Стручњак за црквено-правну историју Зоран Чворовић упозорава да православни Срби не смеју да прихвате релативизовање улоге Алојзија Степинца у НДХ, када је на најмонструознији начин страдало неколико стотина хиљада њихових сународника.

Професор Чворовић за „Вести“ упозорава да се на то не сме пристати ни када слични ставови долазе из СПЦ, као што је то недавно учинио владика славонски Јован поруком да ћемо „сви ми морати добрано одвагати сваку реч, прошлу и будућу, у погледу Степинца“.

***

– Како гледате на изјаву владике славонског да „ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку реч, прошлу и будућу, у погледу Степинца“?

На ваше питање одговорићу питањем: шта ми, православни Срби, не морамо да „добрано одвагамо… у погледу Степинца”, а то мора да учини владика Јован (Ћулибрк). Православни Срби не морају и не смеју, да у име наводног ослобађања историјске науке од комунистичке идеологије, како нам то предлаже речени епископ, одбаце сва  досадашња научна истраживања која говоре да је римокатолицизам духовна колевка геноцидне, србомрзачке иделогије и праксе усташтва. Јер, не заборавимо да је деведесетих година, под изговором ослобађања српске политике од некаквог Милошевићевог комунизма, у јеку рата за одбрану српских земаља и међа у Србији започет својеврсни грађански рат, који је после десет година резултирао петооктобарском наранџастом револуцијом. Сада нам у име истог изговора – ослобађања од комунистичке прошлости, владика Јован (Ћулибрк) предлаже да се у колективном историјском доживљају ратног викара НДХ, блаженог Алојзија Степинца, као народ вратимо на инфантилно стање табула раса. Како би нам бесловеснима, без историјског сећања и без отачествених научника ранга М. Екмечића, М. Булајића, Д. Живојиновића и С. Аврамов, одбачених у име наводне дезидеологизације науке, неко други, са стране дефинисао аршине за одмеравање крвавог надбискупа. Оно што не морају и не смеју православни Срби, одговорни само пред својим светим прецима, морају они који враћају дуг ангажмана на Сорошевој Београдској отвореној школи. Морају они међу нама који су током каријере брзог успона протежирани као мултикултуралци, те су им као таквима биле отворене људскоправашке курсистичке катедре, корице зборника радова о регионалном разумевању финансиране крвавим парама држава и организација које су деведесетих година разарале државе српског народа. Реч је о личним обавезама дужничко-поверилачког карактера које не могу да се намирују променом српске колективне свести о Алојзију Степинцу. Јер, на ову свест право прво полажу потомци жртава, како је то већ говорио Душан Басташић, а не мултикултуралци који су се упрегли да мењају историјско сећање Срба. Уосталом, сетимо које су феле били сви они који су током 20. века покушавали да промене свест српског народа.

– Да ли она релативизује досадашњи тврд став СПЦ да за Степинца не може бити светачког ореола? 

Реч је о ставу само једног владике, а став једног епископа, независно од снаге иностраних лобиста који га  протежирају и који му пришивају стручне квалификације, није и не може да буде став Српске Цркве.

– Шта мислите, зашто је папа предложио формирање заједничке комисије Ватикана и СПЦ о канонизацији Степинца?

У свести обичних Срба између Православне Цркве и Ватикана много више од догматских разлика које су римокатолицизам одвеле у јерес, стоје жупници и високи клирици, какав је био Степинац, као духовни креатори, а често и непосредни физички извршиоци прозелитизма са геноцидним ликом. Тешко је Србина уловити у прозелитску клопку екуменизма све док постоји јасна, непомућена разлика између усташког викара надбискупа Степинца, с једне стране, и светих новомученика, српских Платона Бањалучког и Петра Дабробосанског, с друге стране. Увлачење високих клирика СПЦ у папину комисију за ватиканско октроисање истине о блаженом Алојзију, таква јасна представа се замућује.

– Прихватањем заједничке комисија, да ли СПЦ индиректно даје легитимитет коначној одлуци Ватикана?

Право питање је, шта СПЦ има са канонизацијом блаженог Алојзија Степинца, када је реч о јеретичкој, државоликој организацији и јеретичком светитељу. А читав низ канона Православне Цркве забрањује православним хришћанима да на било који начин учествују у прослављању јеретичких мученика и светаца. Политички гледано, акт учешћа у оваквој ватиканској комисији, као и изјаве налик изјави владике Јована (Ћулибрка), део су ширег политичко-безбедоносног пројекта псеудонаучне и псеудорелигиозне регионалне стабилизације Балкана, у којој Срби морају да своје историјско сећање на 20. век прилагоде „истини” коју је октроисала западна плутократија. Премијеров предлог за заједнички дан сећања на жртве је био преурањен, јер прво треба да Степинац из реда злочинаца ускочи у ред комунистичких жртава. Прво заједничка историја по западним окупаторским аршинима, а онда и заједнички дан сећања.

– Каква је Ваша процена, да ли ће Степинац бити проглашен за свеца и када би се то могло десити?

Беатификовани Степинац ће врло вероватно бити и канонизован, али шта ми имамо са јеретичким свецима.

– У том случају, да ли ће долазак папе у Србију бити мање вероватан? 

Ствари треба другачије поставити: није проблем да папа као страни држављанин посети било коју земљу, па и Србију. Међутим, поглавар јеретичке организације каква је Ватикан не може да буде гост СПЦ, све док између православних и римокатолика стоје јеретички догмати и крв светих српских новомученика јасеновачких, херцеговачких, личких, далматинских, банијских, кордунашких, славонских и сремских.

facebookreporter.org/2016/09/26/%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%BC%D0%B8-%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0/

Прочитај без интернета:
4 гласa