• Стаљин је руководио СССР до рата, за време рата и после рата. Он је био истински „организатор победе” СССР коју је почео да организује знатно пре почетка рата. Током три предратне године – 1938, 1939. и 1940. – бруто производи СССР и Немачке били су се практично изједначили. То је био резултат убрзане индустријализације
  • Пакт о ненападању са Немачком био је блистав дипломатски потез јер је земљи обезбедио безмало две године за припреме а границу померио 1-2 хиљаде километара на Запад
  • Политички и економски услови које је СССР створио својим генералима и другим официрима за ефикасно парирање агресији – били су безмало идеални. Совјетска армија је била слабија од немачке само зато што је Хитлерова већ имала искуство у вођењу савремених ратова великих размера, што је била потпуно мобилисана и већ прекаљена у борбама
  • СССР је током рата произвео 105.251 тенка наспрам 46.857 немачких, 516.648 артиљеријских оруђа наспрам 159.147 немачких, 99.950 војних авиона наспрам 55.727 немачких. По свим основним показатељима – осим по производњи војних камиона – СССР је надмашио Немачку. То је совјетском руководству омогућило да на фронт пошаље двоструко више дивизија него Немачка
  • Са окупираних територија је на исток било пребачено 17 милиона људи заједно са 2.593 индустријска предузећа која су почела да снабдевају фронт већ 1942. године. Да те фабрике нису биле „пресељене” – Црвена армија напросто не би имала чиме да ратује
  • После брзог пораза Француске у мају-јун 1940, Стаљин је морао да буде још опрезнији. Јер, француска армија је у то време сматрана најмоћнијом копненом армијом на свету. А још је на страни Француске било 12 енглеских, 22 белгијске, 8 холандских и 2 пољске дивизије
  • Француска и Велика Британија, иако су већ биле у рату са Немачком, у зиму 1939/1940 спремале су експедициони корпус за рат против СССР који би ударио преко Финске. У лето 1940. те земље су планирале и авио-ударе по налазиштима нафте око Бакуа      

         Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе и прогнозе

         ОСТАЛО је мало до 70-годишњице Велике Победе. Следе: параде, ватромети, одавање почасти ветеранима који су доживели до наших дана, филмови о подвизима на фронту и у позадини. И наравно: спорови о томе како је требало рат почињати, како га водити и како завршавати, а такође – ко је крив за поразе и ко је заправо извојевао победу.

         Нажалост, масовна свест доживљава рат крајње упрошћено: генерали, штабови, карте, одлуке, тенкови, топови, војници – ура! – мотив –  пробој – победа! Ако победе одмах нема, то значи да је неко донео неправилну одлуку, да је погрешио, а ако рат још почиње са онаквим катастрофалним поразима, као 1941, онда то  значи да су грешке биле просто злочиначке.

         Друштво поставља једнако проста питања: због чега генерали нису добили тенкова колико им је било потребно? Где је била авијација? Зашто је пешадија деловало неусаглашено? Све у том стилу. Заправо, све своди на једно: зашто се одступало?

         Још током рата јавности је било предложено објашњење неуспеха током првих месеци – изненадни напад.

         После Стаљинове смрти, а нарочито током перестројке, верзија о изненадном нападу била је најпре допуњена верзијом о грубим грешкама Стаљина при одређивању момента немачког напада, а затим се појавила верзија о дубинској погрешности и чак преступном карактеру Стаљинове предратне политике. Та верзија је била, у суштини, постала доминантна.

         У либералним круговима се родила формула: рат је 1941. године изгубио Стаљин, а 1945. га је добио народ.

         Занимљиво је да сада – док траје процес који су новинари назвали ”друштвеном рехабилитацијом Стаљина” – народ одбија да поверује у верзију о погрешности, а поготово о злочинствима руководства, али никаква друга објашњења осим фамозне изненадности напада још не добија. Упркос томе што се порази совјетске армије током 1942. године никаквом изненадношћу напада не могу објаснити.

         Све у свему, земља-победник и после 70 година од Велике Победе сасвим мутно себи представља како је победила јер виђење Великог Отаџбинског рата црпи из широко распрострањених митова и легенди. А ако се не могу правилно оценити разлози својих победа и пораза – онда се праве и погрешни закључци због којих се и у будућности можеш наћи у опасности. Зато би било добро разабрати се у догађајима који су били далеки од бојних поља, али су определили исход рата.

         Почнимо од руководства.

