АКО ПОСТОЈИ ОСОВИНА МОСКВА-БЕРЛИН – НЕМА НИ НАТО НИ АМЕРИЧКЕ ДОМИНАЦИЈЕ НАД ЕВРОПОМ

  • Да Црвена армија није `45 опколила Берлин,  претходница савезничких снага могла је најкасније 27-ог априла доћи до Берлина са запада. Хитлер је чинио све да се управо то и догоди
  • Стљин је знао да мора да жури. Јер, Рузвелт је умро 12. Априла, а његов наследник, Хари Труман, био је познат као аутор крилатице: „Ако видимо да побеђује Немачка, ми треба да помажемо Русији, а ако побеђује Русија, ми морамо да помажемо Немачкој и на тај начин им омогућимо да се међусобно убијају што више…“
  • Стаљин је до до једностраног проглашења Савезне Републике Немачке покушао да сачува јединствену, неутралну Немачку. Неутрална демилитаризована Немачка отежала би англосаксоцима стварање антисовјетског блока, разбијајући комуникацију између севера и југа будућег НАТО
  • Територија неутралне Немачке би била одличан тампон између совјетске и америчке Европе. Да би започеле копнену агресију против СССР и његових савезника, САД би морале једнострано да наруше неутралност Немачке
  • Савез Немачке са Русијом омогућава Берлину и Москви потпуну контролу над Централном и Источном Европом. Ако су Немачка и Русија у тесном савезу, онда све што се налази између њих (од Балтика до Јадрана), има само онај ниво независности који им одобре старији партнери
  • Стратешко решење у савременом хибридном рату са САД лежи у обнови руско-немачког савеза.  То моментално решава проблем лојалности не само Источне Европе, већ и Француске. Без Берлина, НАТО не постоји и нема америчког утицаја у Европи. Зато је Берлин био и треба да буде руски савезник

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

         ПРЕТПОСЛЕДЊА операција Великог Отаџбинског (Другог светског) рата (Берлинска) почела је 16. априла, а завршила се 8. маја 1945. године, недељу дана након капитулације берлинског гарнизона.

         Њен крај се практично поклопио са последњим даном рата. Последња ратна (Прашка) операција, трајала је од 5. до 12. маја, и практично није била толико борбено, колико војно-полицијско чешљање терена.

         Током Прашке операције, за разлику од Берлинске, Црвена армија намерно није армији „Центар“ блокирала путеве за бекство и предају савезничким снагама. На тај начин је и Праг спасен од уништења, јер су избегнуте уличне борбе, и спашени су својетски војници, јер нису морали да се боре са нацистима сатераним у ћошак и спремним да се се боре до последњег.

         Поставља се питање: зашто је Црвена армија опколила Берлин, не остављајући берлинском гарнизону отворен пут за бекство? Можда би тако и Берлинска операција могла проћи са драстично мањим губицима?

         Не би. Зато што се, управо током Берлинске операције решавала политичка судбина Велике Победе. Подсећам да је још у јануару-марту 1945. године, совјетској војсци која је била на Одри остало још 60 километара до Берлина, док су англо-амерички савезници са Рајне до немачке престонице морали да пређу још 400-600 километара. По претходном договору линија разграничења између Совјетског Савеза и савезника је требала дабуде на 100-200 километара западно од Берлина, на реци Елби.

         Али, онда се ситуација драстично изменила. Већ 21. марта англо-америчка војска је почела Рурску операцију, а 1. априла су главне снаге немачког Западног фронта биле опкољене, па је 14. априла почела агонија опкоњених снага. Командант немачких снага на Западу, генерал-фелдмаршал Валтер Модел, убио се 15. априла, 17. априла Западни фронт је коначно пао, а 18. априла 1945. године су капитулирали остаци опкољених трупа.

         Између Берлина и англо-америчких трупа више није било значајних немачких контингената. Савезници су могли напредовати у оперативном вакууму и ући у престоницу Рајха за недељу дана.

         Подсећам: Берлинска операција Црвене армије почела је 16. априла. У оном тренутку, када је постало јасно да је немачки отпор на Западу практично сломљен и да је пут на Берлин савезницима отворен.

         Да су савезници играли поштено, СССР не би морао да жури и уместо операције опкољавања Берлина могао је једноставно притиснути Немце ка Елби уз помоћ артиљерије и авијације. И пустити их да се предају коме год желе.

         Међутим, премијер Велике Британије Винстон Черчил је предложио да се искористи прилика и да се Берлин заузме пре Црвене армије.

         Да је био жив амерички председник Френклин Делано Рузвелт, који је са СССР-ом спроводио политику сарадње, а не конфронтације, Черчилов предлог вероватно не би наишао на подршку.

         Али, Рузвелт је умро 12. априла. А његов потпредседник и наследник, Хари Труман, био је познат као аутор крилатице: „Ако видимо да побеђује Немачка, ми треба да помажемо Русији, а ако побеђује Русија, ми морамо да помажемо Немачкој и на тај начин им омогућимо да се међусобно убијају што више…“.

         Труман је био поборник политике обуздавања СССР и њему је овај Черчилов предлог био по вољи.

