Стефан Каргановић

Стефан Кинзер (Stephen Kinzer) је данас научни сарадник (fellow) на Ватсон институту за међународне студије Браун универзитета у САД. Дуги низ година пре него што је био награђен научном синекуром, у својој претходној инкарнацији, Кинзер је био новинар „Њујорк тајмса“ и других водећих америчких листова. Као дописник, на пример са Балкана деведесетих година прошлога века, стекао је заслуге у очима америчког естаблишмента и репутацију поузданог гласноговорника „партијске линије.“

Кинзеров текст у „Бостон глобу“ (19. фебруар 2016.) „Медији обмањују јавност у вези са Сиријом“ изазвао је приличну пажњу. Укратко, „новост“ коју Кинзер  излаже у свом тексту је следеће:

 „Извештавање о рату у Сирији биће упамћено као једна од најсрамотнијих епизода у историји америчког новинарства. Начин како се приказује кланица у древном граду Алепу је најновији разлог за то.“

Када Стефан Кинзер тако нешто изјави, то заслужује пажњу. То је између осталог зато што, када је у питању објективно и професионално новинарство, његове руке нису чисте. Он има богато лично искуство учесника у обмањивању јавности, појави коју сада критикује, и саучесника у утискивању лажних утисака који затим служе као подлога за производњу лажних историјских наратива. На то ћемо се ускоро вратити. У продужетку, Кинзер исправно наводи главни разлог зашто амерички новинари преносе фалсификовану слику о догађајима у Сирији:

 „То је зато што се чињенице не уклапају у наратив који одговара Вашингтону. То има за последицу да је извештавање претежног дела америчких медија сушта супротност од онога што се стварно дешава.“

Што се тиче утиска коју већина Американаца има о догађајима у Сирији, искусни новинар Кинзер уопште не околиши:

 „То су уврнуте будалаштине, али Американце не треба осуђивати што их прихватају здраво за готово. Ми готово да немамо поузданих података о зараћеним странама, њиховим циљевима или тактици коју користе. Кривицу за то претежно сносе наши медији.“

Као ђаво који цитира Библију, Кинзер је углавном у праву. У данашњој Америци, која све више личи на Совјетски Савез, многи већ проучавају листове чаја и нагађају о томе да ли овај неуобичајено критички текст дугогодишњег ветерана службене пропаганде Стефана Кинзера наговештава заокрет државне политике у односу на Сирију, и да ли служи као припрема јавног мњења за то. То питање за сада можемо оставити по страни.

Српској јавности име Стефана Кинзера вероватно да је мало познато, али деведесетих година он се налазио на овим просторима. У том периоду Кинзер је активно дезинформисао америчко јавно мњење о догађајима на подручју бивше Југославије, грубо кршећи новинарски кодекст управо на исти начин како критикује своје колеге да то данас чине у вези са Сиријом.

Ево једног његовог типичног  извештаја  објављеног у „Њујорк тајмсу“ од 16. маја 1993. под драматичним насловом: „Порекло кошмара: свет снова који се зове Србија“:

 „Средишње убеђење, које је током овог сукоба одржало Србе“, у јеку рата је писао Кинзер, „је то да су они у праву, а да су критичари (што ће рећи скоро сав остали свет) или слепи или злонамерни. Ова вера, коју потхрањују делимично њихове вође а делимично лоша искуства претходних поколења, повела их је у рат са циљем формирања етнички чисте националне државе, што је појам којег се остали свет грози.“

Мало ће ко од читалаца  препознати у Кинзеровим тадашњим  редовима стварно расположење и ратне циљеве себе или особа из свога окружења. Међутим, успешно пласирање баш такве извитоперене слике западном јавном мњењу било је неопходно за стицање подршке за спровођење дањних операција на овом подручју. Пре нешто више од две деценије, у процесу стварања пропагандне климе Кинзер је активно учествовао.

Његова безрезервна посвећеност званичном пропагандном наративу огледа се у још једном извештају објављеном у „Њујорк тајмсу,“ од 26. фебруара 1996, када су Срби масовно бежали из делова града који су у Дејтону  били предати Федерацији БиХ. Тај незгодни егзодус српског становништва, са територије која је требала бити стављена под управу наводно „мултиетничких“ и „мултурних“ власти из Изетбеговићевог Сарајева, затечена западна пропаганда је објашњавала притиском ратног руководства Републике Српске. Кинзер је тада у стопу пратио „партијску линију“:

 „Грозне емисије на радију и телевизији босанских Срба убедиле су већину Срба у Вогошћи да је дуго путовање преко снегом затрпаних планина да би завршили у избегличким логорима за њих боље решење од живота тамо где Срби нису на власти.“

Не тако давно, садашњи „научни сарадник“ Стефан Кинзер, у својству новинара, био је трансмисиони каиш за грубу службену пропаганду која није имала никакаве везе са стварношћу, као што је данас нема ни извештавање његових колега новинара у вези са ситуацијом у Сирији, на шта, по нечијој директиви, Кинзер врло  коректно указује.

Зашто је ово важно? Зато што се на таквим фалсификатима граде масовни утисци, а наративи утемељени на таквим пропагандним утисцима намећу се (и добрим делом прихватају) као аутентична историја.

