Богу хвала што постоје такви људи! Они који су стварно живели, били међу нама…

Наталија Пичурина, СРБски ФБРепортер
Текст оригинално објављен на руском.
Превод: Десанка Нинков

У библиотеци моје баке, професора епидемиологије, увек је било много књига. Младој и категоричној студенткињи Медицинског института готово све су изгледале архаично, безнадежно застареле и савршено неупотребљиве. Никако се нису уклапале у комплете нових уџбеника са дивним илустрацијама и сјајним корицама, које нису скупљале прашину. Међу том, иронично исмејаном „научном макулатуром“, лежао је излизани том омањег формата и старомодног наслова: „Огледи из гнојне хирургије“, са једином позитивном цртом коју сам у њему видела -година издања 1934. Све приче о томе да је књигу „написао лично Војно-Јасенецки“ и да је „донешена из Томска“, нису постизале жељени ефекат: студирала сам на Санитарно-хигијенском факултету и уопште нисам намеравала да се бавим лечењем. Због тога нисам желела да губим време на читање непотребног хируршког „штива“.

10581826_719011151523187_336944128_n– Штета што не читаш Војно-Јасенецког! Без тога нећеш постати прави лекар.

Чак и тај аргуменат није постигао жељени ефекат. Не знам када је из наше куће нестала та књига, али, много касније, већ као формирани стручњак, нисам могла да пронађем стари примерак са ауторовим оригиналним рукописом.

Неизмерно ми је жао, а такође жалим што нисам питала баку за све појединости о краткој посети познатог хирурга сибирском граду Томску.

Данас је написано много књига и чланака о св. Луки, архиепископу Симферопољском и Кримском, професору Валентину Феликсовичу Војно-Јасенецком. Оне се разликују и по дубини разумевања његовог хришћанског подвига, и по оценама догађаја из његове сложене биографије. Идући томским путевима св. Луке, трудила сам се да пронађем оне компоненте духа и карактера које су великог хирурга-професионалца учиниле врхунским исцелитељем.

Човек на рођењу не бира таленат. То је искра дата од Бога. Она се може употребити на разне начине. Може се потрошити, протраћити, разбацати. Или, напротив, може вас опити слава сопствене генијалности, те ћете оставити све себи, никоме ништа не пружајући. Можете скривати и сакупљати, среброљубиво усмеравати своје способности ка личном богаћењу. Тим пре што је одувек, између Добра и Зла, „ја“ узвикивало да је то једини пут ка срећи. Најтеже је, ипак, са хришћанском одговорношћу посветити таленат људима, кренути тежим путем бескрајног унутрашњег рада и самоусавршавања, знајући да у таквом животу нема земаљских блага, новца и славе.

Као младић, Војно-Јасенецки је направио свој избор, потчинивши живот формули: “Ја немам права да се бавим оним што ми се свиђа, већ сам обавезан да се бавим оним што је корисно људима који пате“. Пут у медицину није био лак. Изузетна Валентинова склоност ка цртању одвела га је најпре на Петроградску Ликовну академију, а затим у Минхен, у приватну уметничку школу проф. Книра. Али, сликарство, као и студије на Правном факултету, биле су само етапе земаљског пута. Разумевајући процес уметничког стваралаштва, Војно-Јасенецки је у сликарским инспирацијама видео не само спољашње ликове, већ судбине и карактере чија је страдања примао у ризницу личног духовног искуства. Изучавајући основе права, политичке економије, филозофије и историје ,Валентин је упоређивао стечена знања са тешком реалношћу живота обичног руског човека.

Памятник в Красноярске

21 година – то је само период одрастања. Али управо тада он се окренуо медицини, оставивши за собом искушења каријере правника и уметничке славе, које су многима биле недоступне. Студирао је предано и озбиљно, успешно усклађујући академски рад, истраживања из топографске анатомије и хирургије са друштвеним радом организатора на групи.

Диплома најбољег у класи сасвим би била довољна да свршеном студенту престижног Кијевског универзитета отвори врата даљим студијама у било којој престоничкој установи. Валентину Феликсовичу је само било потребно да напише молбу. Али, млади лекар се, не заборављајући свој хришћански дуг, прихвата посла земског лекара: “Погађало ме је што нисам наилазио на разумевање; ја сам студирао медицину са једним јединим циљем: да доживотно будем сеоски, “сељачки“ лекар и да помажем сиромашним људима“.

