Пише: Александар ДУГИН

  • Ми балансирамо на ивици оног рата који јесте, али који сваког тренутка може да постане главни и вероватно једини садржај нашег живота. Будући да су главни играчи – САД и Русија – силе које поседују нуклеарно оружје, тај рат тиче се свих народа на Земљи. Он има шансе да постане крај човечанства. Наравно, то још није фатално, али не треба искључити и такав обрт ствари
  • Анкара константно прети да ће затворити Босфор за руске бродове. Током последњих недеља Турци су пребацили значајан део трупа са границе са Грчком на границу са Сиријом што се сасвим може проценити као припрема за војну инвазију. Све то вишеструко повећава ризик новог руско-турског рата који тешко да неће прећи у Трећи светски рат
  • Пети фронт против Русије може отворити домаћа пета колона у којој су главни либерали, а „хране“ их Американци. У случају погоршања ситуације, ТАЈ ФРОНТ може да постане главни фактор у слабљењу Русије. Заправо, тај припремани ударац у леђа може се показати као одлучујући
  • По својим погледима, „шеста колона“ – коју чине западњаци на власти и формално су лојални – ничим се не разликује од пете и такође је оријентисана на Запад, само то крије и радије наноси ударце режиму изнутра, а не споља
  • Исто као и петом колоном, шестом колоном управља се из спољног центра, из Вашингтона, иако се то одвија деликатније и изнијансираније него у случају „пете колоне“. Координацијом Фронта №6 руководи амерички Савет за међународне односе (CFR), чије су структуре готово званично представљене на највишим нивоима руске власти. Уопште, том типу припада већи део „владиних либерала“, а такође и значајан сегмент других владајућих институција

         „Кад чујете да флота плови Средоземним морем знајте: ускоро ће се решити питање Константинопоља“.

        Св. Козма Етолски

Рат континената: врућа етапа

        У ИЗВЕСНОМ смислу рат је већ у току. Рат се увек води. Рат који је сада најважнији, јесте конфронтација две цивилизације – цивилизације Копна, коју представља Русија, и цивилизације Мора, оваплоћене у САД. На духовном нивоу то је битка духа и материје, светлости и таме, Бога и ђавола.

        Конфронтација између полова у реалности – између добра и зла, трговинског поретка и херојске цивилизације, између Картагине и Рима, Атине и Спарте – неуклоњива је. Ипак, у неким моментима она долази до вруће етапе. Данас је управо такав моменат.

        Ми балансирамо на ивици оног рата који јесте, али који сваког тренутка може да постане главни и вероватно једини садржај нашег живота. Будући да су главни играчи – САД и Русија – силе које поседују нуклеарно оружје, тај рат тиче се свих народа на Земљи. Он има шансе да постане крај човечанства. Наравно, то још није фатално, али не треба искључити и такав обрт ствари.

        Духовни план велике конфронтације осмишљава се посебним терминима и у посебним контекстима. И овде је однос снага увек у корист Светлости, без обзира на то у каквој ситуацији се налазе верници. Међутим, на стратешком плану све може изгледати нешто друкчије.

        У овом рату улоге нису симетричне. Русија се налази у слабијем положају, али покушава да поврати статус глобалног играча. Она само настоји да врати свој потенцијал регионалне силе која се слободно организује у непосредној зони својих граница. Али, и то је неприхватљиво за САД које су – без обзира на све – за сада глобални хегемон и немају намеру да добровољно одустану од униполарности.

        Ако узмемо у обзир каква је духовна позадина овог рата то постаје јасно: тама не дозвољава присуство светлости ни у каквој пропорцији, смириће се тек онда кад успе да савлада светлост свуда – не само глобално, него и локално, јер довољан је један зрак светлости да таму учини тамом, а без њега она може да се издаје за све, за било шта.

        Отуда и важан закључак: глобалне претензије савременог материјалистичког технократског Запада, сам глобализам, нису случајност него суштина оне силе са којом ми имамо посла. Наивно је сматрати да се с ђаволом може договорити или га преварити. Њега је могуће само победити. То је закон духовног боја.

