• Мило ЛОМПАР: Како веровати у искреност намера једне владе да ће штитити српску културу, кад је потписала заједно са Црном Гором одлуку да се заједнички обележи стогодишњица Петра Лубарде, и на тај начин трансферисала Лубарду црногорској антисрпској власти (иако је Лубарда сам себе написмено одредио као српског сликара)? У државним медијима се Лубарда именује не као српски него „наш” велики сликар
  • Радован КАЛАБИЋ: Као прво, Декларацију би ваљало осмислити, писати и усвојити у Београду и у Бања Луци, а не у Лондону, Ватикану, Бечу, на Крфу, у Дрездену, или у Бриселу и Вашингтону. Она мора да изнова посведочи да Срби никада нису ишли да освајају и отимају туђе, ни да другима намећу своју веру и свој национални идентитет. Али, и да објави “urbi et orbi” нашу одлучност и спремност да бранимо себе, своје име и своје национално достојанство
  • Чедомир АНТИЋ: Велика је идеја да Србија добије озбиљну националну политику и да једног дана омогући да постоји савез три српске државе: Републике Српске, Црне Горе и Србије. То је велики циљ. Такав је и циљ да око пола милиона Срба, који живе у Хрватској, Македонији и Албанији добију пуна права – рецимо она која имају Словенци који живе у Србији. То су велике идеје и штета је што их злоупотребљавају, али то не значи да оне неће опстати, јер су идеје јаче од људи!

ДОЂЕ и то: Александар Вучић и Милорад Додик објавише да ће заједно са народом, а и са свим политичким и осталим факторима, написати „декларацију о опстанку српског народа”.

Шта у том будућем документу мора бити, а шта никако не би смело?

Може ли власт која је потписала Бриселски споразум водити политику која реално обезбеђује побољшавање положаја Срба и у самој Србији и у суседним и далеким земљама?

Треба ли се овој „декларацији” само радовати или од ње – због момента у којем се лансира, пре свега због промене курса власти према Косову и Метохији, промене која креће ка «последњој кривини» – и зазирати?

_____________________________________________________________________________________

Мило ЛОМПАР, професор Филолошког факултета у Београду, књижевник

Како то власт која је у свему попуштала

сад одједном брани српске интересе?

  • Не би било лоше да, рецимо, главни трговински ланац у РС и Србији не буде хрватски трговински ланац. Хрвати су успели да главни ланац у РС и Србији буде њихов, а да о томе никаква декларација није донета! Ето, треба донети декларацију да главни трговински ланац не буде хрватски, јер је невероватно да Срби нису способни да направе трговински ланац
  • Праве мере које морају да буду примењене представљају суштински сукоб са политиком „Европа нема алтернативу”. Зато није за очекивати да ће власт која је спроводи, одједном показати слух за националне интересе. Најмилије би ми било да ме демантују

ПОСТУПЦИ политичара и државника се не мере по томе шта говоре него шта раде. Утолико ова декларација буди неповерење, пошто није јасно зашто се доноси, ако су већ пропуштене бројне прилике да се уради низ ствари за које нису биле потребне декларације. (Коштуница није имао никакву декларацију, а ипак је купио Телеком Републике Српске. )

Пропуштено је да се на темељу специјалних веза Србије и Републике Српске упоставе: различити облици институционалне сарадње, универзитетске сарадње, сарадње у оквиру школског система, саображавања заједничких културних и политичких активности.

У Црној Гори је могло да се уради јако много на поправљању положаја српског народа а да то буде у потпуном складу са међународноправним актима, односно са европском агендом наше садашње власти.

Такви поступци буде сумњу у намеру оних који декларацију доносе.

Како веровати у искреност намера једне владе да ће штитити српску културу, кад је потписала заједно са Црном Гором одлуку да се заједнички обележи стогодишњица Петра Лубарде, и на тај начин трансферисала Лубарду црногорској антисрпској власти (иако је Лубарда сам себе написмено одредио као српског сликара)?

У државним медијима се он именује не као српски него „наш” велики сликар.

То је та мимикрија којом садашња власт жели да постигне одређене регионалне ефекте на штету српских интереса. И сад неко треба да верује да ће декларацијом та власт да заштити исте оне интересе које својим поступцима дискредитује и доводи у сумњу.

Зато мислим да декларација има декларативни карактер, док је најважније да се спроводи оно о чему се прича.

У политици постоје ствари о којима се прича, али се ништа не ради, и ствари на којима се ради, а о којима се не прича. Ова декларација припада првима.

И сад ми треба да поводом вашег питања нешто кажемо, а не треба да се каже него – да се ради!