Данашњи лекари ретко кад ишчитавају А.Чехова.  И М.Булгакова више познају из кинематографске приче у филму „Морфијум“, у којој је од ауторског текста остао само назив, него по ужасним сликама руске свакодневице у „Записима младог лекара“. Због тога и не могу да схвате очајничко херојство служења земског лекара. Настале на таласима друштвених немира, локалне самоуправе – земства, покушавале су да обезбеде макар минимум медицинских услуга сељацима, којима је понекад болест значила исто што и смртна казна.

Сада је то тешко замислити, али током прве године службовања В. Феликсовича једном лекарском рејону припадало је готово 30 хиљада људи. Стотине пређених врста, пешице или кочијом, по блату и беспућу, по свакаквом времену, у било које доба дана и ноћи. Хришћанско трпљење у мору болести,п атњи и смрти. Средства која су издвајала земства једва да су била довољна за скромну лекарску плату. Али, напредна руска мисао тежила је правди. Њеним напорима болесници су могли да добију стручну лекарску помоћ, у неким губернијама и потпуно бесплатну. Управо тада, вођене деликатним, некористољубивим, мудрим земским лекаром, настајале су најбоље традиције руске медицине. Лекаром, за кога медицина није била ни занат, ни услужна делатност, већ свакодневно служење друштву.

27. јануара 1904. г. отпочео је Руско-јапански рат. И поново Војно-Јасенецки преузима на себе патње обичног човека. Крвопролиће са употребом најновијег у то време оружја, није имало милости према руском војнику, оном истом сељаку, који је мимо своје воље обукао војну униформу. У Болници кијевског Црвеног крста у Чити, Валентин Феликсович ради најтеже послове: обавља сложене операције, брижно спашавајући животе безнадежних пацијената. Тамо, у болници, Војно-Јасенецки среће своју љубав, лепу и паметну милосрдну сестру, верног пријатеља и истомишљеника, Ану Васиљевну Ланску, ћерку управника великог имања у Черкасима, са којом ће се ускоро и венчати.

Рат се завршио и Валентин Феликсович се враћа земској медицини. Вероватно да малограђанин тешко може да схвати поступак младих супружника, који су миран живот богатог југа заменили тешком службом у малој сеоској болници у гладној Курској губернији. И поново-пример највише хришћанске одговорности: безбројна путовања, пријем амбулантних болесника, операције до касне вечери и ноћна бдења над микроскопом и књигама. Служење до изнемоглости, такво „да је и мени младом недостајало снаге за огроман посао“. И поред тога, Војно-Јасенецки изналази начине да са колегама подели практична истраживања: у медицинским часописима објављују се његови чланци.

Оригинальный рисунок Войно-Ясенецкого

Потпуна посвећеност изабраном делу и тежња да олакша страдања болесника усмеравају мисли Валентина Феликсовича ка потреби да усаврши методе анестезије. Научне идеје, практични радови, као и жеља да формулише резултате свог рада у виду дисертације, доводе младог лекара на московске клинике. Посао у престоници иде компликовано, али не због неслагања са колегама и непостојања сличних радова у светској медицинској литератури. Лекар Војно-Јасенецки никада није узимао новац за лечење и њему је једноставно понестајало средстава за издржавање породице. И поново провинција: најпре болница у једном од села Саратовске губерније, а кроз годину дана, округ Переслављ-Залески. Али, научна истраживања се настављају, свакодневно се објављују нови огледи, извештаји, преводи.

1915 г. у Петрограду излази прва монографија В. Ф. Војно-Јасенецког: „Регионарна анестезија“, коју брани као докторску дисертацију 1916 г. у Москви. Била је то велика победа, у ствари – продор нове хируршке мисли чија је практична реализација откривала велике перспективе у лечењу. А потреба за њима била је огромна: Русија је ушла у Први светски рат.

