Стефан Каргановић

Подразумева се да на јавно збориште противника не идете у очекивању да ће вам открити најинтимније појединости свог стратегијског плана. Идете да се дружите са њиме, да доживите његов начин размишљања и да оцените његово настројење. Скуп про-НАТО „Центра за евроатлантске студије“ 22. фебруара у Београду под називом: „Србија и Русија: руски утицај на стабилизацију, демократизацију и европске интеграције Србије“, послужио је сврси.

– Прво, скривено испред очију присутних штрчала је демонстративна неспремност учесника да изнесу макар про форма аргумент у прилог коначном политичком циљу организатора скупа, а то је улазак Србије у НАТО пакт. Спокојно незабринути чињеницом да могу рачунати на подршку једва седам одсто становника Србије, говорници нису убеђивали никога у предности уласка у НАТО. Уместо тога, две централне теме скупа биле су: како најефикасније склонити политичку елиту Србије да изврши задати налог и како у Србији неутралисати привлачност Русије и председника Путина, једину потенцијалну алтернативу која би, у спрези са преосталих 93 одсто, могла да осујети план.

Овај привидно парадоксални приступ сугерише једну важну чињеницу. Супротно површној претпоставци, стварни задатак госпође Милић и њеног пропагандног центра уопште није да помоћу јавног лобирања за НАТО придобију критичну масу становника Србије. То  је зато што није ни предвиђено да се процес „европских интеграција,“ са уласком у НАТО као кулминирајућом компонентом, одвија одоздо према горе. Тај процес се састоји искључиво из „убеђивања“ на врху. У односу на ниже ешалоне друштва, задатак активиста „јавне дипломатије“ НАТО пакта није да их за нешто питају или придобију. Он се своди на то да узурпирањем медијског простора и маргинализацијом противничких мишљења осигурају позадину и тиме обезбеде несметану имплементацију зацртаног сценарија.

– Друго, у свом програмском излагању из Вашингтона путем видеолинка, „старија сестра“ госпође Милић, заменица директора „Евроазијског центра Атлантског савета“ Алина Пољакова, ударила је својим чекићем право у ексер када је, као увод у предстојећу НАТО офанзиву, Србију назвала „бојиштем“. Додуше, да би од профаних прикрила своју праву поенту, Пољакова је прибегла инверзији бесмисленом тврдњом да Србија представља „battleground“ али са становишта Русије. Међутим, као што и Пољакова и госпођа Милић одлично знају, у Србији  је снажна позиција њихових руских супарника имплицитна. Мука НАТО табора управо и јесте у томе што је, за разлику од њиховог, место Русије у Србији – аксиоматично. Они су у првом реду престрашени не од руског продора на „њихову“ територију, него од политичке операционализације већ имплицитно постојећег стања.

ceas1

У Србији, Русија није на „бојишту“ него на пријатељском тлу. На бојишту су НАТО пакт и његови експоненти.

Ако занемаримо ову пропагандно условљену реторичку инверзију, поред тога што указује на висок степен јастребовске усредсређености Алијансе на Србију, узнемирено излагање Пољакове сугерише још нешто од суштинског значаја. Дуготрајно рововско ратовање, као на западном фронту за време Првог светског рата, са инкременталним помацима, по процени центра сада више одмаже него што помаже постизању циља. Попут Украјине која је на посебном „бојишту“ евроатлантских сила, у балканским оквирима и Србија представља „big prize,“ илити велики згодитак. Као што се у одређеном тренутку догодило у Украјини, тактика постепености мора бити замењена убрзањем. Централа захтева крупније и одлучније потезе, од којих су неки већ учињени. Међутим, необављеног посла остаје и даље  напретек, а све то уз претећу могућност да би се трајно крхка конструкција већ остварене „сарадње“ са Алијансом могла урушити у  сваком тренутку, чак и уз минималан напор геополитичког противника.

Зато је неопходно да се на српском „бојишту“ недвосмислено идентификовани ривал – Русија,   блокира свим расположивим средствима. У  тој беспоштедној бици, племенитим мантрама као „level playing field“ (једнакост по оружју) и осталим „фер плеј“ флоскулама из освештаног арсенала демократских евроатлантских вредности, увек лицемерно лансираним када њиховим пионима прети пораз, неће бити дозвољено да ометају вођење ратних операција.

