• Трећи светски рат се води не само против трећег света. Пошто САД и Велика Британија претварају свој крсташки рат у дуготрајан „рат са терором” – избеглица ће бити све више, док у једном тренутку крхка социјална равнотежа у Европи не пукне и не сруши се
  • Европа ће бити преплављена дошљацима, као што се то догодило Римској империји, и пред њом ће стајати тежак избор: или да успостави систем апартхејда и дискриминације или да изгуби свој идентитет  
  • Да ли ће Европа постати случајна жртва америчке агресије налик на жртву од залуталог метка у пуцњави из времена Дивљег Запада? Мени се чини да ће Европа бити један од циљева предстојећег рата. Ово наравно не желе обични амерички грађани, али нико их не пита
  • Нове владајуће елите САД-а и њихови партнери и агенти ван граница САД поставили су себи за циљ да разруше цватућу, независну и целовиту Европу
  • Уводници уредника  Economist, водећег часописа присталица Мамоне, још пре „новог Перл-Харбура” позивали су да се повећа талас имиграната из земаља трећег света јер ће бити корисни за Британију, Европу и САД” пошто ће допринети опадању плата Европејаца и повећаће добит послодаваца
  • То је усавршени систем трговине робљем: робови сами хрле на брод трговца робљем – робови се сами пењу на брод и још се туку за ту могућност

          Пише: Израел ШАМИР

         ФАКТИ, по правилу, не објављују старе текстове. Поготово штампане пре десет година. Али, сада праве изузетак од тог правила.

         Пред вама је текст познатог писца, преводиоца, публицисте и енциклопедисте – Израела Шамира који је био написан – обратите пажњу! – 2005. године. Али, то је готово пророчки текст који истерује под велики рефлектор праве кривце за велике пресељавање народа које је 2005. било и много мањих размера и много мање драматично.

         Утолико су Шамирова уочавања и упозорења драгоценија. Читајте. Факти преносе битне делове његовог ширег текста.

                                                          1

         ТРЕЋИ светски рат се води не само против трећег света. Овај је рат започет задуго пре него што прва бомба пала на каменито тле Авганистана.

         Милиони нових избеглица се већ налазе на путу, доносећи у азијски регион пометњу и нервозу. Нема сумње да ће пре или касније овај талас кренути у Европу.

         Стотине хиљада избеглица се, заправо, већ крећу у правцу Европе и Русије и то је разумљиво: када САД бомбардују куће незаштићених цивила – они немају другог избора осим да напусте место где им прети опасност. И никакве државне границе не могу са задрже ту навалу. Пакистан ће бити први, али не и једини.

         Пошто САД и Велика Британија претварају свој крсташки рат у дуготрајан „рат са терором”, избеглица ће бити све више, док у једном тренутку крхка социјална равнотежа у Европи не пукне и не сруши се.

         Европа ће бити преплављена дошљацима, као што се то догодило Римској империји, и пред њом ће стајати тежак избор: или да успостави систем апартхејда и дискриминације или да изгуби свој идентитет.

         Да ли ће Европа постати случајна жртва америчке агресије налик на жртву од залуталог метка у пуцњави из времена Дивљег Запада?

         Мени се чини да ће Европа бити један од циљева предстојећег рата. Ово наравно не желе обични амерички грађани, али нико их не пита. Нове владајуће елите САД-а и њихови партнери и агенти ван граница САД поставили су себи за циљ да разруше цватућу, независну и целовиту Европу.

         Овај циљ се базира на утилитаристичкој основи – Европа представља конкуренцију САД: превише је независна, има своју валуту, која може да потисне долар…

         У Европи реално постоји равноправност: у Њујорку сам видео послужитеља лифта, емигранта из сиромашне Панаме, који у правом смислу те речи живи у лифту. У Европи не можете да сретнете такво нешто, пошто Европа још увек није потпуно огрезла у поштовању Мамоне.

                                                2

         Нове владајуће елите не маре за Христа или Мухамеда. Међутим оне исповедају дубоку религиозну наклоност другом древном божанству – Мамони.

         Као што је познато из Јеванђеља, пре две хиљаде година овог древног бога похлепе су поштовали фарисеји. Када је Христос учио да се не сме у исто време служити Богу и Мамону, фарисеји су му се смејали, јер су превише волели новац.