Sl1
У Переслављ-Залеском отвара се болница за пријем рањеника са фронта. На њеном челу је Валентин Феликсович. Војна болница тога времена била је ужасан вртлог болова и патњи. Сада, у ери антибиотика, немогуће је схватити да су пре њихове примене гнојне компликације биле страшније од саме операције. Чак ни прецизна техника, искуство и знање нису гарантовали успех. Не може сваки лекар да поднесе искушења од непрестаног ризика смрти пацијената.

Управо у Переслављ-Залеском Војно-Јасенецки почиње рад на „Огледима из гнојне хирургије“. На истом том делу које ће одмах након објављивања постати насушна књига мислећих хирурга. Књига која не може да застари, у којој сваки редак одише душевним прегором и љубављу према болеснику. Чудесан је историјат њеног настанка. Када је састављао план будуће монографије, Валентин Феликсович је помислио: “Када књига буде написана, на њој ће стајати име епископа“. Кроз неколико година то се и обистинило.

Живот није штедео Војно-Јасенецког, вољена жена је тешко оболела од туберкулозе. Да би спасио Ану Васиљевну, било је потребно хитно променити климу. Валентин Феликсович прихвата позив да буде на челу градске болнице у Ташкенту и почетком 1917 г. ступа на дужност главног лекара.

Данас је Ташкент престоница нове државе, велики и леп град са развијеном мрежом здравствене заштите, квалификованим стручњацима и релативно ниском стопом обољења. А у време доласка Валентина Феликсовича све је било другачије: два скромна стационара са оскудном опремом; болесницима који леже на прљавим одељењима и у ходницима; инсектима по зидовима и ужасном немаштином. Почетком прошлог века у Средњој Азији живот је био напет: беда,г лад, ропски рад, епидемије тифуса и маларије односиле су не на десетине, већ хиљаде жртава.

Априла 1918 г. у Ташкенту је успостављена Совјетска власт. Будући да је била одсечена од Русије борбама у Ферганској долини, блокадом оренбургшког пута и интервенционистима у Ашхабаду, република је и наредне две године живела тешко. Све се то дешавало у склопу недела која су чинили басмачки контрареволуционари. Њихову мржњу према православнима успешно је распиривало руководство Антанте, нимало исламско.

На дужности главног лекара дошао је до изражаја таленат организатора: у најтежим околностима, Валентин Феликсович формира у Туркестану стационар различитог профила, са 1000 лежајева. Постаје несумњиви лидер, поред њега предано раде врхунски стручњаци, међу којима су и они, чија ће имена прославити совјетску медицину:  Мојсеј Слоњим, Петар Боровски, Иван Орлов, Алексеј Греков, Лав Ошањин и многи други.

Војно-Јасенецки, као и раније, ради неуморно, блиставо спајајући лекарску и научну делатност. Али, није све било тако ружичасто: октобра 1919, умире млада његова супруга, оставивши Валентину Феликсовичу четворо деце.

Тада је уследило и прво хапшење: осумњичен је за саучесништво у антибољшевичкој побуни. Било је основа. За Војно-Јасенецког на болничком одељењу нису постојали ни бели, ни црвени. Он је лечио болесника, а не његова политичка убеђења. Са улица, где се сваку ноћ пуцало, довођени су разни људи. Међу њима је био и тешко рањени козачки есаул коме је, као и другима, пружена нега и пажња. Али, Јудиних следбеника има много. У прљавој дојави Ванредној комисији од стране помоћника у мртвачници, кога је Валентин Феликсович често критиковао због пијанства и крађе, није потребно тражити политичку позадину.

Притвор није трајао дуго. Изашавши из затвора, пожурио је у болницу да припреми пацијенте за операцију, као да се ништа није догодило.

Још један детаљ: Валентин Феликсович је, као и његови саборци из окружења,  схватао потребу за порастом образованих стручњака из редова староседелаца. Он учествује у стварању високошколских установа у Туркестанској републици. Већ у септембру 1920 г. У Ташкенту се оснива први универзитет на Средњем истоку, са акредитованим Медицинским факултетом. Каква мудра стратегија правих патриота: врло ускоро,  у годинама Великог отаџбинског рата, у Ташкент ће на лечење и опоравак бити упућено хиљаде рањених совјетских војника.

