• Реторика присталица „истополних бракова“ садржи два принципијелна подметања. Прво, уместо једнакости људи подмеће се једнакост начина живота. Друго, „праву ступања у брак“ подмеће се „право на редефинисање брака по свом нахођењу“
  • Нимфоманке и коцкари имају сва људска права, али то не значи да нимфоманија или игроманија (као начини живота) заслужују одобравање друштва
  • Дискриминација и ограничење права наступају када се једним грађанима ускраћује нешто што други имају. Право свих да ступају у брак између мушкарца и жене не ствара околности дискриминације. Према томе, признати људе са хомосексуалним (и још било којим) склоностима за пуноправне грађане уопште не значи признати истополне заједнице за „брак“
  • „Мушкарац и жена живе заједно и обично рађају и васпитавају децу“, и „две особе истог пола живе заједно“ – то су различите појаве. Мушкарац не може да буде у другом стању – не зато што му ту могућност не даје закон, већ зато што му ту могућност не даје природа. Он нема за то потребне органе. Наравно, можемо правно да изједначимо мушки трбух са трудноћом – пошто је већ дошло време једнакости – али у реалности то ништа неће променити
  • Исто тако два човека истог пола не могу чинити брак – они немају за то потребну комплетност. Таква је природна датост. Она се може правно игнорисати, али се не може уклонити. Биолошки, психолошки, како год – мушкарац и жена нису узајамно заменљиви
  • Геј-идеологија, која је однедавно добила толику снагу – уопште није извор западног просперитета и било би наивно мислити да ћемо прихватањем управо те стране западног живота постати изненађујуће просперитетни. Ватрена вода очигледно није била извор богатства и моћи белог човека, а била је извор несрећа и потпуне пропасти за Индијанце

Пише: Сергеј ХУДИЈЕВ

        ЗАМЕНИК шефа одбора за уставно законодавство у Савету Федерације Русије, Константин Добрињин, рекао је у интервју за Интерфакс да се „можемо шалити колико хоћемо на рачун Америке или толерантне Европе, али треба признати да је свет глобалан и само је питање времена – негде више, негде мање – када ће мањине добити права која су им сада ускраћена“.

        Хајде зато да поразговарамо о једнаким правима и о глобалном свету.

        Да почнем од онога у чему се слажемо.

        Наравно, слажем се да сви људи имају неотуђива права и вредности. Слажем се и да у уређеној држави сви људи пред законом треба да имају иста права.

        Слажем се такође да давање предности сексуалним партнерима свог пола људе не чини мање људима и да не може да буде повод за нарушавање њихових права. Слажем се да је агресија према било коме, укључујући и хомосексуалце – лоша. И да силеџија као и лопов треба да буду у затвору.

        Људи који ме упорно уверавају да су хомосексуалци такође људи и да такође имају права – насрћу на отворена врата. Наравно, јесу људи. Наравно да имају. То се не оспорава.

        А сад да пређемо на наша неслагања.

        По мом мишљењу, реторика присталица „истополних бракова“ садржи два принципијелна подметања. Прво, уместо једнакости људи подмеће се једнакост начина живота. Друго, „праву ступања у брак“ подмеће се „право на редефинисање брака по свом нахођењу“.

„Jеднакост”: Врховни суд САД

        Анализирајмо прво подметање.

        Сви људи имају једнака права. Они који користе штетне супстанце и они којима је таква нездрава навика страна, ревносни радници и нерадници, игромани (коцкари) и чуварни домаћини, нимфоманке и честите мајке породице, људи који воде здрав начин живота и људи склони претераном пићу и јелу – сви они у истој мери имају права и вредности. Та права су заснована на њиховој људској природи, а не на њиховом понашању.

        Из ове тезе уопште не произилази друга. – „сви начини живота једнако су вредни и заслужују исто признање и подршку“. На пример, из тога што нимфоманке или игромани имају иста људска права уопште не следи да нимфоманке или игромани (као начини живота) заслужују одобравање.

        Човек може да поседује иста права, а његов начин живота – да не буде одобрен од стране друштва. Кад се ради о другим карактеристикама понашања онда оне, наравно, не изазивају противљење.

        Али, то је такође тачно у односу на хомосексуалце. Из тога што хомосексуалци (као људи и грађани) имају иста права никако не следи обавеза друштва или државе да одобрава и охрабрује хомосексуализам (као начин живота).

        Нимфоманка има сва грађанска права, али из тих права никако не произлази да смо ми обавезни, на пример, да уводимо у школе часове толерантности на којима ћемо објашњавати девојчицама да у понашању нимфоманке нема ничег опасног или неправилног и да свака девојчица која осети сличну склоност треба храбро да се препусти тим таласима.