        Данас оннапада, а ми се повлачимо. Зато се рат шири готово на нашој територији – у зони наших директних националних интереса. И поред тога што Русија данас покушава да изађе изван својих граница, за нас је тај рат одбрамбени.

        У овом моменту ми себи не постављамо друге циљеве сем регионалних. Ипак, њихову реализацију спречава светска нуклеарна сила. То компликује ситуацију и преноси конфликт на глобални ниво. У сваком случају, нас нападају, ми се бранимо. То је важно.

        Сада ћемо да анализирамо фронтове овог рата.

Фронт №1 Сирија

        Од самог почетка сиријског конфликта Москва је подржала Башара Асада, против кога су играли Вашингтон, Западна Европа и блискоисточни proxies (сателити) САД – Саудијска Арабија, Катар, Турска, иако је свака од ових земаља следила своје интересе.

        Инструмент за свргавање Асада постале су радикалне исламске групације – Исламска држава, Ал-Каида (Џебхат ан-Нусра) итд. Ипак, Русија се у пуној мери укључила у рат тек 2015., када је исцрпљеном Асаду пружила озбиљну и директну војну подршку.

        У тој ситуацији Москва је добила савезнике у лику шиитске осовине – Техеран-шиитски Ирак-либански Хезболах са којима ми не само да сарађујемо него ратујемо раме уз раме. Шиитски свет оријентисан је строго анти-амерички, али истовремено на регионалном нивоу сукобљава се са радикалним сунизмом Саудијаца и Катара који финансирају салафитске екстремистичке групације.

        На Фронту №1 Русија се сукобљава са САД и земљама NATO директно, али посредно. Саме земље Запада на речима такође ратују са Исламском државом, мада, у ствари, на све начине подржавају радикалне исламске групације ради свргавања Асада. Та иста тактика искоришћена је и приликом свргавања Гадафија у Либији. Сем тога, присуство салафитских џихадиста у Ираку, исто као и талибана у Авганистану, оправдава тамошње присуство америчких трупа.

        Због тога Фронт №1 за Русију представља животни изазов: против нас индиректно се боре САД и NATO, а готово отворено Турска, Саудијска Арабија и Катар. Због тога се рат у Сирији никако не може сматрати за обичну антитерористичку операцију: осим што салафити сада контролишу већи део Сирије, они имају огромну директну и индиректну подршку.

        Међутим, Русија је – нуклеарна сила. Зато њена укљученост у сиријски рат нагло мења ситуацију преносећи је са локалног на глобални ниво. Кад смо се укључили, значи да смо ставили на карту много тога. Сада се више не ради само о Асаду, његови непријатељи биће принуђени да ратују са Русијом. Али, и обрнуто је праведно: ми нисмо бацили изазов екстремистичкој мрежи Исламске државе и Џебхат ан-Нусра, него америчкој хегемонији и блискоисточном салафизму који има озбиљне базе у најбогатијим петродоларским монархијама Залива.

        Овде је битно: колико Москва разуме озбиљност ситуације на Фронту №1 и колико далеко смо спремни да идемо у ситуацији у којој се већ одвија прави, потпуни, сурови рат са импресивном коалицијом на супротној страни фронта. Јер, САД и NATO налазе се управо тамо шта год да они објављују.

Фронт №2 Турска

        Сразмерно укључености у сиријски рат ми смо се из објективне оправданости сукобили са Турском која је у суштини окупирала северне територије Сирије насељене туркменским племенима и тако ушла у војни конфликт са сиријским Курдима. Ердоган је давно основао савез са најбогатијим Катаром који финансира салафитске групе (као што су Муслиманска браћа у Египту) и отпочео енергичну борбу против Асада.

