Београд – Закон о државном пољопривредном земљишту је системски и судбина аграра зависи од тога како ће се поступати с најважнијим ресурсом којег Србија има. Стога је најважније да измене овог стратешког документа прођу широку јавну расправу у коју ће бити укључен и Покрајински секретаријат за пољопривреду, и локалне самоуправе, и пољопривредна удружења. На моју велику жалост, комуникација Секретаријата са Министарством за пољопривреду не постоји иако смо досад једанаест пута покушали да закажемо састанак по разним питањима, од реконструкције водопривредних предузећа у друштвеном власништву, до поремећаја на тржишту меса и млека. Плашимо се да ће да изостане и разговор о закону о земљишту, за који нисмо добили ни радну верзију да бисмо видели шта је идеја. То повлачи могућност да се неће чути и уважити глас војвођанских пољопривредника и да ће веће право на државне њиве добити неко други, то јест странци, а не наши паори.

Ово је у разговору за “Дневник” изјавио покрајински секретар за пољопривреду, шумарство и водопривреду Бранислав Богарошки. Први човек војвођанског аграра подсетио је на то да највећи део државних њива, којих, како наводи, у Војводини има 540.000 хектара, а које се издају у закуп, у случају да измене поменутог закона гурну наша газдинства у други план, последице ће бити јако тешке и дуго неће моћи да се исправе.

„Сигурно је да стране компаније могу у првом моменту уложити више него наши пољопривредници, јер су финансијски способнији, али на тај начин долазимо у ситуацију да профит који се оствари из тако организоване пољопривреде неће остајати у земљи. Свака мултинационална компанија, наравно, има интерес да профит улаже тамо где се најбрже оплођује, и он може да заврши у петој, десетој земљи. А када наши паори уђу у аренду, све што се заради кроз обраду тих њива троши се ту, у селу, у локаланој средини. Државним земљиштем управља Република Србија, а највећи део тог ресурса је у Војводини и највиша цена на лицитацијама се постиже овде, тако да није неосновано да се размишља о формирању земљишног фонда на нивоу АПВ. Упоредна пракса је шаролика у земљама ЕУ али нису непознати модели да имате комплекс државног пољопривредног земљишта које се издаје газдинствима и то је, заправо, одговорна и дугорочна политика“, оцењује Богарошки.

Као пример лошег газдовања државним њивама он наводи арапску компанију, која је већ купила предузеће у Сивцу и узела у закуп њиве које сада ору три-четири човека по уговору, уместо 70 домаћинстава која су до сад живела од те земље.

„Још ако се граница закупа подигне на 20 или 40 година, то би значило да две генерације овдашњих пољопривредника немају ни теоријску шансу да ће доћи до неког већег комплекса земље. Чак и они напреднији паори, који су мотор развоја и стварају вишкове, биће угрожени. Они су се претходних година задужили, купили механизацију, рачунајући да ће изнајмљивањем доћи до већих површина – и шта ако без тога остану?“

Наш саговорник напомиње да то не значи да не треба омогућити инвестиције и подсећа на то да и сада свака страна компанија може отворити правно лице у Србији и инвестирати. Али, странце, по њему, ипак не треба пустити у државне њиве, поготово ако је већ ситуација таква да је велики број комбината у поступку ликвидације или реструктурирања и за њих се може наћи страни инвеститор.

„Нека странци улажу новац у ПИК Бечеј, ПКБ, Долово…, а не да улазе у део држваног земљишта које се издаје паорима“, поручује Богарошки и наводи пример немачке компаније “Тенис” која – како је и секретар сазнао из медија – у договору с Владом Србије намерава да отвори двадесет фарми, с тим да по свакој добија 3.000 хектара државних њива, то јест 60.000 хектара.

Ако се узму у обзир и 170.000 хектара ораница, које се потражују реституцијом, то би значило да ће петину државних њива узети једна компанија, а шта је са десетинама газдинстава која зависе од тих парцела, пита се наш саговорник.

