karganović

Стефан Каргановић

Хашка пресуда Радовану Караџићу оставља дубоко фрустрираним и незадовољним, за промену, не више само једне, него апсолутно све локалне актере и њихове истомишљенике извана. Она је са тим циљем и написана.

Радован

Симпатично чуђење др Радована Караџића, како је могуће да после (са становишта одбране) заиста успешно завршеног суђења, оптужени ипак не иде кући са потврдом о невиности од Хашког трибунала већ је осуђен на 40 година затвора, парадигматично је за српску, а могло би се рећи и шире – словенску, детињасту отуђеност од стварности.

ПРОКРУСТОВА ПОСТЕЉА ХАШКЕ ПРАВДЕ

Ослобађајућа пресуда др Караџићу, и сагледавање његове делатности током сукоба у БиХ са било којег, осим криминалног становишта, неспојиви су са описом посла Трибунала у Хагу. Предвиђање исхода суђења на основу квалитета изведених доказа, работа је непоправљивих словенских фантаста, романтичара и боема, а не објективан поглед на мисију „међународне правде“. Она своје надахнуће црпи из историјских и културолошких извора који су потпуно различити. Задатак Трибунала није да предочене доказе јуристички анализира и аргументовано преточи у утемељене правне закључке, него да строго филтриране податке, које по свом нахођењу узима у обзир или игнорише, сабије у Прокрустов кревет унапред зацртаног сценарија.

Српска (или словенска, како год хоћете) отуђеност од стварности у овом предмету се показала у још једном детаљу. На основу необјашњивих увида, који свакако нису стечени читањем пресуде, низ коментатора је тријумфално објавио, као једну од најсензационалнијих правних тековина овог суђења, да је судско веће, наводно, у пресуди др Караџићу сукоб у БиХ преквалификовало у „грађански рат“. Самим тим, ти стручњаци тврде да по овој одлуци већа више не може бити разговора о „српској агресији“ и томе слично. По њима, Србија више нема шта да брине о импутирању кривичне одговорности за ратове деведесетих, бар што се Босне тиче, а Република Српска је сада безбедна, зато што јој је напокон скинута ознака „геноцидне творевине“, па више нико неће моћи да је дира или укида.

Balderdash (бесмислица, будалаштина) рекло би се на енглеском. Тако нешто у пресуди нигде не пише, нити би такву јеретичку оцену, која би минирала целокупну лажну конструкцију о генези сукоба и срушила све кључне импликације које из тога следе, потписао иједан судија Хашког трибунала коме је стало до пензије и бенефиција.

Термин који се у пресуди користи и у који су егзалтирани српски коментатори учитали непостојећи садржај је: armed conflict или „оружани сукоб“. Наоко неутрална формулација, али из садржаја који му је утиснуло веће јасно је да у погледу „агресије“ и идентитета „агресора“ нема дилеме и да ни до какве промене у ставу Трибунала с тим у вези овом пресудом није дошло.

СЕДАМ ОПШТИНА

Пресуда др Караџићу, као што смо прошле недеље прорекли, потпуно је предвидива и по свим битним карактеристикама – стандардна. Уколико има изненађења, то се не односи на непуштање оптуженог кући, него на наоко енигматично одбијање већа да удовољи Тужилаштву и Сарајеву на тему седам општина које су у овом предмету додате Сребреници (Братунац, Фоча, Кључ, Приједор, Сански Мост, Власеница и Зворник) уз предлог Тужилаштва да и оне буду проглашене за места извршеног геноцида.

Те општине су заиста од изузетног значаја за делегитимисање Републике Српске, у склопу аргумента да је као „геноцидна творевина“ вршила истребљење несрпског становништва, и то не само на самом крају рата, у јулу 1995, што је услед ефикасног оспоравања лажног сребреничког наратива почело да делује све мање убедљиво, него (као што би логично и требало да буде случај) од самог почетка сукоба и на разним локалитетима под контролом српских снага, дакле, не само на једном, и то релативно опскурном, месту у односу на спорне територије посматране као целина.

