• Могу се бескрајно понављати мантре о економској слабости Русије, али Американци су свесни да је стварање потенцијала силе алтернативне САД-у могуће само на основу руског научно-техничког потенцијала. Ни Кина ни Индија засад не поседују такве могућности
  • Униполарни свет” је само фигура, он никада није постојао. За његово успостављање – САД и њихови најближи савезници треба да испуне три услова: да укину Савет Безбедности ОУН, да демонтирају руски војно-индустријски потенцијал и да постигну међународно признање свог права на мешање у унутрашње конфликте држава
  • Приближавамо опасном тренутку светске политике: у свету настаје објективни интерес за велики ратни конфликт. Нисам сигуран да ће се ревизија Јалтско-Постдамског поретка – коју жели Запад – остварити без великог ратног конфликта
  • Зашто је на Западу толико популарна тема стаљинизма иако је Стаљин умро половином прошлог века? Зато што је то подлога за трансформисање ОУН. Ако за тренутак прихватимо да су „Стаљин и Хитлер подједнако одговорни за рат”, одмах се поставља питање: „Шта Русија, у ствари, ради у Савету Безбедности УН?” У том случају би у Немачкој и Јапану поставили питање: „А да ли су праведне границе које је успоставио Стаљин?”
  • Страхујем да ће се у наредних 10-15 година повећавати опасност оружаног конфликта између Русије и НАТО-а. Сада је ситуација чак опаснија него у годинама Хладног рата. Није искључено да су ратови у Грузији и Украјини само проба и увежбавање сценарија будућег руско-америчког конфликта
  • Американци „нишане” Русију, а не Кину, јер је Русија једина земља света која поседује потенцијал за уништење САД и за вођење рата са њима на бази конвенционалног наоружања

         УОЧИ јубиларног заседања ОУН-а учестало се говарило о реформи послератног система светског поретка. За Русију је то скопчано са низом директних изазова и потенцијалних претњи.

         „Без решења „руског проблема” амерички пројекат глобалног света осуђен је на неуспех. Приближавамо се опасном тренутку светске политике” – оценио је политиколог стручњак за међународне односе Алексеј Фененко, доцент на факултету за светску политику на Московском државном универзитету.

         У интервјуу листу „Взгљад” он је своје виђење ситуације и њен даљи развој објаснио овако

         „ВЗГЉАД”: Шта се може очекивати од наступа Владимира Путина у Генералној Скупштини ОУН-а?

         Фененко: Од њега се очекује нешто судбоносно, нешто што може да се упореди са Минхенским и Кримским говором. И то није случајно – већ половином 2015. било је јасно да, без обзира на све тешкоће, украјинска криза улази у фазу „замрзнутости”. Завршена је важна етапа у односима Русије и земаља НАТО, која је започела у зиму 2013/2014. Поставља се питање: како стране да изграде односе у новом, „постукрајинском” свету?

         „ВЗГЉАД”: А какав је тај свет? Које се основне тенденције савремених међународних односа могу издвојити?

         Фененко: Без обзира на све помаке, ми и даље живимо у Јалтско-Постдамском поретку: по правилима које су успоставиле државе-победнице 1943. Од тада се много тога променило, али су четири основна принципа светског поретка остала непромењена. То је формално водећа улога ОУН-а, састав сталних чланица Савета Безбедности ОУН (све оне су државе-победнице у Другом светском рату), стратешки паритет Русија и САД и Бретон-Вудски систем глобалних економских односа. Остају и ограничења суверенитета две побеђене државе – Јапана и Немачке. За сада су на снази ови услови, свет није добио нов квалитет. Колико год да је парадоксално, али свет је још увек – „свет 1943. године” …

         У поређењу са позицијама СССР-а 1970-их, позиције Русије приметно су ослабиле, али се однос снага није радикално променио. Русија је сачувала статус сталног члана Савета Безбедности ОУН-а и ракетно-нуклеарни паритет са САД. Могу се бескрајно понављати мантре о економској слабости Русије, али Американци су свесни да је стварање потенцијала силе алтернативне САД-у могуће само на основу руског научно-техничког потенцијала. Ни Кина ни Индија за сада не поседују такве могућности.

         „ВЗГЉАД”: Ипак, савремени светски поредак често се назива „униполарним”…

         Фененко: „Униполарни свет” је само фигуративно речено, он такав никада није био. За успостављање потпуног униполарног света САД и њихови најближи савезници треба да испуне три услова: да укину Савет Безбедности ОУН-а у његовом данашњем својству, да демонтирају руски војно-индустријски потенцијал и да постигну међународно признање свог права на мешање у унутрашње конфликте држава.

         Током протеклих четврт века Американци су ради тога учинили низ преседана покушавајући да санкционишу концепције „хуманитарних интервенција”, „промене режима” (са каснијим осуђивањем лидера суверених држава) и „принудног разоружања” одређених земаља. Али без решења „руског проблема” амерички пројекат глобалног света осуђен је на неуспех. Са своје стране, Русија покушава (колико могућности дозвољавају) да ограничи такво америчко деловање.