         Стаљин је руководио СССР до рата, за време рата и после рата. У већем делу тог периода он је имао ако не апсолутну, оно више него довољну власт да без ометања реализује своје стратешке планове.

         Он је припремао земљу за рат, он је – упркос томе што је Врховним Главнокомандујућим постао формално тек 8. августа 1941. године – од првог дана дириговао дејствима јединица на целом огромном фронту.

         Он је одредио и црте послератног света.

         Због свега, политика СССР у целом историјском периоду повезаном са Великим Отаџбинским ратом – од његове припрема до резултата – може бити означена као стаљинска.

         Одавде следи неизбежан закључак: Стаљин не може бити одговоран само за поразе 1941. године и не може не бити заслужан за победу 1945. године. Он као руководилац носи суштинску одговорност за све неуспеха (чак и ако они објективно нису могли да се избегну), али њему у пуној мери припадају и ловорике победа.

         Може се, наравно, тврдити да су победе доносили генерали и војници. Само, генерале је било потребно изабрати и поставити на права места, а војнике – наоружати, обући, обути и хранити.

         Тачно је: Стаљин није био војсковођа у смислу да је непосредно командовао јединицама и армија. Његова ула се најбоље види у овој историјској паралели.

         Између 1793. и 1795. године члан Комитета јавног спаса Конвента револуционарне Француске био је Лазар карно који је био задужен за војни персонал и покрете трупа. Његова зачуђујућа енергија и способност предвиђња омогућили су револуционарној републици да има све што је потребно за функционисање 14 армија које су добиле рат против прве коалиције. Карноа су зато прозвали „организатором победе”.

         Управо те речи одређују улогу Стаљина у победи СССР. Он је заиста био организатор победе, поготово што је он победу почео да организује знатно пре почетка рата.

         Током три предратне године – 1938, 1939. и 1940. – бруто производи СССР и Немачке били су практично једнаки. То је био резултат убрзане индустријализације ради које су морали да буду мобилисани сви ресурси земље.

         Тадашњи темпо индустријализације не једном је био критикован и 30-их година и у наше време. Потребне структурнее промене у друштву обезбеђиване су у доброј мери административним и репресивним притиском, а то није могло никога да радује.

         Корен је чупан милионима људи који су били принуђени да мењају начин живота, а и да се суоче са озбиљним лишавањима. А шта ј био резултат?

         СССР је током рата произвео 105.251 тенка наспрам 46.857 немачких, 516.648 артиљеријских оруђа наспрам 159.147 немачких, 99.950 војних авиона наспрам 55.727 немачких. По свим основним показатељима – осим по производњи војних камиона – СССР је надмашио Немачку. То је совјетском руководству омогућило да на фронт пошаље двоструко више дивизија него Немачка.

         Црвена армија је кризу техничке опремљености преживљавала од краја 1941. до друге половине 1942. године. Огромна количина технике била је изгубљена у приграничним биткама и „котловима” током 1941, а војне фабрике евакуисане  са територија које су заузели хитлеровци – почеле су да производе тек крајем лета или почетком јесени 1942. године…

         Са окупираних територија је на исток било пребачено 17 милиона људи заједно са 2.593 индустријска предузећа која су почела да снабдевају фронт већ 1942. године. Да те фабрике нису биле „пресељене” – Црвена армија напросто не би имала да чиме ратује.

         Да подсетим: главни проблем руске армије у Првом светском рату био је недостатак артиљеријских оруђа, муниције, пројектила и опреме. Влада Николаја II успела је да тај проблем реши тек крајем 1916, када је већ било касно. То јест: уследио је пораз империје у практично добијеном рату, а револуција и грађански рат били су плод неспособности владе да организује нормално функционисање позадине.

         Генерали увек само саопштавају политичком руководству колико им је чега потребно за победу. Њих не занима где ће политичко руководство све то пронаћи. Они, у крајњем случају, свој пораз објашњавају тиме што тенкове нису добили, што муниција није стигла на време, што нису добили појачања.

         Руководство СССР је успело не само да организује рад индустрије у позадини и да тако обезбеди армију великим количинама бољег наоружања од немачког, или бар упоредивог с њим, него и да то изведе у условим када је већи део активног мушког становништва био на фронтовима.

         Током ратних година, СССР је мобилисао 34,5 милиона људи. Претежно мушкараца. С обзиром да је уочи рата имао 196,7 милиона становника, то значи да је мушкараца у узрасту за војну службу имао у најбољем случају највише 50 милиона (бар половину становништва чиниле су жене, а међу мушкарцима бар половину – старци и деца).