Да се издржи истина и да се на њој истрајава. А како очекујете да власт која је у свему попустила, од Бриселског споразума на даље и напустила српске националне интересе, сад одједном решила да те интересе брани и да нешто практично чини?

У то практично убрајам: да се саобразе универзитетски и културни програми Републике Српске и Србије, да се у Црној Гори делује другачије него према РС – јер у РС имате просрпску, а у Подгорици антисрпску власт према којој треба да се одређујемо на другачији начин и треба да заштитимо Србе у Хрватској. На пример: да српски портал новости у Загребу прекине да емитује антисрпску и антинационалну концепцију која се диригује из Београда, док  Пуповац обавља матрицу која је у складу са хрватском, а не српском политиком.

И тако редом!

Не могу све ни да покријем ни да знам. Али, не би било лоше да, рецимо, главни трговински ланац у РС и Србији не буде хрватски трговински ланац. Хрвати су успели да главни ланац у РС и Србији буде њихов, а да о томе никаква декларација није донета!

Ето, треба донети декларацију да главни трговински ланац не буде хрватски, јер је невероватно да Срби нису способни да направе трговински ланац.

То су поступци!

Па онда: закон о ћирилици који је наводно припремљен, не зна се кад ће бити стављен на усвајање, а кад буде усвојен, не знамо каква ће бити контрола спровођења. То је кључно – да кад се донесе закон, он буде и примењен.

Али, праве мере које морају да буду примењене представљају суштински сукоб са политиком „Европа нема алтернативу”. Зато није за очекивати да ће власт која је спроводи, одједном показати слух за националне интересе. Најмилије би ми било да ме демантују.

________________________________________________________________________________________

Радован КАЛАБИЋ, писац и историограф

Декларација мора и да нас опомене

да се чувамо и од себе самих

  • Морамо да се изнад свега чувамо комплекса кривице и самоосуђивања, које нам пропаганда наших непријатеља и њихових овдашњих помагача намеће дуже од једног века. Све то у намери да нас паралишу и ослабе нашу отпорну моћ. Декларација мора и да садржи и нашу јасно изражену свест да као православни Срби представљамо и данас, као и вековима уназад, камен спотицања на путу ка остварењу глобалне хегемоније

У НАЈАВЉЕНУ, једну и јединствену Декларацију за опстанак српског народа морало би да уђе све супротно од силних “рецепт-декларација” које су у прошлости успешно радиле на нашем нестајању.

Зато би, као прво, Декларацију ваљало осмислити, писати и усвојити у Београду и у Бања Луци, а не у Лондону, Ватикану, Бечу, на Крфу, у Дрездену, или у Бриселу и у Вашингтону.

Декларација треба да буде на српском језику и одштампана ћириличним писмом.

Она мора да подсети и изнова посведочи да Срби никада нису ишли да освајају и отимају туђе, ни да другима намећу своју веру и свој национални идентитет.

Али и да објави „urbi et orbi” нашу одлучност и спремност да бранимо себе, своје име и своје национално достојанство.

Као и неотуђиво право да се сећамо наше и славне и трагичне прошлости.

Да чувамо сећање на наше националне хероје и одајемо помен нашим невиним жртвама.

Да родољубље истакне као непролазну вредност и врлину, а одбрану Отаџбине као свету дужност.

Најављена Декларација треба да подстакне дух националног заједништа, породичне и братске љубави.

Али и да нас опомене да се чувамо и од себе самих.

А изнад свега да се чувамо од “комплекса” кривице и самоосуђивања, које нам пропаганда наших непријатеља  и њихових овдашњих помагача намеће дуже од једног века. Све то у намери да нас паралишу и ослабе нашу отпорну моћ.

Декларација мора да садржи и нашу јасно изражену свест да као православни Срби представљамо и данас, као и вековима уназад, камен спотицања на путу ка остварењу глобалне хегемоније.

Као и да смо свесни да је свет постао мултиполаран.

Да у својој неутралности нисмо и не можемо бити загледани само у једну страну света.

Коначно, Декларација треба у целини да буде прожета молитвеним духом светог владике Николаја и његовим чувеним речима:

„Дај Боже да се Срби обоже, сложе и умноже.”

Уз покајање то је једина истинска формула за наш опстанак.