         Мислим да се приближавамо опасном тренутку светске политике: у свету настаје објективни интерес за велики ратни конфликт. Јалтско-Постдамском поредак и његове институције објективно исцрпљују свој ресурс. Обратите пажњу: истовремено са украјинском кризом, лидери Британије и Француске једногласно подносе разне предлоге за реформе СБ ОУН ради ограничења права на вето његових сталних чланова. У наредних 10-15 година велике силе очигледно ће настојати да ревидирају „правила 1943.” и да затворе ту страницу историје.

         Нисам сигуран да ће се ревизија Јалтско-Постдамског поретка остварити без великог ратног конфликта.

         „ВЗГЉАД”: Постоји ли повезаност између покушаја ревизије послератног система са чињеницом да је читава плејада политичара нагло појачала антируску реторику која се тиче прослављања 70. годишњице завршетка Другог светског рата? 

         Фененко: Наравно. Тема Другог светског рата крајње је политизована, јер читава легитимност савременог поретка у свету полази од његових резултата. Ако земље Запада иду у правцу укидања Савета Безбедности ОУН у његовом садањем својству, за које постоје сигнали, онда за то треба створити идеолошку подлогу.

         Зашто је на Западу толико популарна тема стаљинизма иако је Стаљин умро половином прошлог века? Зато што је то подлога за трансформисање ОУН-а. Ако за тренутак прихватимо да су „Стаљин и Хитлер подједнако одговорни за рат”, одмах се поставља питање: „Шта Русија, у ствари, ради у Савету Безбедности ОУН-а?” Мислим да ће у Немачкој и Јапану поставити још једно питање: „А да ли су праведне границе које је успоставио Стаљин?”

         „ВЗГЉАД”: Да ли у оквиру војних вежби у Европи НАТО увежбава практичне сценарије ратног конфликта са Русијом, односно, припрема европске чланице НАТО-а за ратни конфликт управо на њиховим територијама?

         Фененко: Страхујем да ће се у наредних 10-15 година повећавати опасност од оружаног конфликта између Русије и НАТО-а. Сада је ситуација чак опаснија него у годинама Хладног рата. Тада су лидери СССР-а и САД имали стабилан дефицит разлога за почетак правог рата. Обе силе су имале свој свет: код нас – „блок социјализма”, код њих – „земље демократије”. После делимичног разрешења „немачког питања” у време Вили Бранта између нас није било спорних територија које су се тицале међусобних интереса.

         Једини сценарио за совјетско-амерички рат могла је да буде само ирационална размена нуклеарним ударима без могућности да се добије политика победа. Али, ни у САД, ни у СССР-у није било политичких фанатикаспремних да ризикују све ради илузорне победе у „нуклеарном Армагедону”.

         Сада се ситуација променила. Русија и САД граде односе у јединственом „глобалном свету”, при чему Москва не признаје претензије Вашингтона на лидерство. Међутим, Американци су од времена првог рата у Заливу 1991. увежбали нови тип рата: „рат-кажњавање” неподобног режима (на енглеском га називају peace-enforcement operation – операција за наметање мира). Евидентан је и прогрес у техничким средствима. Војно-транспортни авиони велике носивости, формирање бројних ваздушно-десантних формација ненуклеарног прецизног оружја и различитих врста регионалних система ПРО, чине руско – амерички конфликт технички више могућим него 1960.-их година.

         Није искључено да су ратови у Грузији и Украјини били само проба и увежбавање сценарија будућег руско – америчког конфликта.

         Запрао, ситуација подсећа на крај XIX века. Како је писао занимљиви француски писац Марсел Пруст, «још није био рат, али ми смо расли схватајући од раног детињства да је рат неизбежан». У Европи је почела игра без правила», припадници војске су процењивали како ће изгледати нови ратни конфликт. Аналогија је сувише очигледна  да на њу и не треба концентрисати пажњу. Наравно, може се надати у свемоћност нуклеарног оружја, али га нико ниједном није применио, чак и под претњом потпуног пораза и губитка суверенитета.

         „ВЗГЉАД”: Зашто власти САД желе да у Русији виде управо непријатеља, а не партнера?

         Фененко: Англосаксонско размишљање веома се разликује од нашег, европско-континенталног.  За Русе и Немце „безбедност” значи – не прети опасност, а то је за Англосасонце – систем мера да се опасност не појави у будућности. Британска и америчка политика формиране су тако да се открије најмоћнија држава Евроазије и унапред размрве њени ресурси. И у томе Американци дају приоритет Русији, а не Кини, јер Русија је једина земља света која поседује потенцијал за уништење САД и за вођење рата са њима на бази стандардног наоружања.

         За Американце се Хладни рат лоше завршио: совјетски војни потенцијал није демонстриран по обрасцу Немачке или Јапана после Другог светског рата. Зато је у „Приказу нуклеарне  политике САД” за 1994. наведено да као првенствена претња националној безбедности и даље остају руске стратешке нуклеарне снаге.