         Ово значи да су биле мобилисане најмање две трећине мушкараца способних за рад. Њих су у производњи замениле жене и деца које је требало обучити професији и при том не дозволити да дође до пада квалитета и количине производа.

         Само талентовани менаџери могли су натерати економију земље да функционише у условима када су основне индустријске зоне земље биле у рукама непријатеља, док су радници делом служили у армији, а делом остали на окупираној територији.

         После Хрушчовљеве и Горбачовљеве антистаљинске кампање – правило „доброг стила” било је проналажење „руке НКВД” у свему и свачему. Али, нису могли одреди НКВД који су спречавали напуштање фронта (а није их ни било јер су формирани од јединица са фронта) митраљезима натерати тенковску армију или авио-пук да крену у напад. Уосталом, нека неко проба да било куда потера наоружану и прекаљену ратну јединицу.

         Није НКВД могу да радничком занимању научи новајлије, да проналази нафту по Сибиру, да гради фабрике по степама… Све су то радили стручњаци које требало селектовати и поставити на положаје. То је био један од задатака политичког руководства, па и самог Стаљина. Очевидно је да је он у томе успео.

         Дакле: политичко руководство је смогло да у условим катастрофалних пораза и повлачења током прве ратне године да армији обезбеди и уредне испоруке оружја и ратне технике, а појачања.

         Може се претпоставити (што многи и чине) да катастрофе 1941. не би било да политичко руководство није направило низ грешака. Оценимо заснованост те критике.

         Знамо да је Стаљин покушавао да одложи почетак рата да би завршио наоружавање армије. Да је рачунао да ће она потребну спремност достићи до лета 1942. године. Безмало је успео да обезбеди то време. Рат је почео у лето 1941. године. Пакт о ненападању са Немачком био је блистав дипломатски потез јер је земљи обезбедио безмало две године за припреме а границу померио 1-2 хиљаде километара на Запад.

         Сада многи тврде да Хитлер – да није било тога пакта са СССР – не би напао Пољску. То није истина. Хитлер се у много горим условима (Француска и СССР су са Прагом били повезани споразумом о међусобној помоћи) није уплашио уцењивања Запада ратом и добио је оно што је хтео. Француска је, под притиском Енглеске, одустала од подршке Чехословачкој, а СССР су присилили да не подржи Чехе. Чак је и Пољска изјавила да неће пропустити совјетске трупе које би кренуле у Чешку.

         СССР се током свих предратних година морао прибојавати формирања Западне коалиције у којој би Велика Британија, Француска, Немачка и Пољска биле заједно против Совјетског Савеза. Јер, пољска влада се још у пролеће 1939. спремала за заједнички поход са Немачком на СССР.

         Француска и Велика Британија, иако су већ биле у рату са Немачком, у зиму 1939/1940 спремале су експедициони корпус за рат против СССР који би ударио преко Финске. У лето 1940. те земље су планирале и авио-ударе по налазиштима нафте око Бакуа.

         У првом случају им је план покварио брзи пораз Финске, а у другом – пораз савезника у Француској и бекство остатака њихових армија преко Данкерка на Британска острва.

         У таквим приликама, свака несмотреност у односима са Немачком могла је СССР увући у рат са коалицијом Запада који би са задовољством разрешио своје противречности са Немачком на рачун Совјетског Савеза.

         После брзог пораза Француске у мају-јун 1940, Стаљин је морао да буде још опрезнији. Јер, француска армија је у то време сматрана најмоћнијом копненом армијом на свету. А још је на страни Француске било 12 енглеских, 22 белгијске, 8 холандских и 2 пољске дивизије. Француска и њени савезници имали су један и по пут више тенкова него Немачка која је такву предност имала у авијацији, ако се не рачунају британски виони дислоцирани на острвима.

         А после само месец дана борби – на све то су остале само успомене, а Француска је капитулирала.

         Формирање совјетских механизованих корпуса није до 1941 још било завршено, они нису располагали потребним бројем камиона, вучом за артиљерију и средствима везе, па су у суштини били само условне бојеве величине.

         Авијација је располагала углавном авионима старих типова који нису били у стању д се равнправно носе са немачким.

         Да је наоружавање могло да се заврши – вишекратно би повећало бојеву способност совјетске армије.