– Треће, када је реч о вредностима, пожељно је да се политичка јавност у Србији, од дна до врха, позабави неким појединостима аксиолошке  визије коју госпођа Милић и њен про-НАТО Abteilung промовишу. Преглед рубрике „О нама“ на интернет презентацији „Центра за евроатлантске студије“ било би добар почетак.

Ту се јасно види да се госпођа Милић и њена идеалистичка дружина залажу за низ идеолошких циљева који су по свом домету знатно шири од увлачења Србије, по сваку цену, у НАТО пакт. То  дозвољава извођење врло прецизних закључака не само о њиховој политици, већ пре свега моралном профилу. Тамо читамо да је једна од мисија ЦЕАС-а:

промовисање хуманитарне и безбедносне доктрине Одговорност да се заштити која каже да државе носе примарну одговорност заштите својих грађана од геноцида, ратних злочина, злочина против човечности и етничког чишћења, да међународна заједница има одговорност да помаже државама у ношењу ове одговорности и да би међународна заједница требало да користи прикладна дипломатска, хуманитарна и друга мирнодопска средства да заштити популацију од ових злочина ако држава у томе не успе или уколико је она сама извршилац злочина.

Езоповска реторика на страну, међу „вредностима“ које надахњују госпођу Милић и ЦЕАС налази се и доктрина R2P (Right to protect). Она је настала у другој половини деведесетих, као један од геополитичких плодова пропагандне фикције о геноциду у Сребреници. Од агресије на СРЈ 1999. године наовамо, користећи НАТО као своју ударну песницу, под плаштом решености да се „не понови Сребреница,“ западна коалиција је напала и уништила пола туцета земаља које су одбиле да јој се покоре. „Право на заштиту“ наводно угрожених послужило је као цинична кринка за спровођење геополитичке доктрине доминације пуног спектра и узгредну пљачку природних ресурса нападнутих држава. При томе, збир невиних цивилних жртава ових злочиначких операција НАТО пакта, у Србији, Ираку, Либији и Сирији, по поузданим проценама до сада износи више од два  милиона људи, или неколико стотина пута више од броја наводних жртава Сребренице, које су ту хуману доктрину тобоже инспирисале.

Прича о „мирнодопским средствима“ је бацање прашине у очи, што свако ко је преживео НАТО бомбардовање 1999. године може да потврди.

Milic3

Лобиста НАТО пакта у Србији, госпођа Јелена Милић, јавно се залаже за примену доктрине R2P.  Самим тим, пред јавношћу у Србији и широм света она сноси моралну одговорност за страховите људске последице политике са којом се бестидно идентификује и коју подржава.

Овај вредносни профил „Центра за евроатлантске студије“ употпуњује његово „Саопштење“ од 29. фебруара 2016. Посвећено је – за ЦЕАС – једној од најшкакљивијих тема. То су жртве НАТО бомбардовања СР  Југославије 1999. или, како је у документу безобразно формулисано, „константан тренд злоупотребе броја погинулих цивила и припадника оружаних снага током НАТО бомбардовања СРЈ“. Госпођа Милић и ЦЕАС захтевају „да се престане са непотребним повећањем броја наводних жртава, јер су и стварни бројеви потресни“.

„Потресена“ госпођа Милић, међутим, не износи сличне примедбе у односу на много ноторнији тренд злоупотребе „броја наводних жртава“ – како се саосећајно изражава о својим побијеним суграђанима – али у вези са догађајима у јулу 1995. на подручју Сребренице. О каквим је злоупотребама тамо реч, види се по противречним и произвољним цифрама у разним сребреничким пресудама Хашког трибунала: „…7.000 до 8.000“ у предмету Крстић, „најмање 5.336 идентификованих појединаца“ у предмету Поповић или „4.970 жртава“ у предмету Толимир. Али без обзира на то, на ЦЕАС-овом скупу у Хотелу „Метропол“ 22. фебруара 2016, у присуству госпође Милић, као беспоговорна чињеница приказана је пропагандно сакрализована цифра од 8.000 не наводних него утврђених жртава у Сребреници.