        Због тога смо ми ушли у директан конфликт са Анкаром када је руска војска у Сирији почела да бомбардује позиције салафита на Северу Сирије. Оборени авион ратне авијације и зверски убијени пилот били су само повод за ескалацију. Када смо почели одлучно да дејствујемо, а пошто смо ушли у конфликт нисмо могли другачије ни да поступимо, рат са Турском постао је потпуно реална будућност.

        Затим је уследио прекид трговинских односа, забрана туризма и истеривање турских грађевинских компанија, што је са економског становишта био најјачи, болан ударац за Турску са више милијарди губитака.

        Анкара константно прети да ће затворити Босфор за руске бродове, а то је једнако пресецању животне артерије за наш контигент у Латакији. Током последњих недеља Турци су пребацили значајан део трупа са границе са Грчком на границу са Сиријом што се сасвим може проценити као припрема за војну инвазију. Све то вишеструко повећава ризик новог руско-турског рата.

        Колико је тај рат вероватан?

        Више је вероватан него икад у ХХ веку и у првој деценији XXI. Фронт №2 већ је отворен.

        Када ће рат планути вероватно нико не може да каже. Теоретски – сваког момента. Овде се опет треба сетити да је Турска – члан NATO-а и да овако или онако координира са Вашингтоном своја дејства у Сирији. То значи да ће у могућем рату са Русијом на страни Турске – као у време Кримског рата – поново стајати широка западна коалиција на челу са САД. Зато ће опет регионални конфликт несумњиво имати глобалне размере. Утолико пре што се на територији Турске налази америчка војна база са нуклеарним наоружањем. Рат са Турском тешко да неће прећи у Трећи светски рат.

Фронт №3 Украјина

        Поновно уједињење са Кримом нико у свету није признао.

        ДНР и ЛНР и даље су рана која крвари и неизвесног статуса.

        Позиције Порошенка у Кијеву прилично су нестабилне, а суштинско поправљање економске и социјалне ситуације у Украјини чак ни теоретски није могуће. Зато ће Кијеву у одређеном тренутку преостати само један пут – нови круг ескалације напетости на Истоку земље, чак и инвазија на Крим.

        Кад би у тој ситуацији Украјина била сама против Русије, то би за Кијев било самоубиство.

        Међутим, опет треба узимати у обзир фактор САД и NATO. Управо Запад стоји иза преврата у Кијеву у зиму 2014. и консолидовани напад на позиције народне војске Новорусије, чак и на Крим, од стране украјинске армије може у одређеном моменту да буде потпуно могућ. И због унутрашњих разлога и у још већој мери по логици глобалне конфронтације Русије и САД.

        Обратимо пажњу: сва три фронта налазе се у непосредној близини наших граница у зони која одваја Евроазију и Русију, континентални простор евроазијског Heartland-а од западних територија. То је област где се сусрећу цивилизације, Исток и Запад.

        Због спора око баш таквих територија по правилу су и почињали светски ратови и глобални конфликти. Сва три фронта налазе се на простору бивше Отоманске Империје, јер управо смо од Турака вратили назад и Новорусију и Крим и управо је Сирија некада улазила у Отоманску Империју. А то су раније била пространства православно-византијског света. Дакле, та три фронта имају огроман историјски и цивилизацијски смисао.

        Вратимо са сада на унутрашње проблеме Русије. Овде видимо још три фронта.

Фронт №4 Салафитски тероризам унутар Русије

        Умрежене структуре радикалног ислама које су везане за Саудијску Арабију, Катар и Турску одавно су распрострањене у самој Русији – како на територији Кавказа, тако и у другим областима. Са приливом исламског становништва у велике руске градове и у главни град те мреже се свуда распростиру и у различитој мери обавијају читав простор Русије. Оне нису ограничене само зоном компактног места живљења муслимана, већ енергично проширују зону утицаја и у другим социјалним срединама.

