рећи да се Ото фон Бизмарк не цијени адекватно ни на Западу ни на Истоку. На обје стране често ћете срести погрешно карикираног Бизмарка као крвожедног, ратнохушкачког националисту, који је немилосрдно тражио унификацију Њемачке и чија је пут био поплочан лешевима. Ништа није од истине удаљеније од овога. Три рата која су претходила унификацији били су ограничени војни конфликти са јасним и ограниченим циљевима. Бизмарк је два од три рата окончао без непотребног понижавања пораженог непријатеља; Француска је била изузетак. Конкретно, рат против Аустрије 1866. године је показао да је једина Бизмаркова брига била да осигура пруску супремацију у њемачким односима. Након само неколико година он је закључио савез са Аустроугарском. Дозволите да поновим: Бизмарк није био брутални ратнохушкач, он је био брилијантни политички реалиста, који је брзо спознао своје предности и непријатељеве слабости. У томе лежи иронија коју данашњи моралисти тешко могу објаснити; Бизмарк је био хладно прорачунат и његове одлуке су ријетко биле субјекти по критеријуму етничког, али резултат његове реалполитике је релативно стабилна њемачка држава која је са Бизмарком на челу успјела да усмјери Европу ка њеном успону без оружаних сукоба. У периоду између 1871-1890. Њемачко царство је било фактор стабилизације у Европи. Током Берлинског конгреса (1878), по окончању балканске кризе, Бизмарк се ефикасно наметнуо као искрени посредник, поштован у цијелој Европи. Међутим, са Бизмарковим одласком 1890. године овај период релаксираних тензија у Европи и стабилизацијски утицај Њемачке је окончан.

Шта се након 1890. године за Европу промијенило?
— Пошто Бизмарк више није био на мјесту канцелара, њемачка политика губи свој дотицај са пријашњом. Одједном се почиње ширити неуротични дух младог цара Вилхелма II, чија је крилатица “морамо нешто учинити“. Инициран је масивни програм морнарице, док Пакт о ненападању са Русијом није обновљен – и то је био камен темељац Бизмарковог сценарија да спријечи рат у Европи. На почетку Czarist Empire је пожурило обнову билатералног споразума са Берлином. Кајзер је заступао стајалиште да се Reich може боље заштитити стварањем сопствене војске него кроз савезе. И изненада се Бизмаркова ноћна мора остварила. Обзиром да се Русија ненадано нашла без међународног савезника, а руско-њемачки односи се све више хладили, дошло је до приближавања Француске и договора о војној конвенцији 1892. године. Чврсти савез је потписан 1894. године и он није био идеолошки. Либерална, масонска, секуларна и републиканска Француска је постала савезник са православно-хришћанским, дубоко конзервативним, аутократским руским царством. Њемачка је била у средини. Бизмарк је увијек страховао од оваквог савеза на два фронта, који је положио темеље блоковске подјеле у Првом свјетском рату. Можете видјети неке тренутне паралеле у промјени политике 1890. године.

На који начин?
— Често неуротична политика Берлина након Бизмарка подсјећа на данашњи агресиван стил Викторије Нуланд и Џона Мекејна. Гледајући Њемачку од 1890-1914, видимо упадљиве паралеле са данашњим неоконзервативцима у САД. Опсесија са Русијом као непријатељем је само једна сличност. Након Бизмарковог одласка, Русија је била представљена најтамнијим бојама у медијима Њемачког царства – као супротно агресивна и опасна. Ако посматрамо данашње mainstream медије на Западу, укључујући и оне у Њемачкој, ова слика је само обновљена, стога имамо: опасно, агесивно Путиново царство.

Бизмарк није био њемачки NeoCon?
— (смијех) Не, он је био управо супротно. Он није био сањар нити идеолог. Он није желио изаћи у свијет носећи њемачки благослов другима, по потреби силом и оружјем. Бизмарк је био пруски земљопосједник, који се држао чврсто на земљи. Док је Британија као морска сила отворила трговачке луке и оснивала колоније широм свијета, а британски гарнизони били стационирани у Индији или Африци, Бизмаркова Њемачка је створена као класична land-based континентална сила. Ја бих чак рекао да је Бизмарк чак имао аверзију према мору. Преко воље он је био убјеђен 1880-тих да се сложи са аквизициом првих заштитника Њемачког царства. Напослијетку, њемачки колонијални програм је економски био веома упитан. Оно што је 1880-тих Њемачкој остало је било оно што су друге велике колонијалне силе оставиле иза себе, посебно Велика Британија. Бизмарк је то знао и видио да су сви важни мореузи и стратешке тачке, попут Рта добре наде били под британском контролом. У Њемачкој питање колонијализма је углавном било око “престижа“ и “кредибилитета“; а Бизмарк као врхунски политичар није уопште имао времена за такво резоновање.

bizmark01Бизмарк је такође имао јасну позицију на Балкану. Уговором из 1876. године, рекао је како Њемачко царство нема интересе на Балкану “који би били вриједни здраве кости једног јединог померанског војника“. Ово се, чини се, промијенило. Наиме, данашњи њемачки војници су на Косову, а Савезна Република Њемачка је била прва земља која је признала независност Словеније и Хрватске 1991. године.