         Индикативан је однос Американаца према личности Бориса Јељцина. Уконфронтацији са Врховним Совјетом њега је подржавала Клинтонова администрација надајући се да ће добити две дивиденде. Прва: брзо смањење руског нуклеарног потенцијала путем реализације споразума СНВ-2. Друга: приступ приватизацији ТЕК – укупног руског енергетског система. Чим је Јељцин одбио да испуни те услове одмах се у америчким медијима претворио из „првог демократе” у „новог цара” и „руског империјалисту”. Занимљиво је питање: каквог би председника Русије Американци желели да виде, ако су Јељцина 1995. већ видели као „руског империјалисту”?

         Сваки претендент на лидерство има две стратегије. Прва је: да повећава своје ресурсе. Друга: да смањи могућности потенцијалних конкурената.Отприлике до половине 1970.-их Сједињене Државе деловале су у складу са првом стратегијом. Касније су прешле на другу – и још увек је следе.

         „ВЗГЉАД”: Али, можемо ли ми уопште на нешто да претендујемо са економским моделом за ресурсе, који потпуно зависи од светског финансијског система, а којим управљају наши антагонисти?

         Фененко: То је претеривање. Русија није земља само са економијом заснованом на ресурсима. Она је и земља са монополом на космичке летове са људском посадом и лидер у извођењу сателита у орбиту. Русија поседује јединствени у свету ВПК – Војно индустријски комплекс алтернативан америчком. Русија је трећа земља у области нуклеарне енергетике, после Француске и Јапана. Као што сам већ поменуо у савременом свету постоје само две земље које покривају читав спектар фундаменталних наука: Русија и САД. Покушај Француске да током 1970.-их формира сличан трећи спектар завршио се неуспешно.

         „Гиганти Истока” за сада такође нису основали своје фундаменталне научне школе, они изводе само практична научна истраживања, копирање америчких или руских технологија. Кинески „скок у космос” 2003. не би био могућ без међувладиног руско-кинеског протокола из 1996., који је Кини отворио приступ руским ракетно – космичким технологијама. Кад говоримо о руској економији зашто се устручавамо да се тога сетимо?

         Друга је ствар што наш буџет веома зависи од извоза угљоводоника. Сви покушаји који су предузимани да се стање промени још од времена када је на власти био Андропов завршени су неуспешно. Код нас је уобичајено да окривљујемо владу, али, хајде да будемо поштени сами према себи. „Одвикавање од зависности од нафте”, о којем код нас сви говоре, претпоставља неку форму мобилизације. Међутим, мобилизација – значи смањење стандардне потрошње, смањење накнаде за рад и ограничавање личних слобода (пре свега због смањења слободног времена). Јесмо ли спреми за „нове1930.-те”, или макар за „нове 1950.-те”? Немамо другог начина за одустајање од економије засноване на ресурсима: Русија нема ни јефтину радну снагу (као у Источној Азији), ни контролу над светским финансијским токовима (као земље ЕУ и САД).

         Неки експерти се надају у „креативну класу” као у потенцијални извор модернизације. Међутим, заборављају да у руским великим градовима управо средња класа води „анти-мобилизацијски” начин живота. Посао се често подудара са боравком код куће или у кафићу, висок стандард потрошње (од слободне комуникације на интернету до путовања у егзотичне земље), сматра се за природан начин живота. Да ли је таква „средња класа” спремна за пројекте мобилизације? Не верујем. Можда сектор ресурса представља својеврсни сигурносни појас социјалне ситуације у Русији: приходи од ресурса угљоводоника омогућавају да се одржава потрошачко тржиште.

         „ВЗГЉАД”: Колико је актуелна такозвана прогресивна ресовјетизација која је изграђена на основу искуства достигнућа СССР-а?

         Фененко: Ја бих шире поставио питање: у читавом свету се одвија опрезан заокрет према социјалистичким идејама.

         Прекретница се десила у септембру 2008., када јеминистар финансија САД, Хенри Полсон изјавио да држава треба да коригује и контролише банкарски систем. После америчког уследили су остали: сви антикризни планови синхронизовани су са „планом Полсона”, а „двадесеторица” су одлучили да прошире контролу кретања транснационалног капитала. Рехабилитована је идеја о државном учествовању у економији. На реду је – рехабилитација идеје социјалне државе. Све то није случајно.

         У савременом свету постоји озбиљан проблем – пад темпа научно техничког прогреса. Ми говоримо о иновацијама, али живимо на научном потенцијалу 1940-их, у најбољем случају – 1950-их година. Скоро да нема нових фундаменталних открића. У том смислу данас нигде нема „иновативне економије”.

         Превела

         Ксенија Трајковић

fakti.org/rossiya/medija-menju/svet-se-priblizava-veoma-opasnom-momentu-svoje-istorije-moguc-je-veliki-rat

0 гласовa