РУСОФОБИЈА ЈЕ СТАРА ЗАПАДНА ТРАДИЦИЈА, АЛИ НИКАД НИЈЕ БИЛА ОВАКО БЕСОМУЧНА И ХИСТЕРИЧНА

  • Некада давно нам се чинио смешним и глупим познати случај с америчким министром одбране, који је 1949. године скочио кроз прозор вичући „Иду Руси!“. Истина, сумњало се да је имао параноју. Али, сада је та психичка болест постала уобичајена и више не делује тако необично
  • Како каже један мој познаник, литвански професор: „Сваки дан се будим и гледам кроз прозор – да ли има руских тенкова!“ Притом је убеђен да би сваки Рус требало веома да се стиди што он (професор) живи у таквом страху
  • Ирски новинар Брајан Мекдоналд одлично описао психолошки комплекс, који је назвао „русофренија“. Људе на Западу стално кљукају информацијама супротног садржаја: с једне стране, уверавају их да Русија намерава да освоји цео свет и да само што није напала њихову државу, а с друге – стално објашњавају да је Русија слаба, да је на издисају и да само што се није распала
  • У души западног човека – мимо његове воље – траје свакодневни рат са Русима, и он се плаши већ од саме психолошке нелагоде коју му Русија стално причињава. Страх од ње од детињства постаје део личности, он се више не може раздвојити од уобичајене слике света
  • Ако се све буде и даље развијало у истом правцу, сваки човек који буде износио мисли које представљају алтернативу информацијама у „добрим“ медијима – сматраће се жртвом руске пропаганде и слаће га на принудно психијатријско лечење. Истакнути политичари у Америци и неким европским земљама већ предлажу да се званично забране руски медији

Пише: Олег НЕМЕНСКИ, водећи научни сарадник РИСИ

         РУСОФОБИЈА је стара традиција на Западу. Међутим, чини се да никад раније није била толико бесомучна и да није била толико доминантна у свим главним медијима.

         Последњих година може се слободно говорити о русофобској хистерији на Западу. У своје време, после распада СССР, чинило нам се да ће цео тај негативни набој нестати заједно са хладним ратом, јер није да нису волели нас, него наш режим.

         Али, тај набој не само да није нестао, већ се, обрнуто, повећао и наставља да се повећава и квалитативно, и квантитативно.

         Сада све брине Русија, али на страницама великих западних листова више практично не може да се нађе непристрасан опис стања у нашој земљи. Љутито-оптужујући тон и непостојање било каквих позитивних оцена су просто обавезни, то је једини дозвољени језик описивања.

         У западним медијима је закон – ништа позитивно о Русији.

         Сећам се разговора с једним француским режисером документарних филмова вођеним 1993. године – у време када су нам Америка и Европа биле „најбољи пријатељи“.

         Он је снимио филм о московским проституткама које раде поред железничких станица, и то је заиста био веома тужан призор. Јер, наметало се питање: да ли он заиста у Москви ништа друго није видео осим те, већини људи мало познате, стране живота? На шта је он са жаром почео да ми објашњава како су му се свидели и Москва и други градови и да је чак снимио два веома лепа филма о Русији.

         Али, телевизија која га је послала у Русију није хтела да их откупи, нису их купиле ни друге телевизије. На крају је био приморан да стави касете на полицу и да све трошкове за филм и снимање плати из свог џепа. То за њега нису биле мале паре, али је била добра лекција – позитивне информације о Русији ником нису потребне.

Такву школу, вероватно, прођу многи западни новинари који дођу у нашу земљу или који просто пишу о њој у својој земљи.

         То је својеврсна школа за васпитавање новинара, а потом и школа за васпитавање западне публике.

         А то не може да не остави велике последице.

         Ми у Русији на то гледамо као на театар апсурда. Нас се све више ужасавају, све нас се више плаше, а наш напад очекују малтене сваки дан, и што је најинтересантније – заиста се за њега припремају.

         Русофобија је постала најважнија политичка идеологија Запада – она обједињује државе у многобројне пројекте сарадње, она одређује животно расположење обичних људи, тематику њихових разговора, чак и веома личних емоција.

         Некада давно нам се чинио смешним и глупим познати случај с америчким министром одбране, који је 1949. године скочио кроз прозор вичући „Иду Руси!“. Истина, сумњало се да је имао параноју. Али, сада је та психичка болест постала уобичајена и више не делује тако необично.

         Како каже један мој познаник, литвански професор: „Сваки дан се будим и гледам кроз прозор – да ли има руских тенкова!“ Притом је убеђен да би сваки Рус требало веома да се стиди што он (професор) живи у таквом страху.

         Када је Русија вратила Крим, слушао сам пољске стручњаке који су са озбиљним изразима лица објашњавали да је то полуострво потребно Русији као полазна тачка за напад на Варшаву, и чудио сам се како таква изјава не изазива смех у студију. При чему Пољаци нису Американци, они генерално знају где се налази Крим, а где Пољска. Али су спремни да прихвате било какву апсурдну информацију о Русији.

         То значи да они желе то да чују и да желе да верују у то. И ми нисмо довољно свесни те унутрашње потребе.

         Ирски новинар Брајан Мекдоналд је прошле године одлично описао тај психолошки комплекс, који је назвао „русофренија“. Људе на Западу стално кљукају информацијама супротног садржаја: с једне стране, уверавају их да Русија намерава да освоји цео свет и да само што није напала њихову државу, а с друге – стално објашњавају да је Русија слаба, да је на издисају и да само што се није распала.

     У души западног човека – мимо његове воље – траје свакодневни рат са Русима, и он се плаши већ од саме психолошке нелагоде коју му Русија стално причињава. Страх од ње од детињства постаје део личности, он се више не може раздвојити од уобичајене слике света.

         Руско страшило је нарочито потребно када је потребна слога Запада. Тако је било до распада СССР, тако је и сада, само што је сада то изазвано другим разлозима. И што су јаче кризне појаве у западној заједници, то активнија постаје русофобска пропаганда.

         Чврста дисциплина, која је својствена западном информативном простору када је у питању тема Русије, просто је неопходна: сваки контакт са правом Русијом и Русима нарушава русофобску слику која се брижљиво усађује.

         Медије почињу да деле на оне који „пружају објективне информације“ и оне који воде „непријатељску пропаганду“. А после тога није далеко ни иста таква подела идеја.

         Ако се систем и даље буде развијао у том правцу, сваки човек који буде износио мисли које представљају алтернативу информацијама у „добрим“ медијима сматраће се жртвом руске пропаганде и слаће га на принудно психијатријско лечење.

         Истакнути политичари у Америци и неким европским земљама већ предлажу да се званично забране руски медији.

         Међутим, у томе има и нечег доброг за нас: релативно недавно у нашој земљи су се пригушивали непријатељски гласови, и то дефинитивно није било демонстрирање силе наше земље.

         Али, сада је већ Запад у одбрамбеном ставу према непријатним информацијама из Русије.

         Треба разумети да нису најопасније информације које наши медији могу да пренесу западном аудиторијуму алтернативне вести о светској политици, већ је то просто објективна слика живота у савременој Русији, која није лишена позитивних страна. Такви садржаји подривају најважнију идеологију која уједињује Запад и одређује његову позитивно мишљење о себи – идеологију свеопштег страха од наводно неморалног и агресивног народа, који само што није напао.

         Међутим, сама чињеница да је Западу сада за то потребна русофобска хистерија – показује да његово јединство никада није било слабије.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/sto-je-zapad-podeljeniji-to-vise-poseze-za-rusofobijom

Прочитај без интернета:
2 гласa