Зато је додатак тих седам општина широм РС где се, наводно, такође, и то у разним временским периодима, догодио геноцид, представљао неопходан и закаснели коректив дефектној донедавној причи када су сва геноцидна јаја била стављена у једну корпу, са тезом која је за поткрепљивање критично зависила од увелико потрошеног наратива везаног за Сребреницу. У правном, политичком и моралном смислу утврђивање геноцида у ових седам општина апсолутни је conditio sine qua non да би се кампања за укидање Републике Српске у овој завршној фази уздигла на виши ниво, а то, поред укидања „геноцидног ентитета“, подразумева и наметање одштете версајских редова величине за десетине хиљада стварних и измишљених „жртава“. Њихова мултимилионска патња формалноправно већ је делимично монетизована пресудама судова у Федерацији којима су се обратили, и за чије пресуде је предвиђено да постану извршне у Републици Српској. Други део паћеника чекао је пресуду Караџићу да би и они, по истом обрасцу, покренули нови цунами папрених одштетних парница на рачун пореских обвезника Републике Српске.

Како се приближавало изрицање пресуде, политичко Сарајево и њему блиски кругови унапред су ликовали и упадали у све већу победничку хистерију, сигурни у свом очекивању да их Хашки трибунал ни овога пута неће изневерити.

Али када је у питању Хашки трибунал, једино логично очекивање јесте то да ће његове одлуке увек бити политички конјунктурне и уобличене тако да за остварење стратешких циљева центара моћи којима Трибунал служи буду најкорисније. Према томе, и у овом случају одговор на питање cui bono? разрешава дилему у вези са седам општина које су – барем за сада, до окончања жалбеног поступка – волшебно поштеђене квалификације геноцида.

По доказним стандардима Хашког трибунала, који су веома ниски, не постоји ниједан рационални разлог да у Сребреници буде геноцид, а у тих седам општина – не. У складу са непримењеним професионалним мерилима, геноцид се заправо није догодио ни на једном од тих локалитета, али ако се по правно непрепознатљивим мерилима Трибунала заиста догодио у Сребреници, онда га је сигурно било и у тих седам општина. Одакле, онда, драстична разлика у третману?

ДЕСТАБИЛИЗУЈУЋА ПРЕСУДА

Трибунал је познат по реверзибилности својих одлука. Било шта пресуђено у првом степену може бити укинуто или драстично преиначено касније у жалбеном поступку, и са подједнако несувислим образложењима. Према томе, релевантно питање гласи: каквој би сврси могла послужити таква очигледно недоследна одлука, која засигурно неће утицати на разматрања трезвених правних стручњака, али радикалне екстремисте, не само у БиХ већ широм света, може разјарити до губитка самоконтроле, а неке од њих чак подстаћи да „незадовољену правду“ у предмету др Караџића – узму у своје руке?

У правилно формулисаном питању крије се и одговор. Хашки трибунал је продужена рука центара моћи који су га створили и финансирају га. Оваква дестабилизујућа пресуда овог пута оставља дубоко фрустрираним и незадовољним, за промену, не више само једне, него апсолутно све локалне актере, и њихове истомишљенике извана. Она је са тим циљем и написана, да би могла бити активирана као компонента у хибридном рату, да према потреби послужи као подлога за увођење на сцену најекстремнијих елемената и као психолошки окидач за њихово насилно деловање. После видног неуспеха конвенционалне „обојене револуције“ у РС 2014. године, паралелна примена драстичнијих решења увелико је у припреми, са Републиком Српском и њеним установама као посебном и најважнијом метом.

НАТО ТРИБУНАЛ

Ако ико сумња да је оваква пресуда у предмету Караџић, по оцени Срђе Трифковића, „логичан исход делатности политичког трибунала који поступа по политичком обрасцу“, не би било згорег подсетити се на околности под којима је МКТБЈ настао, ко га је  створио, и са каквим циљевима.

