АМЕРИКАНЦИ СУ ВЕЋ УСТУКНУЛИ, ОДСАД ЋЕ СЕ ЊИХОВИ ПРОБЛЕМИ САМО – УМНОЖАВАТИ

  • Oчекивани коренити преокрет у глобалном супротстављању Русије и САД већ догодио – 2015. године. Материјализовао се у отвореном мешању Русије у сиријски конфликт
  • САД су признале да је немогуће разрешити текуће кризе без директних преговора са Русијом. Суперсила, која је претендовала на улогу светског хегемона – пристала је да са другом државом води преговоре под једнаким условима и без претходних условљавања, а тиме је и њој аутоматски признала статус једнаке суперсиле
  • То је оно што су САД покушавале да избегну од времена распада СССР. Уосталом, то је било основа њихове спољнополитичке доктрине – не допустити стварање државе која је способна да изазове САД. Русија их је изазвала, САД су покушале да је обуздају, да игноришу њене интересе. Али, крајем 2015. године САД су биле принуђене да признају своју неспособност да реализују властиту спољнополитичку доктрину
  • Да ли ће се САД одлучити на отворени војни окршај са Русијом, да ли ће изабрати тактику економског уништења савременог света (према принципу „никоме нећеш припасти“) или код америчке елите има довољно здравог разума да се задовоље улогом једног од многих центара моћи (далеко од најутицајнијег) у савременом свету?
  • Не треба сумњати у то да ће 2016. постати година тешких, али победоносних за Русију политичко-дипломатских окршаја. Сваки од тих судара ће, једноставно, приближити неизбежну победу и чинити је све очигледнијом
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе и прогнозе

ПРЕ годину дана, на самом почетку 2015. године, у једном од коментара, написао сам да ће 2015. година постати година коренитог преокрета.

Притом сам направио аналогију са 1943-ом годином. А та аналогија може да буде примењена и за 2016. годину.

У Великом Отаџбинском рату коренит преокрет се десио баш 1943. године.

После разбијања и уништења 6-е Паулусове армије код Стаљинграда, најбољем стратегу Рајха, генерал-фелдмаршалу фон Манштајну, пошло је за руком да извуче са Кавказа полуокружене јединице групе армија „А“, да стабилизује фронт и да нанесе совјетској групацији, која је наступала на Дњепропетровск и Запорожје, осетан противударац који се завршио поновним освајањем Харкова од стране нациста.

Он је припремио планове нове стратешке офанзиве, која је првобитно била планирана за крај априла-почетак маја 1943. године у рејону курске избочине, а позната је као Битка код Курска.

Али, Мајнштајнови планови су били осујећени.

Офанзива немачке војске је почела тек 5-ог јула и брзо је заустављена. Совјетска армија је прешла у контраофанзиву и успела да до краја године ослободи Украјину са леве обале Дњепра, да у широком фронту пређе Дњепар у његовом средњем и доњем току и да створи стратешке плацдарме на десној обали и створи услове за ослобођење 1944. године, целе територије Совјетског Савеза (сем блокираног до последњег дана рата Курландског плацдарма).

После слома офанзиве код Курска, немачка армија до самог краја рата, чак није ни покушавала да преузме стратешку иницијативу и једноставно је настојала да добије на времену, пошто се руководство Рајха, које је било у агонији, трудило да играјући на противречностима између савезника у антихитлеровској коалицији, постигне за себе прихватљиве услове мира.

Неизбежност пораза је за немачке стратеге била очигледна још почетком 1943. године. После уништења 6-е армије, Немачка није имала шансе да попуни губитке у људству и војној техници.

Фактички, и кашњење са припремом офанзиве код Курска било је изазвано искључиво неспособношћу Берлина да на време (до маја) попуни дивизије, које су имале огромне губитке на јужном крилу фронта, људством и војном техником.

На стратешком и економском плану, резултат рата је такође био јасан већ у пролеће 1943. године и никакви напори политичког руководства и војне команде Рајха нису могли да зауставе или промене ток ствари. У томе је суштина главног преокрета – крајњи резултат после тога је био предодређен. Међутим, агонија је трајала још две године.

Сматрам да се очекивани коренити преокрет у глобалном супротстављању Русије и САД 2015. године, већ догодио. Он се материјализовао у отвореном мешању Русије у сиријски конфликт.

Зато су САД већ у децембру 2015. године биле принуђене да повуку захтев за оставку Асада, као прелиминарни услов за почетак преговора између сиријске власти и оних који се скривају иза еуфемизма „умерена опозиција“.

Имајући у виду да је тај захтев био кључни од почетка сиријске кризе – САД су фактички признале немогућност реализације декларисаног циља, односно – свој пораз.

Осим тога, мешање Русије у сиријски конфликт, оголило је стратешке противречности између САД и њиховог савезника Турске.

Сирија 2015.

Раније су Вашингтон и Анкара намеравали да ту противречност разреше на рачун Асада и Сирије.

Сада једини терен на коме могу да играју мање-више самостално остају Курди Сирије и Ирака (и то привремено).

Узимајући у обзир дијаметрално супротне позиције Вашингтона и Анкаре у вези са курдским питањем, противречности ће да јачају, а позиције обе земље на Блиском Истоку ће слабити.

Најзад, обавезе Вашингтона, преузете на предлог Русије у оквиру резолуције ОУН-а, у супротности су са интересима и деловањем њихових савезника из земаља Залива (Саудијска Арабија, Катар…), које су већ приступиле формирању самосталне „исламске коалиције“.

Овај фактор такође слаби контролу САД над процесима у региону.