______________________________________________________________________________________

Чедомир АНТИЋ, историчар, председник Напредног клуба

Бојим се да је ово „димна завеса” која треба да сакрије промене у политици Србије према КиМ

  • Оне који Вучићу кажу – „Знаш, Бриселским споразумом си дао да се интегришу Срби у састав „Репубљик Косова” – он назове издајницима. А све оне који кажу да треба вратити Косово у саства Србије, назове лудацима и фашистима. Само је он добар!
  • Шта ће му Додик у причи о декларацији? Треба му да му да легитимитет. Додик једини води успешну српску националну политику у последњих 40 година. Да ли ће до краја успети – видећемо, али је за сада једини имао резултате. Караџић је имао донекле, Милошевић је био издајник који је прихватао све планове за БиХ и такође „кувао жабу”

ПРВО, не верујем много у декларације. Само о Косову и Метохији их има двадесетак, а ни једна није испуњена.

Вучићева и претходне владе показале су да немају трајну политику за Србе изван Србије. Министарство које се тиме бави се звало: министарство, канцеларија, агенција, управа – и увек је радило мало.

Треба да се каже да су Срби ван Србије један од стубова њене политике. Ако није јасно да треба да се бавимо са 20 одсто Срба (а толико их живи ван Србије) – а две европске, признате, државе су некад имале српску већину, а сад немају (при чему су Срби у једној морали да се ратом изборе за своја права, а у другој немају права – мислим на БиХ и ЦГ) – онда не знам шта треба да буде међу стубовима наше политике.

Дакле, ако говоримо о декларацији, она мора да садржи наше циљеве који ће дефинисати шта тачно желимо, а не да то буду флоскуле о европским стандардима и слично.

Треба да се дефинишу средства којима би се то остварило – од тога какве треба да буду изграђене установе, колико новца треба да буде издвојено, па до тога да то не буде одлука једне странке него консензус парламентарних странака (минус једна или две антисистемске, као што је ЛДП).

Треће су ствари везане за привреду, културу и просвету, које треба да се на прави начин дефинишу.

Ми као држава немамо исти однос према Србима у Црној Гори, у Републици Српској и у Хрватској. Није толико битна дијаспора, као српске земље које се налазе уз границу Србије.

У дијаспори имамо до милион људи. Имају значај, ако ни за шта друго, онда за економију и просвету, а овде се о њима говори само као о овцама које треба ошишати једном годишње.

Срећан сам што се о овоме прича, јер сам још као члан председништва Г17 плус тражио да се донесе закон о српском народу у Народној Скупштини. Иако сам имао већину, од разних људи који немају државничку одговорност нисам могао то да ставим на дневни ред.

После 12 година то сад имамо, али се плашим да бомбастични наслов о опстанку српске нације намерно помињу сада када треба да демитологизују Косово. А пошто о Косову у Уставу нема ничега сем потпуно бесмислене Преамбуле, а и сам председник је на дан када је положио заклетву рекао да је то митологија, онда мислим да је ово „димна завеса” која треба да сакрије промене у политици Србије према Косову.

Те промене су логичне и неминовне, а доносе нам јако лоше последице. То је зато што људи као што је Вучић, или Тадић и Коштуница, нису били спремни да нађу исправне и одрживе циљеве, него су причали о празном суверенитету, па смо доживели да се „жаба скува”. Да тамо изгубимо све. А сад нас Вучић сврстава.

Оне који му кажу – „Знаш, Бриселским споразумом си дао да се интегришу Срби у састав „Репубљик Косова” – он назове издајницима. А све оне који кажу да треба вратити Косово у саства Србије, назове лудацима и фашистима.

Само је он добар!

Шта ће му Додик у причи о декларацији?

Треба му да му да легитимитет. Додик једини води успешну српску националну политику у последњих 40 година. Да ли ће до краја успети – видећемо, али је за сада једини имао резултате. Караџић је имао донекле, Милошевић је био издајник који је прихватао све планове за БиХ и исто „кувао жабу”.

Од времена Милошевића па до данас стално злоупотребљавамо Србе ван Србије који гледају у нас као једину отаџбину и зато морају да раде са влашћу која год да је. Тако и Додик (као што су Караџић и Бабић морали да подржавају Милошевића) мора да ради са Вучићем.

Идеје живе дуже од људи.

Велика је идеја да Србија добије озбиљну националну политику и да једног дана омогући да постоји савез три српске државе: Републике Српске, Црне Горе и Србије. То је велики циљ.

Такав је и циљ да око пола милиона Срба, који живе у Хрватској, Македонији и Албанији добију пуна права – рецимо она која имају Словенци који живе у Србији.

То су велике идеје и штета је што их злоупотребљавају, али то не значи да оне неће опстати, јер су идеје јаче од људи!

Штета је само што је то сада отворено да би се прикрила активност која иде ка томе да Србија прекине садашњу политику према Косову.

          Диана Милошевић

 

fakti.org/srpski-duh/sta-u-deklaraciji-o-opstanku-srpskog-naroda-mora-biti-a-sta-nikako-ne-sme

3 гласa