Већ на почетку овог екскурса сусрећемо се са топлим речима које је бивша судиница МКТБЈ Габријела Кирк Макдоналд упутила Мадлен Олбрајт, ословљавајући је као „мајку Трибунала“. Морални и људски профил те „мајке“ показао се на екранима америчке телевизије непосредно после успешно завршеног првог Заливског рата када је на питање о убиству санкцијама пола милиона ирачке деце, са материнским сензибилитетом Олбрајтова пред камерама изјавила да је то, истина, била „тешка одлука“, али – „да се исплатила“.

По речима Флоренс Артман, дугогодишње сарадници главне тужитељке Карле дел Понте, додуше тренутно у немилости (у притвору установе којој је раније предано служила), изнетим у њеној књизи „Мир и казна“, америчке и британске обавештајне службе (нимало изненађујуће када се има у виду родитељство Трибунала, бар по женској линији) почеле су, још од средине 1994. године, да уграђују своју агентуру у Тужилаштво и све поре ове „независне“ и „професионално самосталне“ правосудне установе. Илуструјући степен спољашње доминације унутар структура Хашког трибунала, на једном месту Артманова наводи самоуверену изјаву тужиоца Џефрија Најса о одсуству чак и теоретске могућности да би НАТО, и владе које су у вези са Косовом и Метохијом учествовале у агресији против Савезне Републике Југославије, могли бити позвани на кривичну одговорност: „Можете бити сигурни у то да смо ми (НАТО и водеће западне државе) – исто… Поуздано знам да ће Луиз Арбур (тадашња главна тужитељица МКТБЈ) оптужнице подизати само против југословенских држављана, и никога другог.“

За самог Најса, тужиоца у предмету Слободана Милошевића, Артманова тврди да је дугогодишњи сарадник британске обавештајне службе МИ6, а да је Бил Стубнер, саветник својевременог главног тужиоца Ричарда Голдстона, био сарадник америчке Defense Intelligence Agency, обавештајне службе Министарства одбране САД.

Артман

У сличном духу као Џефри Најс, о Трибуналу се изразио и Џејми Шеј, чувени портпарол НАТО-а кога се преживеле жртве бомбардовања 1999. засигурно добро сећају. Без околишења, у јеку косовске кризе, када су се неки одважили да поставе питање о могућој кривичној одговорности у оквирима ширим од Слободана Милошевића и припадника његовог режима, Шеј је брутално јасно сигнализирао шта би се од тог „независног“ механизма међународне правде реално могло очекивати: „Земље НАТО-а приложиле су средства помоћу којих је Трибунал основан, ми смо већински финансијери, ми желимо да ратни злочинци буду приведени правди, и сигуран сам да када госпођа Арбур буде отишла на Косово да се упозна са чињеницама, да ће подизати оптужнице само против особа југословенске националности, и ни против кога другог у овом тренутку.“

Политичку природу МКТБЈ јавно је потврдио и италијански судија Антонио Касезе, када је прокоментарисао темпирано подизање оптужница против Радована Караџића и Ратка Младића 27. јула 1995, дакле само на две недеље после Сребренице. Он се тада недвосмислено похвалио оптужницом као „изванредним политичким резултатом“, уз не тако непристрасан коментар да „подизање оптужнице значи да ће овој господи бити онемогућено да учествују у мировним преговорима“.

Али по суровој отворености вероватно нико не превазилази вулгарно хвалисање Ричарда Холбрука у вези са политичком корисношћу Хашког трибунала, када је за Би-Би-Си изјавио следеће: „Трибунал за ратне злочине је алатка од непроцењиве вредности. Користили смо га да искључимо два најтраженија ратна злочинца у Европи из дејтонског процеса и користили смо га да оправдамо све што је уследило.“

Отуд беспрекорно оправдани закључак сарадника Би-Би-Сија Мартина Бела, иначе огорченог критичара српске стране током рата у Босни, да се у предмету Караџић, поред оптуженог, заправо суди и самом МКТБЈ: „Трибунал за ратне злочине је суд који припада тужиоцу. Он је више заинтересован за то да се обезбеде осуђујуће пресуде него да се задовољи правда.“