         Совјетско руководство је рачунало на могући почетак рата у 1941-ој па је уз границу сконцентрисало моћну армијску групу, али је она била два пута малобројнија од немачке армаде која је учествовала у реализацији плана „Барбароса”. Додуше, формално је имала више тенкова, авиона и атриљеријских цеви.

         Све у свему, совјетско руководство је у предратном периоду ефикасно искористило дипломатска средства да осујети формирање западне коалиције против СССР, успело је да безмало две године земљу држи изван конфликта, добијајући на времену за припремање армије и превођење индустрије на ратне колосеке.

         Истовремено је на западној граници била сконцентрисана армијска група довољна за одбијање првих удара Вермахта и куповину времена потребног за мобилизацију и форсирано јачање армије.

         Да је снага за ефикасно супротстављање немачком нападу било довољно – сведоче борбе вођене на југозападу под руководством Буђоног и Кирпоноса. До августа-септембра 1941. – њихове јединице су успевале, полако се повлачећи у дубину територије СССР, и да избегну озбиљне поразе и да не дозволе дубке пробоје немачких снага.

         Само је катастрофални пораз јединица Западног фронта, који је дубоко оголио десно крило и омогућио Гудеријану да нанесе удар заобилазећи Припјатске мочваре, што је довело до распада Југозападног и Јужног фронта и губитка њихове практично целокупне живе силе технике.

         Политичко руководство је генералима фактички створило идеалне политичке услове за вођење рата и обезбедило формирање армије довољне и по бројности и по наоружању и техничкој опремљености.

         Политичко руководство није криво што сви генерали нису били спремни за вођење рата новог типа – за немачки блицкриг. Уосталом, није сваки генерал, који је добар у мирно време, на правом месту у време рата. А то схватити пре него што почну битке – није увек могуће.

         Политички и економски услови које је СССР створио својим генералима и другим официрима за ефикасно парирање агресији – били су близу идеалним. Совјетска армија је била слабија од немачке само зато што је Хитлерова већ имала искуство у вођењу савремених ратова великих размера, што је била потпуно мобилисана и већ прекаљена у борбама.

         Немачка је 1941. године – без претеривања – имала најбољу копнену армију у свету. А са тим се није могло ништа учинити – армије се коначно стварају само током ратовања.

         Упркос томе, а и поразима током прве године ратовања и губицима огромних територија на којима је до рата живело 40 одсто становништва и било сконцентрисано преко 50 одсто војне индустрије, отпорност политичког и економског система СССР у 1941. години била је толика да му је омогућила и да се одржи и да преломи ток рата у своју корист.

         Без обзира на раширене измишљотине, совјетска армија је рат водила прилично ефикасно. Црвена армија је за цео рат имала 11,3 милиона мртвих и трајно избачених из строја.

         Немачка и њени савезници изгубили су на Источном фронту 8,6 милиона људи. А при том је Хитлер током две последње године смишљено водио рат на изнуривање противника.

         Претпоставка је била да ће немачка армија бити у стању да Црвеној армији нанесе такве губитке да СССР неће бити у стању да настави рат. Међутим, преко 60 одсто свих губитака Црвене армије су из прве две године ратовања. Током последње две године рата – Немачка и њени савезници губили су више војника него Совјетски Савез.

         Да би остварио циљ – Вермахт је морао обезбедити однос сопствених и губитака Црвене армије у сразмери 1:4. А реални однос током рата је био мањи од 1:2, а за последње две године рата Немци су губили више него Црвена армија чији су основни губици били у 1941. и првој половини 1942. године.

         Међутим, после победоносног рата требало је још учврстити победу, обезбедити је правно и добити материјалне и територијалне дивиденде. Са савезницима какве је имао СССР, решавање таквог задатка било је много компликованије од саме победе над Рајхом.

         У 1945. години, и САД и Велика Британија нису толико размишљале како да што пре заврше рат са Немачком колико о томе да не дозволе јачање СССР и да принуде Москву да се одрекне било какве улоге у послератној Европи.

         Савезници СССР нису намеравали да поштују чак ни Техеранске и Јалтинске споразуме који су прилично конкретно оцртали контуре послератног света. Енглези су складиштили немачко оружје да би могли да наоружају и баце против Црвене армије немачку армију која само што је капитулирала. Американци су рачунали на своју атомску бомбу.

         Сада се многи често присећају легенде према којој је маршал Жуков наводно предлагао Стаљину да англосаксе „баци у Ла Манш”, али овај то није дозволио. То је бајка коју Жуков није могао изговорити у реалним условима 1945. године.

