Никола Маловић: „Горски вијенац“ – црногорска Библија

Ново издање „Горског вијенца“

„Горски вијенац“, нашу најпознатију књигу, штампале су до сада небројене издавачке кућe. Дуго сам био у дилеми по чему би ново херцегновско издање требало да буде посeбно, имајући у виду да Књижара Со с дозволом насљедника баштини традицију древног књижарства и издаваштва: Јово Секуловић, који је три године прије Геце Кона у Београду, на пјени од мора 1898. отворио класичну књижару – први је објавио „Горски вијенац“ (1913) након бечког издања!

Два и два повезао сам на релацији Црна Гора – Бока Которска, када сам возећи ауто доживио провиденцу, схвативши да је најлогичније издати специјализовано – управо бокељско издање (за библиофиле и колекционаре, али и за народ) – посвећено школовању младог Рада (Томова Петровића) у Херцег Новом, и боравцима потоњег владике Петра II Петровића Његоша у Боки Которској. С много фотографија. Разведрило ми се понад главе. Враћао сам се кући са све осмијехом…

Ни једна нам друга књига не нуди кључеве за тумачење свих Црних Гора, и ваљда је зато „Горски вијенац“ тако тежак за варење. Глагол сам одабрао намјерно.

Читање слатког „Горског вијенца“ обавезује, а с обзиром да живимо у временима када се од помињања слободе многим робовима глобалног поретка подиже желудац, није чудо што се на највећег међу Црногорцима, који опасно и баш често србује, гледа као на горак плод.

Његош не упире прстом на савјест нације, него прст полаже на стихове који на савјест треба да подсјете, да свак може да прочита, да му се не соли памет са стране, него да сам види што је пјесник хтио да каже. Премда, Његош је предвидио и категорију ђака упорних у жељи да не прогледају читајући: „Будале су с очима слијепе / које виде, а залуду виде.“

Јунаци „Горског вијенца“, сад већ митски Црногорци, баштиници вјере прађедовске, крећу у борбу, и побјеђују. Жанровски, црногорски је владика написао филозофско-теолошки еп у драмској форми. Да превод Библије није којим случајем стигао до Црне Горе, довољан би био „Горски вијенац“.

Његош је, оивичен Црном Гором без икаквих школа, без правих путева, без икакве инфраструктуре и значајнијег облика привреде – испјевао мисли које се од Хомерових или Есхилових разликују само по томе што су хришћанске.

Бокељски ђак, Петар II Петровић Његош, научио нас је лекцијама о борби за слободу. Ко год каже да су лекције превазиђене, да то више нису она времена, да нема Турака, на симболичној равни није рекао ништа: поново се од нулте надморске па до ловћенских висина одродило плахо и лакомо. Замке су по временима растегнуте увијек исте. Или љубиш слободу или мислиш да си зарадио њеном продајом. Готова формула.

Колумна Николе Маловића у „Недељнику“

stanjestvari.com/2017/05/13/malovic-cg-biblija/

5 гласовa