Осамдесет московских и петроградских професора и предавача дошло је у Туркестан са жељом да раде и уче. Са собом су донели библиотеку од 20 хиљада књига, наставну литературу, медицинске инструменте, лабораторијску опрему, хемијске реактиве. Огроман одред руске интелигенције, просветитеља који су дошли да помогну, на позив срца и душе, а не због новца и славе. Идеолошка полуистина је жестока ствар. Како много пишу и проливају сузе над судбином емиграната… Али, зашто се не говори о подвизима оних, који су, поделивши судбину отаџбине, од нуле стварали образовање, индустрију и науку?
10726253_719010798189889_484743905_n

Ћути се и о томе да савремени Узбекистан циљано и доследно уништава трагове руског и совјетског присуства: ратује са споменицима и називима улица; руши историјско здање цркве Александра Невског изграђене по пројекту Александра Бенуа, уништава књиге и архивску документацију из времена када су Руси живели у Туркестану. У Ташкенту постоји јединствен у Централној Азији Спомен музеј жртава репресије .У његовим поставкама руски и совјетски официри, војници, представљени су као варвари и окупатори. Посета музеју уврштена је у образовни програм ученика средњих школа… Издајемо своју историју…

У Ташкенту је Војно-Јасенецки много оперисао, његова хируршка техника била је запањујућа. Сваки потез на операционом столу био је јасан, прецизан и промишљен. Без сувишних покрета, нервозе, страха и немира. Само спокојан, уравнотежен ритам рада. Све је потчињено принципу хришћанске љубави према човеку, формулисаном у краткој фрази коју је Валентин Феликсович увек изговарао: „За хирурга не постоје „случајеви“, већ само жив човек који пати“.

Отуда и његова необична строгост према самом себи, сарадницима и колегама: “Рад мора да изгледа као брилијант: како год га окренеш, он блиста“. Сигурно да је лошим људима било тешко да са њим раде: он никога није хвалио и грешке није опраштао.

Радећи у таквом невероватном ритму, проф.Војно-Јасенецки је непрекидно био уз Цркву. Крајем 1920 г., присуствујући црквеном скупу, одржао је говор о савременом стању у Ташкентској епархији. Под утиском тог наступа, епископ Туркестански и Ташкентски Инокентиј је рекао:

– Докторе, ви треба да будете свештеник!
– Добро, Владико! Бићу свештеник, ако је то угодно Богу!

15. фебруара 1921. на Сретење, у 44 години живота, истакнути руски хурург, познати научник, доктор медицинских наука, професор Војно-Јасенецки постао је свештеник. Делатност лекара није напуштао, али је у болницу и на универзитет о. Валентин почео да долази у свештеничкој мантији и са крстом на грудима. У мају 1923 г. Војно-Јасенецки је хиротонисан у епископа Ташкентског и Туркестанског. До краја земаљског живота остало је још 40 година. Од тога-11 година на тешком путу страдања за Веру.
Рисунок1

Ново хапшење уследило је једне мајске вечери у Ташкенту. Локални чекисти оптужили су епископа Луку и лажно етикетирали за „шпијунажу у корист Енглеза преко турске границе“. Преко ноћи, од мирног и поштеног човека направили су преступника. Отпочео је тежак пут у прогонство у Краснојарски крај: преко ћелије за преступника у Бутирском и Таганском затвору, невоља приликом спровођења у Тјумењ, Омск и Новосибирск, подрума ДПУ у Краснојарску, Јенисејску и Богучанима. Ужасан пут до села Хаја на реци Чуни притоци Ангаре. Два месеца најљућег мраза, затим поново Јенисејск. Али ни то није била последња тачка тешког пута: из затворске самице епископ је под стражом спроведен у Турухански крај, село Плахино, на -60, препуштен глади и „сиверу“- северном ветру са Леденог океана.

Прогонство је окончано у јануару 1926 г. Војно-Јасенецки се враћа у Ташкент, где живи као грађанско лице до 1930. Остаје без епископске катедре, а универзитетска управа, заборавивши на савест и част, одузима му и универзитетску катедру.

Затим поново хапшење, са ужасним дојавама и спровођењем у Котлас. И нова депортација у Архангелск. 1934 г. враћа се у Ташкент. Понижавањима није било краја. У граду за који је Валентин Феликсович учинио тако много, није било посла за познатог хирурга. Напокон, у малом Андижану примају га за лекара у рејонској болници.