„Колико је важна јавна расправа о законима, најбоље показује пример с краја прошле године када је без ње измењен закон о субвенцијама, уз образложење да је тиме заштићен интерес 95 одсто газдинстава, што није тачно. Прво, у Војводини је то 90 одсто, јер су овде већи поседи, а друго – откад се то субвенције дају по газдинству? Смањењем премираних површина са 100 на 20 хектара, чак 34 одсто земљишта у Војводини је остало без субвенција, односно без 3,5 милијарде динара. Толико је, наиме, мање дошло у пољопривреду АПВ, што је стравичан удар за војвођанске паоре – напомиње Богарошки указујући на значај закона о шумама, закона о водама и закона о накнадама, чије су измене такође предвиђене, а реч је о круцијалним документима.“

Подсећајући на то да Војводина има 40 одсто земљишта испод нивоа великих река, те да је 84 одсто угрожено подземним водама, он наводи да постоји буyетски фонд за воде на нивоу Покрајине, у који су се сливале све накнаде и који је наменски трошен за водопривреду. Како каже, новим законом о накнадама (радном верзијом) није предвиђена накнада за одводњавање као наменски приход већ је то општи приход буyета Републике Србије и уколико се буyетски фонд преполови, а на тај начин хоће, паре могу отићи на другу страну, што доводи до другог озбиљног проблема : нема наводњавања, нема одбране од поплава…

Осврћући се на актуелан проблем вишкова млека, Богарошки вели да је било јасно још крајем прошле године, када смо имали проблем с откупом свиња, да ће и до овога доћи. Знало се, каже наш саговорник, да ће санкције Русији имати негативан ефекат по нашу пољопривреду…

„Мере које је сада држава подузела су добре, али шта је са првих шест месеци ове године и како се то одразило на мале произвођаче“, пита се Богарошки.

„Ако је прокламовани циљ Владе повећање сточарске производње, онда мора у пракси да се примењује, не може се допустити да агонија код свињара и произвођача млека траје месецима и да многи угасе производњу па да се тек онда реагује. “

Стога је, вели, стратешко опредељење Секретаријата да улаже у инвестиције које ће омогућити газдинствима да се не баве искључиво примарном производњом и трговином тих производа, већ да у домаћинствима могу тим производима да дају додатну вредност. По његовим речима, Секретаријат има у овој години на располагању 7,2 милијарде динара, што је више од 11 одсто покрајинског буyета, а то је показатељ да је пољопривреда дефинитивно приоритет за АПВ.

„Две трећине тих средстава усмеравамо у водопривреду и мислим да је 2014. показала исправност тог пута. Преко четири милијарде динара сваке године усмеримо у одбрану од пополава, одржавање и реконструкцију каналске мреже, што није рађено деценијама уназад, и први резулати се виде. У каналску мрежу уложена је милијарда динара, ван редовног одржавања, и урађено је 1.500 километра каналске мреже, што можда није директно везано за пољопривреду, али свакако она зависи од тога „, наводи Богарошки.

„Регистрованим газдинствима директно је намењено 985 милиона динара. Конципирали смо наше конкурсе по систему ИАРД програма да би припремили пољопривреднике на ту методологију и процедуру – да инвестирају и да право на субвенцију, тј. повраћај новца, добију по завршеној инвестицији. Ми дајемо бесповратно до 50 одсто вредности инвестиције, а ове године смо успели да усагласимо конкурсе са покрајинским фондовима који кредитирају пољопривреду и дају кредите са један до три одсто камате. Њихови се конкурси прво објављују, и онда, када газдинства заврше инвестицију, могу код нас да остваре поврат 50 одсто уложеног, тако да им је половина вредности инвестиције yабе, док другу половину реализују уз зајам са каматом од један до три одсто. И то је пут за који мислимо да ће донети позитиван помак за војвођански аграр.“

ГМО код нас нема само у теорији

„У Србији је забрањено храњење стоке ГМО храном и зато нам је производња скупља него у земљама где је таква храна дозвољена. Припрема се, колико је јавности познато, измена закона о ГМО, али ми бисмо као држава пре свега морали да порадимо на томе да обезбедимо следљивост у производњи, јасне механизме контроле и јасну ознаку на којој ће писати шта је домаћи производ, без ГМО, а шта није“, каже Бранислав Богарошки.

„Тренутно не постоји обавеза обележавања месних прерађевина и ми не знамо да ли је тај производ направљен од домаће стоке која није храњена модификованом храном или увозне, која потенцијално јесте, тако да сад купујемо мачку у yаку. Наша политика јесте – нема ГМО, али нисам сигуран да је тако у пракси. Уосталом, имали смо увоз десетина хиљада тона свиња, а знамо ли чиме су храњене? Можда неко зна – али потрошачи сигурно не.“

Слађана Глушчевић / Дневник

www.vaseljenska.com/ekonomija/bogaroski-strance-ne-treba-pustiti-u-drzavne-njive/

0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