        Користећи мноштво унутрашњих проблема, радикални сунитски ислам постепено постаје прилично популаран као алтернатива нејасне и апатичне идеолошке агенде званичне Москве и њених чисто конформистичких представника у регионима. То ствара добру средину за обуку и васпитање терористичких група и директних филијала Исламске државе (терористичке групације која је забрањена у Русији).

        Ако се више или мање специјалне службе технички сналазе у решавању задатка обуздавања тих група, онда стратешки план, а тим пре, концепцијски програм борбе са том појавом, уопште не постоји што ће временом учинити Фронт №4 изузетно актуелним.         Овај Фронт №4 реално је био бојно поље правог рата у периоду Прве и Друге чеченске кампање, а прекретница у Другој постигнута је само апеловањем на чврсту патриотску линију у унутрашњој политици. Свако слабљење таквог националног дискурса аутоматски поново учвршћује центрифугалне токове и екстремистичке групације.

        Фронт №4 отворен је и функционише, иако размере проблема ми до краја не знамо: да не би изазивали панику код становништва специјалне службе крију број осујећених терористичких напада и других превентивних мера, који, у ствари, импресионирају чак и данас.

        Будући да и иза овог Фронта №4 стоје САД и спољни центри, амерички proxies на Блиском Истоку, онда се и овде могу очекивати озбиљна финансијска, и главно, логистичка подршка нове ескалације.

Фронт №5 Пета колона

        Овај фронт представља мрежу опозиционих кругова чије језгро чине проамерички настројени либерали који сањају о повратку у 1990.-те, у време отворене пљачке Русије и продаје иностранству свих њених актива, као и свевлашћа либералних елита за које као топовско месо иступају екстремни националисти и руски неонацисти незадовољни руском влашћу и њеном пасивном политиком према све већој миграцији, а такође и нејасном или потпуно одсутном националном идејом.

        Самих либерала нема довољно за организовање озбиљних и великих протеста и зато у тој коалицији 5. колоне екстремни руски националисти имају функцију масовне подршке. Али управо проамерички либерали чине центар у којем се успоставља координација и доносе главне одлуке и одговорни су за контакте са Вашингтоном.

        Саме САД званично подржавају „демократске“ покрете и за њих издвајају знатне суме из буџета. Међутим, финансирање руске пете колоне из других мање транспарентних извора неколико пута премашују податке који се отворено саопштавају. На Болотном тргу у пролеће 2012. пета колона показала је да је она за то способна.

        У случају погоршања ситуације, пред очигледним последицама санкција и вероватних ратних конфликата – фронт №5 може да постане главни фактор у слабљењу Русије. Заправо, тај припремани ударац у леђа може се показати као одлучујући у случају да неефикасност административног система (а у Русији ништа не наговештава да ће он у догледној будућности бити ефикаснији) буде акумулирала трошкове. У одређеним околностима могуће је да се Фронту №5 прикључи део изиритираног и разочараног становништва, што ствара озбиљну претњу.

Фронт №6 Прозападни утицајни агенти и либерали на власти

        Уобичајено је да се ова група у последње време назива „шеста колона“. Ради се о оним либералима и западњацима који су се интегрисали у власт током 2000.-их или остали у њој од 1990.-их прихватајући нова правила игре.

        За разлику од пете колоне, представници шесте колоне формално су лојални власти, беспоговорно јој се повинују и наступају у духу потпуног конформизма.

        Међутим, шеста колона дели западне погледе на ствари, види у САД и NATO – авангарду прогресивног човечанства, а у економији се руководи искључиво либералним методама и ставовима.

        Такође је чест случај да се имовина и породице највиши руских чиновника налазе на Западу.

        У таквој ситуацији лојалност и изнуђени лицемерни патриотизам иза себе скривају оријентацију на континуирану саботажу државног суверенитета, на потискивање државне идеологије, на спровођење економских, административних и информативних стратегија које на крају доводе до деморализације друштва, слабљења економије и даље деидеологизације становништва.

        Фронт №6 формира се системском, свесном и изузетно вештом саботажом руског препорода, потискивањем и подметањем истински патриотским реформама, стварањем вештих симулакрума и фалсификата.