Сребреница („највећи тријумф пропаганде при крају двадесетог века,“ по проф. Едварду Херману) савршен је пример перфидне обмане такве врсте. Пре свега, да се потсетимо, постоје  три главна начина политичког коришћења највећим делом медијски исконструисаног лажног наратива о геноциду у Сребреници.

srebrenitza-katliami_294717

Прво – у службеној, фалсификованој верзији догађаја – Сребреница служи као покриће за примену смртоносне империјалистичке доктрине „заштите угроженог становништва,“ или R2P, right to protect. Из норвешког документарног филма редитеља Оле Флијума, „Сребреница: издани град,“  и на основу низа других директних и посредних доказа, произилази да је злочин у Сребреници био договорен и режиран. Међутим, на Западу лицемерно тумачење тог догађаја гласи да је 1995. такозвана „међународна заједница“ затајила зато што није на време одреаговала да спречи „геноцид,“ али да више никада не сме дозволити да се такав пропуст понови.

Нимало парадоксална последица таквог закључка је серија агресија и империјалних похода. Примери су 1999. бомбардовање Савезне Републике Југославије и окупација Косова, затим напади на Ирак, Либију и тренутно Сирију, све у име спречавања, да се не би поновио „геноцид у Сребреници,“ где је наводно страдало „8.000 муслиманских мушкараца и дечака.“ Међутим, по конзервативним проценама, људски биланс тих смртоносних операција износи најмање два до три милиона људских бића, од којих су скоро сви муслимани. Јавно наведене хуманитарне побуде немају са тим нападима никакве везе. Циљеви су чисто  геополитички и економски, а то значи контрола територија и пљачка.

То је, дакле, прва и несумњиво најглавнија тековина „Сребренице.“

Други веома важан начин коришћења Сребренице, на локалном плану на Балкану, је у својству оснивачког мита бошњачке нације. То се односи на словенско становништво Босне и Херцеговине и неких делова Србије и Црне Горе, које је за време турске владавине примило исламску веру. Интерес Запада у балканском региону своди се на стару римску девизу, divide et impera, завади па владај. Од тог раздора корист имају само западне силе, да би се појавиле у улози арбитра. И у овом сегменту одржавање сребреничког мита неопходно је да би се присуство и мешање  Запада на великом делу територије бивше Југославије – привидно оправдало.

Најзад, постоји још једна нечасна употреба „Сребренице“. Од распада СССР и нестанка мултиполарног света наовамо, жртве агресије Запада највећим делом су муслимани. Када се све те жртве саберу, у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији, у Јемену, и на другим местима, ради се о двеста или триста пута више убијених него наводно у Сребреници. Лицемерна јавна подршка босанским муслиманима Западу омогућава да тврди да нема ништа против Арапа, муслимана или ислама као таквог. Као доказ благонаклоности према исламском свету та наводна подршка се пропагандно истиче, а истовремено се опсесивно инсистира на међународној потврди и српском признању „геноцида“ у Сребреници.

Сребреница је микрокозма страшног, вештачки изазваног и непотребног „сукоба цивилизација,“ који је у припреми.

Овом списку треба додати  још један перфидан начин политичког коришћења „Сребренице.“ Наводни геноцид у Сребреници служи као најважнија полуга за присиљавање српског народа да се, по чувеним речима Наташе Кандић,  „суочи“ са политички исфабрикованом историјом која му се постепено и готово неопажено подмеће у циљу промене свести. На недавном другосрбијанском скупу под ироничним називом „Регионално помирење: домети и проблеми,“ 5. фебруара 2016, Кандићкином захтеву се са одобравањем придружила Соња Бисерко. Сврха тог напада на ваш ум је да вас  претвори у безвољне, деморалисане и потпуно индоктриниране – менталне робове.

У тој систематској кампањи Сребреница није једино оруђе које се користи. Неколико примера илустроваће пропагандно преправљање и брисање утврђених историјских чињеница, да би се у циљним групама, а пре свега у свести млађег нараштаја, по  систему кувања жабе, формирала нова перцепција прошлости, усмерена  на подривање идентитета и самопоштовања нациљане заједнице.

У уџбенике за шести разред у Србији недавно је дискретно убачен историјски фалсификат да су Албанци потомци древних Илира и, самим тим, староседеоци на Балкану. Та теза је апсолутно непоткрепљена било каквим научним доказима зато што о Илирима, њиховом пореклу,  језику, обичајима, и култури, готово да ништа није познато. Међутим, та тврдња се налази у темељу државне идеологије Албаније и њених експонената. За све становнике Балкана неалбанског порекла који би овакво становиште усвојили, политичке импликације су најозбиљније зато што их претвара у дошљаке – госте –  у сопственој кући.

dru-sporna-teorija-(2)

У том случају Срби више немају шта да траже на  Косову и Метохији, нити Македонци у Македонији, и не само тамо већ докле год претензије лажних „староседелаца“ досежу. Ако је тврдња изнета у српском уџбенику тачна, Срби и Македонци су морално и политички разоружани. Уколико би њихова деца школског узраста усвојила тај историјски фалсификат као веродостојан податак, они ће отимање Косова и скоро половине Македоније почети да посматрају очима отимача – као легитиман плен. Ово је еклатантан пример како политички делује механизам лажирања историје.