         Хришћанство је одбацило овај култ – служење Мамони се назива похлепом и представља један од смртних грехова, муслимани га такође осуђују. Међутим, клањање Мамони није нестало.

         Две хиљаде година касније је Карл Маркс, унук рабина из Тријера, дошао је до револуционарног закључка: веровање у Мамону коју је он назвао „религијом коју Јевреји упражњавају радним данима”, постала је права вера америчке елите.

         Да би то потврдио, Маркс је цитирао речи пуковника Хамилтона: “Мамона – је идол Јенкија, они му служе не само речју, већ и свим снагама душе и тела. За њих је свет – само берза и они су убеђени да немају други циљ, него да постану богатији него њихов комшија”. На крају је Маркс закључио: „Реално господство духа јудаизма над хришћанским светом постигло је свој потпуни и безусловни апогеј”.

         За Маркса се овај све побеђујући дух јудаизма заснива на „похлепи и егоизму, његов симбол вере – је бизнис, његов је бог – новац”.

         У овим Марксовим речима се скрива дубоки духовни смисао, на који марксисти нису обратили пажњу. Све до данашњег дана религијски карактер „доктрине похлепе” није се испољавао. У свету су постојале капиталисте, које су, размишљајући о својој добити, радиле и за опште добро, како је то завештао Адам Смит.

         Све се променило са доласком неолиберализма. Милтон Фридман је најавио излазак присталица старог-новог култа Мамоне из сенке. Њихов се култ разликује од обичне похлепе, пошто су они уздигли Похлепу на ниво љубоморног бога који не толерише поклањање другим боговима.

         Обични богаташи нису тежили рушењу друштва у ком живе. Они су чували своју земљу и своју заједницу. Они су хтели да буду први међу једнакима. Они су себе сматрали „пастирима”. Пастири једу овчетину, али никада неће продати читаво стадо на клање, ако им понуде пристојну цену.

         Поштоваоци Мамоне пак у таквом уравнотеженом приступу виде  издају свог божанства.

         Роберт Макчесни у предговору за књигу Ноама Чомског „Добит на људима” написао је: „Они захтевају религиозно веровање у непогрешивост тржишта које се не регулише” – другим речима у неограничени егоизам и похлепу. Они су лишени саосећања према људима са којима живе, они не сматрају друге људе за људе „своје сорте”.

         Ако би у њиховој моћи било да замене локално становништво сиромашним мигрантима, како би оптимизовали своје приходе, они би то урадили, као што су то урадили у Палестини.

         Поштоваоци Мамоне не маре за народ Америке – они користе људе као инструмент за достизање светског господства. Њихова идеална слика света је архаична – или, ако желите, футуристична: они маштају о друштву робова и господе. Да би то постигли, поштоваоци Мамоне теже да разруше целовитост социјалних и националних творевина.

         Док људи живе на својој земљи, говоре на свом матерњем језику, налазе се међу својим пријатељима и рођацима, пију воду из река и извора своје отаџбине, моле се у црквама и џамијама у свом родном крају – немогуће је њих поробити. Али, ако на њихову земљу покуљају реке избеглица, социјална култура ће се срушити. Они ће изгубити своју предност – осећај повезаности са другима, осећај братства. Тада ће они постати лак плен за поштоваоце Мамоне.

                                                3

         Како глобална политика култа Мамоне пустоши сиромашне земље трећег света, испумпава из њих ресурсе и приходе, подржава издајнике међу локалним властима, уништава природу, све више и више људи је принуђено да се прикључи избеглицама који се крећу у Европу и САД.

         Ова претња се нарочито оштро осећа у Европи.

         Позната италијанска новинарка Оријана Фалачи написала је за водећи италијански лист Corriere della Sera чланак у ком оплакује окупацију Европе „хордама муслимана”. Она описује мигранте отприлике истим тоновима као што су дворјани императора Ромула Августа описивали варваре-германе у Равени.

         Оријана пише да су „муслимани-Сомалијци за три месеца унаказили и загадили главни трг мог града”, да су нека „деца Алаха” мокрила на зидове цркве, да су Сомалијци поставили шаторе где су „спавали и имали сношаје на својим душецима” и загађивали су ваздух паљевином и смрадом својих јела.