Главно је то што је још током лета монолитни антисиријски фронт, састављен од САД, ЕУ, Турске и монархија залива, разбијен на четири компоненте, чији се интереси све више разилазе. Русија је добила већи простор за политичко-дипломатско маневрисање и сваког дана појачава игру, засновану на противречностима.

О повлачењу САД са споредних фронтова већ сам писао, али ћу да истакнем да деблокирање реформи ММФ и изражен јавни захтев потпредседника САД Џозефа Бајдена украјинским властима да „испуњавају Минск“ и да отпочну са федерализацијом – крајње је важно одступање од њихове политике вођене током последњих пет година.

Штавише, ако ситуацију у вези са ММФ широка публика није у стању да оцени, зато што ретко ко може самостално да схвати механизам функционисања Фонда, нова политика према Украјини је очигледна.

Јер, управо тај исти Бајден, у оквирима традиционалне за САД политике подршке унитарности украјинске државе, дао је одобрење за почетак казнене операције у Донбасу која се излила у дуготрајни крвави грађански рат који је уништио украјинску економику и државност.

Свима је у сећању прво заседање украјинског руководства (које чак није до краја поделило положаје и дужности) 2014. године у Врховној Ради, на ком је Бајден заузимао председавајуће место, после чега су отпочеле жестоке борбе у Донбасу.

Кроз годину и по дана, тај исти Бајден, у тој истој Ради, тим истим људима са говорнице говори да регионима Украјине (не само Донбасу) треба дати далеко више самосталности, него што је захтевао Донбас у пролеће 2014. године (тада није ни било ДНР/ЛНР, постојале су само Доњецка и Луганска област).

Поставља се питање: зашто је ратовала Украјина уз подршку САД годину и по дана и како могу да се оцене резултати тог ратовања ако сада треба уступити куд и камо више пуномоћја и већем броју субјеката него што је било првобитно потребно?

Фактички, на свим војним, политичким и дипломатским – чак и на финансијским – фронтовима, САД скидају првобитне захтеве (због којих су и почели ратови) и покушавају да уђу у режим преговарачког процеса.

Бајден у Врховној Ради

САД су саме створиле кризе, то су урадиле у изабрано време и у изабраним местима, искористиле су за решавање тих криза у своју корист, одраније одређене снаге и средства. А сада саме признају да је њихова процена била нетачна, да снага и средстава нема довољно, да кризе све више излазе испод америчке контроле и да је Вашингтону потребна бар оперативна пауза (примирје) да би покушао или да поврати изгубљено на бојном пољу, за преговарачким столом или, поновним груписањем снага и ангажовањем позадине, за нови рат.

Ако све ово није признање властитог пораза, шта је онда?

САД су признале да је немогуће разрешити текуће кризе без директних преговора са Русијом.

Суперсила, која је претендовала на улогу јединог светског хегемона и пристала да води преговоре под једнаким условима и без претходних условљавања, са другом државом, аутоматски и њој признаје статус једнаке суперсиле.

То је оно што су САД покушавале да избегну од времена распада СССР. Уосталом, то је постало основа њихове спољнополитичке доктрине – не допустити стварање државе која је способна да изазове САД. Русија их је изазвала, САД су покушале да је обуздају, да игноришу њене интересе. Али, крајем 2015. године САД су биле принуђене да признају своју неспособност да реализују властиту спољнополитичку доктрину доступним инструментима, помоћу снага и средстава, којима располаже.

Ипак, ствар је у томе што – кад хегемон призна неспособност да остварује контролу над светом – то води брзом, готово моменталном изласку вазала из потчињености. Зашто извршавати захтеве једног од центара моћи, ако постоје два центра, а међу њима се може маневрисати. Таква ситуација води рапидном смањењу расположивих ресурса.

За све што су раније САД добијале бесплатно (укључујући лојалност вазала) сада ће морати да плате. Сваки пут све више и више. А раније увреде и непажња, грубе личне уцене политичара и игнорисање интереса савезника, веома брзо ће почети да испливавају на површину, а потом да се испостављају Вашингтону као рачуни за прошлост.

Хегемон који је рачунао на грубу силу, због тога и не може да одступи, јер кад једном покаже своју неспособност да решава проблеме силом, он отвара врата за неконтролисане процесе, који, попут лавине која се сурвава низбрдо, воде ка брзој пропасти могућности хегемона.

САД су устукнуле. Сада ће се њихови проблеми умножавати.

Снежна лавина се такође испочетка чини безопасном и наивном. Али, време у данашњем свету протиче брже него пре седамдесет година.

Да ли ће се САД одлучити за отворени војни окршај са Русијом, да ли ће изабрати тактику економског уништења савременог света (према принципу „никоме нећеш припасти“) или код америчке елите има довољно здравог разума да се задовоље улогом једног од многих центара моћи (далеко од најутицајнијег) у савременом свету?

Али, не треба сумњати у то да ће 2016. постати година тешких, али победоносних за Русију политичко-дипломатских окршаја, а сваки од њих ће, једноставно, приближити неизбежну победу и чинити је све очигледнијом.

При том, независно од тога, како ће се развијати догађаји на фронтовима глобалног супротстављања, најтеже ће бити већ разрушеним (и непотпуно разрушеним) у току глобалног конфликта, земљама (Либији, Сирији, Ираку, Украјини…) и њиховом становништву.

На крају крајева, 1944. није била само година великих победа антихитлеровске коалиције, већ и година великих губитака свих учесника Другог светског рата.

Непријатељ у агонији је опасан. Схватајући да умире, он покушава да смртно отрује свог победника последњим уједом.

Превела: Душанка Ђелекар

извор: fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/staljingrad-je-bio-prelom-izmedju-nemacke-i-sssr-prelom-izmedju-rusije-i-sad-je-sirija

Прочитај без интернета:
5 гласовa