         Савезници су започели марш на Берлин и Црвена армија је била приморана да пожури са изласком на раније договорену линију разграничења. У Москви су добро знали колико је тешко истерати савезнике са територија које су заузели, чак и ако су то урадили незаконито и у супротности са постојећим споразумима.

         Зато се сусрет совјетских и америчких трупа у Торгау на Елби десио 25. априла, а Берлин се супротстављао још недељу дана и предао се тек 2. маја. Да Црвена армија није опколила град, онда би 26-ог или у крајњем случају 27-ог априла, претходница савезничких снага могла доћи до Берлина са запада. Хитлер је чинио све да се управо то и догоди.

         Већ 24. априла 12-а армија генерала пешадије Венка – последња немачка организована сила на Западном фронту –ступила је у борбу са совјетским трупама са јединим циљем: сачувати коридор ка Берлину, којим би могле проћи трупе западних савезника.

         Можда се некоме чини да није била велика разлика ко ће заузети Берлин и поставити питање – да ли је било неопходно за престиж платити животима хиљада војника? Међутим, разлика је велика и није ствар била у престижу. Или не само у престижу.

         Контролишући Берлин, западни савезници су могли успоставити контролу и над 80-90% територије Немачке. Осим тога, контрола над престоницом омогућила би им да тврде да се Немачка предала управо њима. Они су, уосталом, на тај начин одрадили сепаратну предају немачких снага у Италији и покушали су сепаратни договор о капитуалцији Рајха са владом Хитлеровог наследника грос-адмирала Деница. Са таквим адутима, савезници би учтиво истерали СССР из Немачке.

         Међутим, Стаљин је до самог краја, до званичног једностраног проглашења Савезне Републике Немачке покушао да сачува јединствену, неутралну Немачку, чак и по цену очувања тамо, по угледу на Финску, капиталистичког система.

         Стаљин је био велики политичар, стратег који је видео далеко и мислио деценијама унапред. Неутрална демилитаризована Немачка отежала би англосаксоцима стварање антисовјетског блока, разбијајући комуникацију између севера и југа будућег НАТО.

         Осим тога, на примеру Финске знамо да лишена војне моћи и перспективе интеграција у западну алијансу, капиталистичка држава је могла опстати и стабилно се развијати само економском оријентацијом ка Совјетском Савезу.

         У капиталистичком свету могу да деле тржиште и профит са војним савезником, али не и са политички неутралним економским конкурентом.

         Коначно, територија неутралне Немачке би била одличан тампон између совјетске и америчке Европе. Да би започеле копнену агресију против СССР и његових савезника, САД би морале једнострано да наруше неутралност Немачке.

         Неутрална Немачка није формирана због опструктивне позиције САД, али барем је стварање Демократске Републике Немачке на једној трећини Немачке територије гурнуло потенцијалну линију фронта триста-четиристо километара на запад. И што је најважније – то је приморало Немце из СРН, који су до краја 80-тих година сматрани за главну ударну силу НАТО, да у случају конфликта морају да ратују против Немаца у ДДР, то јест, да покрену грађански рат.

         Коначно, главни детаљ који је важан и актуелан и данас. Савез Немачке са Русијом омогућава Берлину иМоскви потпуну контролу над Централном и Источном Европом. Ако су Немачка и Русија у тесном савезу, онда све што се налази између њих (од Балтика до Јадрана), има само онај ниво независности који им одобре старији партнери.

         И обрнуто, губитак позиција у Немачкој, распад немачко-руског савеза моментално чини несигурним позицију Русије не само у Источној Европи, већ иу западним земљама Руског царства.

         Немачка, као суперпроводник, улазећи у англосаксонску орбиту моментално преноси антируски утицај све до Прибалтика и Украјине.

         То није само данашња реалност. Тако је било у Првом и Другом светском рату. С друге стране, само савез Русијеи Немачке омогућава заједнички утицај до обала Ламанша.

         Палијативно, квазинеутрално, али привремено и неодрживо решење је фрагментирана Немачка (као до 1871. године или у периоду од 1945-1990. године), чији се различити делови налазе под утицајем разних спољних сила.

         Совјетски Савез се 1945. борио за неутралну (у ствари економкси оријентисану на њега) Немачку, али у конфронтацији са САД могао је постићи само узајамно блокирану политичку позицију у центру Европе.

         Након укључивања уједињене Немачке у НАТО блок (због немачке суперпроводљивости политичког утицаја) он се веома брзо проширио до граница СССР, а затим, узимајући балтичке државе, покушао да изађе и на руске границе.

         Стратешко решење у савременом хибридном рату са Сједињеним Америчким Државама лежи у обнови руско-немачког савеза.

         То моментално решава проблем лојалности не само Источне Европе, већ и Француске. Без Берлина НАТО не постоји и нема америчког утицаја у Европи. Зато је Берлин био и треба да буде руски савезник.

         Превео: Срђан Ђорђевић

извор: http://fakti.org/srpski-duh/istorija-ne-tumbaj/staljin-je-bio-veliki-politicar-strateg-koji-je-video-daleko-i-mislio-decenijama-unapred

Прочитај без интернета:
9 гласовa