         Оријана наставља описивање Фиренце тврдњом да су „престоницу уметности, културе и лепоте ранили и понизили мрски Албанци, Суданци, Бенгалци, Тунижани, Алжирци, Пакистанци и Нигеријци”, који су „дилери дроге” и макрои.

         Она зове у помоћ америчке крсташе и изјављује: „ако Америка не успе, Европа ће да падне и уместо црквених звона слушаћемо мујезине, носићемо чадор уместо мини-сукње и пићемо камиље млеко уместо коњака”.

         Осим стила, у овом чланку недостаје логика. Фалачи је искусна новинарка и одрасла жена, али у Америци види заштиту, а не узрок проблема. Она би требало да брине о последицама успеха, а не пропадања Америке.

         Ако Америка однесе победу у својим ратовима, кошмари Оријане постаће реалност. Она не жели да схвати да су избеглице дошле у Италију зато што су САД и савезници опустошили њихове државе.

         У Италији не би било Албанаца да НАТО није опустошило Балкан.

         Не би било Суданаца, да Клинтон није бомбардовао Судан.

         Не би било Сомалијаца, да Сомалију нису претворили у рушевине за време италијанске колонизације и америчке интервенције.

         Не би било Либијаца – да нису бомбардовали Либију.

         Ни Фалачијева, ни Америка не би се суочиле са палестинским мигрантима, да су сељаци из Сафурија наставили да обрађују своју земљу.

         Нико – чујте – нико не би напустио своју земљу, њену јединствену природу, не би се растао од свог начина живота, пријатеља и рођака, светиња и гробова предака због сумњивог задовољства да живи у шатору поред зидова италијанског храма.

         Као што пачићи од рођења препознају своју мајку, тако и човек од свог рођења воли своју отаџбину.

         Људи одлазе када је њихова земља разорена.

         Ирци не би напуштали зелене ливаде Ирске због Чикага да британска влада није проузроковала глад у њиховој земљи.

         Моји руски земљаци не би дошли у Палестину да Русија није била разорена проамеричким Јељцином и Чубајсом.

         Са тачке гледиште земаља у које се усељавају, мигранти су у најмању руку – нелагодност, а у горим случајевима – катастрофа. Али, то није њихова кривица, то је питање бројности.

         Карлос Кастанеда је живео у индијанском племену да би усвојио њихове обичаје. Сигурно су и Индијанци нешто усвојили од њега. А сада замислите да се том племену придружила хиљада добро школованих младића и девојака са Јејла и Берклија. Племе би једноставно нестало не будући у стању да сачува свој начин живота.

         Поједине мигранте локално становништво увек дочекује срдачно – они њиховој заједници дају неки колорит.

         Масовне миграције нису боље од интервенције. Није битно да ли се мигранти појављују као освајачи или као избеглице – друштво које их прима доживљава шок.

         Ако су дошљаци паметни и образовани – они ће потиснути локално становништво са перспективних и значајних позиција и створиће своју субкултуру. Ако познају саму грубу силу – они могу да превагну и на тај начин.

         Ако су они смерни и незахтевни, они обарају цену рада. Због тога у обичним приликама мигранте баш не воле.

         Масовне миграције су подједнако болне и за мигранте, и за страну усељења. Она не доносе нелагодност само поштоваоцима Мамоне. Они поздрављају миграције јер обарају цену рада.

         Уводници уредника  Economist, водећег часописа присталица Мамоне још пре „новог Перл-Харбура” позивали су да се повећа талас имиграната из земаља трећег света.

         Economist је писао да ће „најквалификованији и активни кадрови из Африке, Азије и Јужне Америке бити корисни за Британију, Европу и САД” пошто ће допринети опадању плата Европејаца и повећаће добит послодаваца.

         То је усавршени систем трговине робљем – робови сами хрле на брод трговца робљем – робови се сами пењу на брод и још се туку за ту могућност.

         Мигранти погрешно виде у њима своје савезнике и не примећују да су они потребни поштоваоцима Похлепе као што је вампиру потребна свежа крв. Због тог неразумевања – мигранти дају своје гласове за Тонија Блера и „Демократе из Њујорка”.

         Превела

         Марија Билбија

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/sto-vise-budu-pobedjivali-amerikanci-u-svetu-ce-biti-sve-vise-migranata

0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