        По својим погледима „шеста колона“ се ничим не разликује од пете и такође је оријентисана на Запад, само то крије и радије наноси ударце режиму изнутра, а не споља. Исто као и петом колоном, шестом колоном управља се из спољног центра, из Вашингтона, иако се то одвија деликатније и изнијансираније него у случају „пете колоне“.

        Координацијом Фронта №6 руководи амерички Савет за међународне односе (CFR), чије су структуре готово званично представљене на највишим нивоима руске власти. Уопште, том типу припада већи део „владиних либерала“, а такође и значајан сегмент других владајућих институција.

Синхронизовање фронтова: могућа стратегија Вашингтона

        Сада ћемо се ставити на место америчких стратега.

        Очигледна је ескалација односа САД и NATO са Русијом. Москва зрачи случајем са Јужном Осетијом и Абхазијом 2008., Кримом и Новорусијом 2014. и на крају Сиријом 2015. као суверена регионална сила која, ако је неопходно, силом инсистира на својим националним интересима у строго скицираној зони.

        То је неспојиво са настављањем америчке хегемоније која је још увек глобална. Москва би морала да своју политику изграђује на основу договора са Вашингтоном и NATO и, разуме се, за све наведене поступке она никада не би добила одобрење.

        Дакле, без обзира на спољашњу учтивост и либералну реторику, Русија измиче контроли Запада. То је чињеница, а на ту чињеницу Вашингтон мора некако да одговори.

        Ако то призна, то ће бити једнако одустајању од хегемоније. Али, пошто је почела да се руши, америчка Империја не мора обавезно да се заустави на оним границама које још сигурно данас контролише.

        Охрабрен руским успесима свако може да пожели да провери чврстину Американаца.

        Због тога би на месту вашингтонских стратега било логично да се активира свих 6 Фронтова, утолико пре што у свих шест случајева Америка неће дејствовати својим рукама: чак и најгори исход неће јој нанети смртоносни ударац будући да је поуздано заштићена огромном европском и северно-афричком зоном иза које је Атлантик, а са Истока – Тихим океаном (нарочито што у источном правцу нема никаквих активних померања са стране Русије).

        Сем тога, било би сасвим разумно да се удари по Русији синхронизују са свих страна – у Сирији од стране бојовника, пружањем подршке Турској, подстицањем кијевских казнених одреда на нови талас борбених дејстава (и на напад на Крим), довођењем у борбену готовост терористичких структура екстремних радикалних салафита унутар Русије, поновним пружањем подршке петој колони (налажењем одговарајућег социјалног повода) и постављањем следећег санкционисаног ултиматума „шестој колони“ да би се она активније и болније бавила саботажом.

        При том, било би исто тако логично, са једне стране наставити, чак и појачати санкције, за још неки проценат спустити цене нафте и истовремено помирљивим троловањем почети напад на руководство Русије у духу CFR – наводно, „Запад ће вам помоћи“, „терористи су наш заједнички проблем“) заједнички зато што они са њима ратују, а други их наоружавају) а „главни проблем је – Кина“ (нека се Руси одрекну свог нуклеарног оружја, а ми ћемо им за одбрану од Кинеза испоручити своје“) итд.

        Али, иза ових обичних аналитичких извода крије се нешто веома озбиљно. Рат. Прави врели рат са морем крви, згаришта, мучења, патњи и бола. Рат у којем ћемо сви ми морати да учествујемо. А пошто су од шест фронтова три унутрашња, сасвим је могуће да ће спољни рат бити праћен грађанским ратом. Иначе, то нам је добро познато из наше историје.

         (следи наставак: Победничка стратегија: унутрашњи непријатељ)

        Превела Ксенија Трајковић

извор:fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/dugin-svet-je-u-kljucanjima-koja-se-mogu-zavrsiti-trecim-svetskim-ratom

Прочитај без интернета:
5 гласовa