         Жуков није ништа лошије од Стаљина схватао улогу позадине која обезбеђује технику и формира резерве за достизање победе. А он је знао да је совјетска позадина испошћена.

         Већи део мушкараца способних за рад био је у армији. Европски део земље био је практично потпуно разорен и била му је потребна хитна обнова. Могућности индустрије САД и Британије надмашивале су могућности индустрије СССР неколико пута.

         Блицкриг против њих није био могућ јер су се налазили иза Ла Манша, односно преко океана, а располагали су много моћнијом флотом него СССР. Рат који би дуже потрајао СССР није могао добити. Противник би располагао надмоћним ресурсима којима би га угушио. Маршала који би предложио такву авантуру – требало је одмах стрељати јер би то био план уништења СССР.

         Али, ако је совјетско руководство знало да није способно за озбиљну дуготрајну конфронтацију са савезницима – то су и савезници знали и спремали се да то у пуној мери искористе како би Москву лишили плодова победе.

         Амерички приступ био је реалистичнији од енглеског.

         Западна јавност тих година не би дозволила да почне још један рат (против СССР) – одмах после победе над Немачком. Осим тога, ако се има у виду моћ совјетских армија сконцентрисаних у Европи – англо-америчке трупе на континенту могле су напросто престати да постоје. То, међутим, није мењало положај СССР (који није могао победити чак и да је потаманио десет милиона англосакса), али је то мењало позицију влада у Вашингтону и Лондону.

         Напад на СССР и губитак притом чак и само милион и по људи – јавност им не би опростила.

         Зато је деликатно америчко уцењивање атомском бомбом, којим се послужио Труман у Потсдаму, изгледало у тим условима идеалним. Стаљину су набацивали да – уколико до нечега дође- нико неће у борбу слати америчку пешадију. Односно: да ће авијација избомбардовати СССР и да ће се на томе рат завршити.

         Добро позната Стаљинова реакција на Труманова набацивања је врхунац вештине политичара и дипломате. Да подсетим: Труман је обавестио Стаљина да САД располажу атомском бомбом, а он се томе није нимало изненадио и држао се тако као да је за њега атомско оружје једнако обична ствар као тенк Т-34.

         Не схватајући какав то адут Стаљин држи у рукаву, шта то уопште може бити, шта може супротставити америчкој атомско уцени, Труман је одлучио да не ризикује,  да не прелази границу, нити да отворено уцењује. Потрудио се да остави утисак да је Стаљину напросто открио новост.

         Може се рећи да је у тој ситуацији Стаљин блефирао. Он није имао чиме да одговори на оштру игру – да су се САД и Британија у њу упустиле. Али, његов ауторитет у међународној политици био је у том моменту тако велик да се у Лондону и Вашингтону нису одлучили на ризик, претпоставивши да руководство СССР има чиме да одговори и да се зато држи тако спокојно.

         Зато је СССР добио више него што је могао да очекује. Цела Источна Европа ушла је у његову сферу утицаја. Безбедност западних граница била је на тај начин обезбеђена. На могућем европском војишту – совјетске границе нису се могле атаковати уз помоћ класичног наоружања.

         Совјетско руководство се у критичној ситуацији – не располажући ни једним адутом – тако квалитетно припремило за рат да није дозволило формирање антисовјетског савеза запада и чак је од Велике Британије и САД направило своје савезнике. Тако су земље које су припремале рат за уништење СССР биле принуђене да му помажу.

         Упркос катастрофи из првог периода рата, која би сломила сваку другу државу, СССР је – захваљујући политичком и економском потенцијалу који је створило његово руководство – успео и да се одржи и да победи. При том је совјетски систем управљања показао своју еластичност и ефикасност.

         На крају рата, у условима када је изнурена земља морала да заштити своје интересе од бивших савезника који су се нагло претварали у противнике – руководство СССР је успело, немајући у рукама ниједан јак аргумент који би могло да парира атомској уцени, да одбрани плодове победе и да не дозволи и сам покушај уцене.

         Велики Отаџбински рат није био добијен само на бојним пољима него и у фабричким погонима.

         СССР га је добио и за столовима дипломатских конференција, и на нивоу стратешког планирања јер су људи који су тада руководили Совјетским Савезом – Стаљин и тим који је он одабрао – били квалификованији и талентованији од својих опонената.

fakti.org/rossiya/staljin-bio-profesionalniji-i-talentovaniji-od-hitlera-i-od-cercila-i-od-ruzvelta

Прочитај без интернета:
4 гласa