УБИСТВЕНА ДОКТРИНА ХУМАНИТАРНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ

Ова кратка напомена о природи и позадини еминентне установе која је управо пресудила Радовану Караџићу, и још увек суди генералу Ратку Младићу, чиме су пирамидално на оптуженичку клупу стављени не само политичко и војно руководство Републике Српске него и народ који их је следио, неопходна је да би се Трибунал и његови скандалозно неправедни трагови сместили у прави контекст. Као што су се на недавној трибини о Сребреници студенти Факултета политичких наука у Београду уверили, практично једини аргумент на располагању апологетама службеног наратива су – пресуде Хашког трибунала. Отприлике као што су у своје време Лутер и његови следбеници упорно понављали – sola scriptura.

Међутим, пресуде и закључци Хашког трибунала, и у предмету Караџић и у свима осталима, вреде само онолико колико вреди, и колико је јуристички кредибилна, установа која иза њих стоји.

Безобзирну инструментализацију МКТБЈ и његових пресуда, које су заправо врло удаљене од ичега налик на „свете списе“, чак и у врло широко схваћеном преносном смислу, пре неки дан је проницљиво забележио угледни британски новинар и политички аналитичар Нил Кларк. Кларк пре свега поставља следеће умесно питање: „Може ли стварно бити говора о ’међународној правди’ када су људи који сносе одговорност за неупоредиво више крвопролића од Караџића још увек на слободи, а вероватноћа да ће икада бити процесуирани врло је занемарљива?“ Затим те безаконике и набраја: Џорџ Буш, Дик Чејни, Пол Волфовиц, Тони Блер и Хилари Клинтон. Читаоцима су сва ова звучна имена несумњиво позната.

Нил Кларк, врсни новинар и врхунски интелектуалац, има на уму пре свега морфолошки преображај сумњиве приче, која је кренула од Сребренице, у убиствену доктрину „хуманитарне интервенције“ помоћу које је напред наведеним личностима пошло за руком да разоре темеље међународног права, опљачкају неколико беспомоћних земаља и, узгред, побију неколико стотина пута више људи него што је наводно страдало у Сребреници.

„Утврђене чињенице су шокантне“, износи Кларк. „Подробна истраживања су довела до закључка да је ’рат против терора’, директно или посредно, усмртио око милион људи у Ираку, 220.000 у Авганистану и 80.000 у Пакистану. Ма колико то грозно звучало, тај збир од милион и триста хиљада убистава не узима у обзир људске губитке у другим ратним зонама…“

Па додаје: „Овом језивом билансу требало би додати преко 50.000 људи побијених за време и после НАТО бомбардовања Либије, смрти које су настале као последица вештачки проузроковане оскудице и изгладњивања, избеглице са ратишта у Ираку, као и све које су у Сирији убили терористи наоружавани и финансирани од Запада и његових регионалних савезника.“

И закључује: „Још горе је то да западни ратни лоби покушава да Караџићеве злочине искористи да би оправдао сопствену ’интервенционистичку’ политику.“ Илузионистички трик се састоји из тога „да нам се пажња усмерава на злог Караџића и његове преступе, да се не бисмо предубоко упуштали у питање како су сецесионистички ратови у Југославији уопште отпочели и ко им је потпалио фитиљ… Далеко од тога да служе као доказ да нико није изнад закона, суђење и осуда Караџића доказују управо супротно од тога.“

Све жртве које наводи Нил Кларк – жртве су Сребренице зато што без лажног сребреничког наратива не би било покрића за операције које су затим уследиле, проузроковавши њихово лично уништење и пљачку и разарање њихових земаља. „Мајке Сребренице“ требало би све њих да обухвате пуном ширином свога безобалног материнског бола, а то најмање из баналног разлога што су, у огромној већини, те недужне жртве – муслимани.

 ПЕЧАТ 01/04/2016 БРОЈ 414

извор: facebookreporter.org

Прочитај без интернета:
3 гласa