Ото фон Бизмарк је увијек био уморан од везивања судбине Њемачке за судбину Аустро-Угарске. Његова одлука да остане по страни у конфликтима на Балкану је била исправна. Након Бизмарковог одласка, Њемачка је доживјела успон антируског и антисрпског пропагандног дискурса, који се угледао на исти у Бечу. Случајно постоји још један цитат Бизмарка који је истински пророчански: „Европа је данас буре барута, а њене вође су попут мушкараца који пуше у арсеналу“, упозорио је. „Једна искра ће бити довољна да нас прогута. Не могу рећи када ће то бити, али вам могу рећи гдје. Нека проклета глупа ствар на Балкану ће је запалити.“ У вези са Србијом постоје паралеле са тренутном ситуацијом у Европи. Године 1903. се десила смјена династија у Београду, која је прекинула претходни одлучујући утицај Аустроугарске у малој сусједној земљи. Кућа Карађорђевића оријентисала је Србију ка великом словенском брату – Русији. Беч је то покушао да заустави тиме што је Србију ставио под економски и политички притисак. Али из овог тзв.”царинског рата“ Србија је изашла ојачана. Препознајемо паралеле са данашњом Русијом: можемо поредити бечки царински рат против Београда са санкцијама против Русије. Санкције присиљавају земљу да диверзификује своју економију, чинећи је тиме отпорнијом. У Србији је ово добро дјеловало прије 100 година, сада би могло у Русији. Када је Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину 1908. године, постојала је хитност и самим тиме што је Њемачка стала на страну Беча, зауставила се босанска криза. На крају је Њемачка покупила рачун; након избијања Првог свјетског рата, аустроугарске трупе нису успјеле да поразе Србију. Требали су војну помоћ Њемачке. Пруски генерал Аугуст фон Мекензен је коначно поразио Србију и доказао да је заиста достојан противник. “У Србима сам пронашао најхрабрије војнике на Балкану“, записао је у свом дневнику Мекензен. Послије 1916. године Мекензен је подигао споменик палим Србима у Београду са урезаним ријечима „Овдје леже српски хероји“.

Када ми у Њемачкој мислимо о Бизмарку данас, вратимо вријеме и поново до односа са Русијом…
— Заиста

…Да ли је могуће сумирати односе на сљедећи начин: ако се Њемачка и Русија сложе, то је благослов за Европу; уколико одемо у рат, цијели континент биће у рушевинама?
— Једини који су хронично уплашени од њемачко-руског разумијевања су поморске силе. У 19. вијеку су покушали спријечити успон суперсила на континенту, попут њемачко-руског савеза. Гледајући на Британско царство и његове базе морнарице, затечени смо како је евроазијски Heartland ефектно окружен. Халфорд Макиндер је формулисао незаборавно: „Ко контролише Источну Европу контролише Heartland; ко контролише Heartland контролише свјетско острво; ко контролише свјетско острво контролише свијет“. Холандско-амерички геостратег Николас Џ. Спaјкмeн је даље развио Макиндерову теорију. То је Rimland – који окружује Heartland – то је кључ за контролисање копна. За Спaјкмeна се сматра да је претходник смеричке политике задржавања након рата.

hartlendrimlendСпајкмeн је био посебно усредсређен на комунистички Совјетски Савез, не толико на Њемачку…
— Он је био забринут контролисањем Heartland-a поприлично независно од доминантне land powerидеологије. У раној 1943. години Спајкмен је написао да је Совјетски Савез од Урала до Сјеверног мора, из aмеричке перспективе, био не мање угодан од Њемачке од Сјеверног мора до Урала. Континентална сила у Евроазији мора бити скраћена или макар фрагментирана – то је управо наставак глобалне поморске стратегије моћи ових дана.

У санкцијама против Русије и спора са САД и ЕУ Њемачка је између. Шта би канцелар Бизмарк урадио данас?
— Он би брзо укинуо режим санкција против Русије јер би увидио да Њемачка плаћа невјероватну цијену за безначајну корист. Он би такође тражио редукцију огромног утицаја САД на стварање њемачке политике. Али Европа не треба нужно новог Бизмарка; прије 50 година имали смо неколико европских политичара високог интегритета. Људи попут Шарла де Гола или Конрада Аденауера су имали јачи карактер него било који садашњи тренутни европски политичар. Европа у својој тренутној ситуацији вапи за оваквим политичарима.

Превод ДАНИЈЕЛА ЗЕЦ

Zuerst/Chronicles/Нови Полис

www.standard.rs/svet/31421-%D1%81%D1%80%D1%92%D0%B0-%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%84%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%B1%D0%B8-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81-%D0%B1%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%BA-%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%B5%D0%BB%D0%B8-%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%BA%D0%B5%D0%BB

0 гласовa