Невештој госпођи Милић неко би такође требало да скрене пажњу да број жртава НАТО R2P бомбардовања СРЈ није ограничен на пострадале од бомби и ракета док је трајала „хуманитарна интервенција“ 1999. године, или како се у ЦЕАС-овом саопштењу наводи „само“ 484 на Косову и 275 на осталим подручјима СРЈ, утврђено „на основу свеобухватног истраживања“ „Фонда за хуманитарно право“ њене другарице Наташе Кандић. Од тада је од разних малигних болести, као последица илегалног коришћења осиромашеног уранијума од стране НАТО пакта, умрло више хиљада невиних људи. Додатне хиљаде оболелих свих узраста умиру у овом тренутку. Пре неколико дана, командант НАТО снага у илегалном нападу на суграђане госпође Милић, генерал Весли Кларк, изјавио је да је задовољан извршеним задатком и да не осећа кривицу нити емпатију према жртвама. Да ли су и те жртве „наводне,“ и илуструју ли такође „константан тренд статистичких злоупотреба,“ на шта се госпођа Милић и ЦЕАС у свом саопштењу жале?

– Четврто, госпођа Милић и ЦЕАС од вас очекују да финансирање њихових политичких махинација и злобних дезинформација преузмете – ви. Једна од учесница на ЦЕАС- овом скупу у  „Метрополу,“ Маја Стојановић, извршна директорка НВО „Грађанске иницијативе,“ изјавила је да се, услед наглог опадања донација из иностранства, „невладине организације“ у Србији суочавају са  озбиљном финансијском кризом.  У одобравајућем присуству госпође Милић, Стојановићева је захтевала на ЦЕАС-овом скупу да српска  држава из свог буџета, а то значи из џепа пореских обвезника, преузме обавезу допунског финансирања „грађанског сектора.“

С невољама „Грађанских иницијатива“ (а поред њих, и ЦЕАС-а) тешко је саосећати у светлу донаторског списка на њиховој интернет страници.  Поред уобичајених амбасада Норвешке, Холандије, Велике Британије и САД, и низа других дародаваца, тамо се такође налазе и финансијски играчи калибра Фондације Чарлс Стјуарт Мот, Европске Комисије, Фондације за отворено друштво, Фридом хаус, неколико познатих немачких „штифтунга“, Националног фонда за демократију (NED), Светске банке и USAID. Мало је познато, али и пре драматичног апела Стојановићеве, изреченог под благонаклоним патронатом госпође Милић, да су српски порески обвезници позамашним сумама из својих танких новчаника допуњавали буџете паразитских домаћих „НВО“ под контролом странаца – у износу од 27 милиона динара годишње, како наводе „Новости“ (22.06.2013), или отприлике једнако суми коју држава издваја за развој науке („Политика,“ 12.06.2015.).

Чувена опаска Јована Дучића о храбрости и стиду, додуше изречена у једном другом али морално сродном контексту, одмах  долази на ум.

Ања Филимонова је апсолутно у праву да се увлачењем у НАТО пакт припремају клешта где ће бити ухваћене не само Србија већ и Република Српска, којој Србија како-тако служи као стратешка дубина. Госпођа Милић и њена презира достојна организација играју значајну улогу у том нечасном послу.

Ох да, „Центар за евроатлантске студије“ за себе каже да је „независна, атеистичка, социо – либерална, политичко истраживачка think-tank организација, вођена идеологијом и вредностима“.  Атеистичка и вођена вредностима? Алелуја! То најзад објашњава зашто ЦЕАС и госпођа Милић нерадо примају новчанице на којима пише in God we trust.

ПЕЧАТ

__________

СРБски ФБРепортер, 6.3.2016.

facebookreporter.org/2016/03/06/%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD-%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%9A%D0%B5-%D0%B3%D0%BD%D0%B5%D0%B7%D0%B4%D0%BE-%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%BE-%D0%BB/

Прочитај без интернета:
3 гласa