Користи се  још једна тактика. То је намерно искривљавање историјских чињеница на сопствену штету, да се истицањем истине не би некоме замерили, или једноставно по налогу, са циљем духовне демобилизације целог једног народа.

Илустративан пример овог механизма потиче из пера познатог писца и драматурга Синише Ковачевића. Занимљиво је да је, по Ковачевићу, писац „корифеј“ који „се бави и једном врстом едукације, да утврђује национални идентитет.“

Ево како савремени српски писац и интелектуалац Синиша Ковачевић, који себи поставља тако узвишене задатке, сажима новију српску историју:

 „Погледајте само шта се догађало између људи који су водили српску нацију у протеклих двеста година. На почетку је један Србин другом Србину одсекао главу.“ („НИН“, 29. јануар 1993.)

Ова широка генерализација, која, узгред, није несавесно истргнута из контекста, одише духом самопорицања, о чему пише проф. Мило Ломпар. У питању је, наравно, ретроактивно „превредновање“ историјске улоге Карађорђа, и то још из пера писца који за себе каже да му је стало до „утврђивања националног идентитета.“ Није спорна историјска чињеница, али јесте симболички значај који јој Ковачевић приписује. Поред спремности једног дела београдске псеудоинтелигенције да се понизно и некритички сврста иза лажног сребреничког наратива, ово је још један пример свепрожимајуће природе духовног стања „самопорицања,“ које проф. Ломпар бриљантно описује.

У ситуацијама где је одговорност других тешко или немогуће порекнути, прибегава се техници подједнаког распоређивања кривице свима, без обзира на стварно стање ствари. Српске жртве се морално изједначавају са својим џелатима или прогонитељима, док се кривица ових последњих сразмерно ублажава.

Један  изразити пример такве усиљене симетрије је апсурдан  приказ сукоба између Срба и Албанаца на Космету који је изнео оснивач београдског „Времена“, адвокат Срђа Поповић. Окосница Поповићеве тезе је следеће.

Разлог за огромну напетост између две етничке заједнице на Космету је то што су се током историје оне смењивале на месту доминантног народа. Сваки од тих народа, кад год му се указала прилика, злоупотребљавао је свој привилегован положај да би тлачио онај други. Зато је најбоље решење овог питања успостављање грађанске наместо етничке државе, итд. Поповић је ово написао деведесетих година, пре окупације Космета. Срби који данас тамо живе у концентрационим логорима под отвореним небом са закашњењем су сазнали на шта личи „грађанска држава“ под покровитељством НАТО пакта. (Цитирано у „Дуги“, 4-17. август, 1990.)

Srdja Popovic

Попут фалсификата у вези са наводним потомцима древних Илира, и Поповићево сажимање историје српско-албанских односа у оквир наизменичног тлачења – неутемељено је. Не постоје докази значајније измешаности, па самим тим ни сукоба, између Срба и Албанаца из времена пре турске окупације. Тек после тога дошло је, пре свега, до обраћања претежног дела албанског становништва на ислам, што је повлачило повлашћени положај у отоманском систему, па затим до његове масовне најезде на претежно Србима насељени Космет. У периоду од неколико наредних векова, историчарима није познато да је на месту „доминантног народа“ било „смењивања“. Као привилегован, исламски слој током дуготрајне отоманске владавине искључиво су Албанци припадали доминантној структури и једино су они имали прилику за тлачење. Да ли су је и на какав начин користили, на историчарима је да одговоре. Али ако је у Поповићевој натегнутој шематизацији односа на Космету уопште могуће говорити о “српској” владавини, то би се евентуално могло односити једино на двадесетак година између два светска рата.

Са становишта наметања агресивно ревидираних верзија историје у служби политичких циљева, чињенице уопште нису важне, па чак ни битне. Оне се по потреби слободно изврћу или безобзирно фабрикују, као у Хашком трибуналу или у својевременим дописима Стефана Кинзера или његових колега данас. У току је писање лажне историје чији је циљ морално, економско и политичко уништење Србије. Пројекат РЕКОМ, који води лажна „невладина организација“ госпође Кандић, страни интереси финансирају да би послужио управо тој сврси. Лажни наратив о Сребреници је само врх фалсификаторског леденог брега, али уједно и пропагандни камен темељац свеукупног процеса.

Наметање хипотеке кривице за измишљени геноцид у Сребреници кључан је услов за свестрано паралисање одбраmбених капацитета српског народа, за убризгавање смртоносне дозе моралне пометње у његову самосвест, за рушење његовог самопоуздања и –  утискивањем печата одговорности за најгнуснији злочин, под лицемерним плаштом „суочавања са прошлошћу“ – блокирање сваке креативне визије будућности, која би му помогла да прокрчи пут из жалосног стања у којем се налази.

facebookreporter.org/2016/02/22/%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD-%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%BD%D0%BE-%D1%81%D1%83%D0%BE%D1%87%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A/

2 гласa