Чудно, управо тада први пут се објављују његови „Огледи из гнојне хирургије“. Правда је победила на две године. Војно-Јасенецки ради у Институту за хитну помоћ у Ташкенту.

Али, дошла је страшна 1937. година. У јулу је Валентин Феликсович поново био ухапшен: сада је „био члан илегалне контрареволуционарне црквено-монашке организације и шпијун стране обавештајне службе“. Две године мрачњачког уништавања снаге Вере. Од епископа Луке су захтевали да призна шпијунажу, али, као одговор,затражио је да му кажу у корист које државе.  Од свих свештеника ухапшених за то дело, једино вољу епископа Луке нису могли да сломе. Остали су потписали записнике са саслушања, признавши да су криви за шпијунажу и оптуживши Војно-Јасенецког за руководиоца и идеолога „илегалне организације“. Презимена потписника, као и истражитеља су позната. Бог им је судија: штавише, грех лажног сведочења преокренуо се на супротну страну :сви су стрељани осим једног, коме су дали 10 година живота у логору. Ускоро су и Јежовљеви истражитељи потпали под жрвањ нових репресија.

Страшна отаџбинска трагедија као да је већ у прошлости,али каква туга обузима човека кад схвати да данас о злочинима 37-е највише галаме унуци оних који су та злодела и чинили… Као у руској пословици: “Држи лопова!“ најгласније узвикује сам лопов…

Али, нека их вечно подсећају речи светога Луке које је упутио истражитељима: “Свих 20 година Совјетске власти био сам потпуно посвећен научном раду из хирургије и часном служењу Цркви, што је било далеко од какве антисовјетске пропаганде. За мене је сасвим неприхватљив однос совјетске власти према религији и Цркви, али стран ми је активно-непријатељски став“. Овог пута Валентин Феликсович био је осуђен на петогодишње прогонство у Краснојарски крај. Када је стигао на одредиште у село Велика Мурта, он је одмах по доласку у рејонску болницу затражио одећу, храну и посао хирурга.

Прави православац није могао да почини грех гордости. У првим данима Великог отаџбинског рата Војно-Јасенецки је био изразити пример љубави према домовини: он упућује телеграм Председнику Председништва Врховног Савета СССР, Михајлу Калињину: “Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасенецки, издржавам казну у селу Велика Мурта Краснојарског краја. Будући да сам специјалиста гнојне хирургије, могу да пружим помоћ војницима на фронту или у позадини, тамо куда ме упуте. Молим да се моје прогонство прекине и да ме пошаљете у болницу. По завршетку рата спреман сам да се вратим у прогонство“. Епископ Лука већ 30. септембра 1941. бива премештен у Краснојарск и одређен за главног консултанта свих болница у крају и главног хирурга војне покретне болнице.

Живот изгнаника под сталним надзором полиције је веома горак, али Валентину Феликсовичу то није важно: “Било куда да ме пошаљу, свуда је Бог“. Управо у то време исписао је дирљиве, искрене речи: “Заволео сам патњу, она чудесно прочишћава душу“.

Још пре прогонства, у затвору, он се више пута обраћао Влади с молбом да му се дозволи да заврши започето истраживање, “имајући у виду његов велики значај за војну хирургију“. Велики научник продорног аналитичког ума и високе образованости, Валентин Феликсович је,схватајући неизбежност рата против фашизма, знао са каквим бројем тешких повреда ће војни лекари морати да се суоче. Његова оштроумна тврдња „да лечење тешких компликација гнојних инфекција рана на зглобовима представља један од најважнијих задатака позадинских болница“, не само да ће оставити у животу хиљаде и хиљаде рањених, него их спасити сигурне инвалидности.

Морало се завршити ново издање „Огледа…“. Ради тога, исељенику по казни, Војно-Јасенецком дају дозволу да отпутује у Томск. Два месеца драгоценог рада у најбољој сибирској библиотеци, познанство са раритетима и најновијом литературом на руском, немачком, француском и енглеском језику. Крајем 1943 г. прерађени „Огледи из гнојне хирургије“ угледали су светло дана. Кроз годину дана они су били допуњени још једним фундаменталним радом о ранама на зглобовима од ватреног оружја. Светско признање стигло је уручењем Стаљинове награде I степена уз коју је ишла и новчана награда, невероватна у то време. Већи део награде Валентин Феликсович је поклонио сирочади и удовицама погинулих у рату.

У Томску је Валентин Феликсович живео скромно, потпуно посвећен послу, штедро делећи с колегама своје идеје и богато искуство. Једно од таквих предавања одржано је на Медицинском институту, у малој саликоја је раније била домаћа црква св. Пантелејмона Исцелитеља. Висок и достојанствен, у необичној за безбожничку средину епископској одећи, сигурног и спокојног гласа тенорске боје, од прве речи је задобио срца присутних.

Стенограм предавања не постоји, томским лекарима није било до тога. Све медицинске установе радиле су у интересу одбране земље. Многи сарадници Медицинског института, лекари, асистенти, постдипломци са клиника и из болница, сви су били у редовима Црвене армије. Они који су остајали у граду имали су тежак задатак да у најкраће време обезбеде припрему медицинског кадра за фронт и доведу у ред делатност покретних болница. Томск је постао једна од основних болничких база у позадини земље: од јула 1941. овамо су стизали војно-санитарни возови са рањеницима, а у њиховом лечењу учествовао је комплетан професорско-предавачки састав Медицинског института. Врло брзо институт је попуњен стручњацима, евакуисаним из градова у западним деловима земље. Међу њима је била и моја бака.

У годинама рата Томск није прекидао научну делатност, усмеривши све напоре на разраду ефикасних метода лечења рањених, превенцију заразних болести и стварање нових лекова.

Предавање су сви ишчекивали, проблем гнојних компликација стварао је немир међу сарадницима болнице. И десило се чудо: у сали у којој је невидљиво био присутан дух св. Пантелејмона Исцелитеља, међу стручним тезама, зазвучале су речи велике хришћанске истине: тело је само оруђе духа које њиме управља посредством душе. И речи исцелитеља: “У чему је корен милосрђа?  У жалости, у саосећању. Жалост и саосећање су основна својства, квалитети љубави. Ко има љубави у њему су жалост и саосећање, јер не може се волети и не саосећати.“

Томски слушаоци испратили су овацијама необичног лекара. Суштина изреченог је управо основни принцип руске медицине. То што рационални католицизам никада неће моћи да схвати. И не због тога што су њихови стручњаци лоши…

Прогонство је окончано 1943 године. Земља се херојски борила. У ослобођени европски део преносили су болнице из Краснојарска. Заједно са њима допутовао је у Тамбов и Војно-Јасенецки, где је био назначен за епископа Тамбовске епархије.
10581826_719016108189358_1675115983_n

1945. године, памтећи речи са предавања у Томску, св.Лука почиње да пише, а 1947. завршава своје најважније богословско дело „Дух, душа, тело“- светле рефлексије о великој тајни човека и његовом божанском пореклу.

Крајем рата награђен је медаљом “За самопрегоран рад током Великог отаџбинског рата, 1941-1945“. У фебруару 1945 г. удостојен је од стране Патријарха Алексија I права ношења брилијантског крста на камилавки.

Затим је уследило назначење за епископа Кримског и Симферопољског. Тамо наставља да ради, посвећујући све своје снаге служењу Цркви. У послератним годинама његово здравље се погоршало, оболео је од срца, а 1958 г. потпуно остао без вида.

11. јуна 1961 г. окончан је земаљски пут великог човека.

Била је у праву моја бака – треба читати светитеља Луку. И памтити његове речи: “Господ је први понео крст, најстрашнији крст, а за Њим су на својим раменима понели лакше, али такође страшне крстове, небројени мученици Христови. За њима су понели крстове огромне масе народа, које су тихо погнувши главе, кренули с њима на далеки пут. На далек и трновит пут који им је показао Христос, пут ка Престолу Божјем, ка Царству Небеском… И ево иду, и иду, готово 2000 година иду за Христом гомиле народа…“

facebookreporter.org/2015/06/16/%D0%B8%D0%B7%D1%83%D0%B7%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BD-%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D1%80-%D0%B8-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D1%81%D0%B2-%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B0-%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%BD/

Прочитај без интернета:
0 гласовa