        Наравно, одмах ће ми узвратити да је нимфоманија – потпуно друга ствар; ја не мислим тако, али, борба са нимфоманијом сада не спада у моје задатке. Суштина аргумента је у томе да можемо да не одобравамо нечији начин живота и да истовремено оне који воде такав начин живота у потпуности сматрамо за људе и грађане који имају сва права. Из тога што сте ви – пуноправни људи и грађани уопште не произлази да све што ви чините треба да наилази на подршку друштва.

        Друштво више подржава породицу него нимфоманију, здрави од нездравог начина живота, ограничава рекламу алкохола, односно, различито се опходи према различитим начинима живота, нешто охрабрује, а нешто не, а то се налази у другачијој равни права од признавања једнаких права за све људе. Ограничења продаје алкохола није дискриминација против грађана зависних од алкохола (иако неке прилично иритирају).

        Друго подметање повезано је са појмом брака. Константно слушам да је реч о томе да се некој категорији људи дозволи ступање у брак. Уистину, ако би некој категорији људи забрањивали да ступе у брак, то би био случај неравноправности.

        Али у случају геј-активности ради се о принципијелно другачијој појави – захтеву да се промени дефиниција брака (у низу земаља успешно). То су принципијелно различити захтеви.

        Једна ствар је захтевати да човек има право да ступи у брак, односно, у законом признату заједницу између мушкарца и жене, а друга ствар је – захтевати да статус брака добије принципијелно другачији тип заједничког живота – између особа истог пола.

        Дискриминација, ограничење права – то су околности у којима се једним грађанима ускраћује нешто што други имају. Када сви грађани имају право да ступају у брак између мушкарца и жене (и никоме у матичној служби неће пасти на памет да проверава да ли је понекад младожења хомосексуалац), онда то не ствара околности дискриминације.

        Ја могу званично да захтевам да ме ожене мојим бициклом – ви можете мој захтев признати као основан или не, али одбијање захтева неће бити акт дискриминације зато што се, у ствари, у оквиру постојећег законодавства нико не може оженити бициклом. У том случају ја нећу бити ускраћен за нешто што други имају.

        Према томе, признати људе са хомосексуалним (и још било којим) склоностима за пуноправне грађане уопште не значи признати истополне заједнице за „брак“ или предавати „борбу са хомофобијом“ у школама.

        Пошто смо ово дефинисали да пређемо на друго питање: зашто, заправо, не треба признати истополну заједницу за „брак“? разлог је очигледан – зато што то по својој природи није брак.

        „Мушкарац и жена живе заједно и обично рађају и васпитавају децу“, и „две особе истог пола живе заједно“ – то су различите појаве. Једноставно, због природне датости. Мушкарац не може да буде у другом стању – не зато што му ту могућност не даје закон, већ зато што му ту могућност не даје природа.

        Он нема за то потребне органе. Мушка трудноћа није могућа не толико правно, колико биолошки. Наравно, ми можемо правно да изједначимо мушки трбух са трудноћом – пошто је већ дошло време једнакости – али у реалности то ништа неће променити.

        Исто тако два човека истог пола не могу чинити брак – они немају за то потребну комплетност. Таква је природна датост. Она се може правно игнорисати, али се не може уклонити. Биолошки, психолошки, како год – мушкарац и жена нису узајамно заменљиви.

        Због низа разлога друштво је заинтересовано за подршку брака. А што се тиче заједничког живота особа истог пола – нико им не смета, али нико није обавезан да их у томе подржава.

        Сад да размотримо други низ аргументације – апел на Америку, Европу и уопште „цивилизовани свет“. Снага овог апела је у томе што су Западна Европа и Северна Америка створиле привлачно друштво са највишим животним стандардом. Међутим, било би погрешно извести из тога закључак да је неопходно следити власти САД куд год оне крену. Објаснићу на примеру.

        Замислимо да у индијанско село дођу бели људи – представници цивилизације која је технолошки очигледно напреднија. Мештани имају оштре челичне ножеве (ствар која је у домаћинству несумњиво корисна), пушке (још више корисна ствар) и ватрену воду коју радо пију.

        Треба ли Индијанци интензивно да пију ватрену воду да би се придружили богатству и моћи белих? Нажалост, многи Индијанци су тако мислили, што им на крају није донело ни богатства ни моћи.

        Ватрена вода очигледно није била извор богатства и моћи белог човека – напротив, она је била извор несрећа и потпуне пропасти за сиромашне Индијанце.

        Геј-идеологија, која је однедавно добила толику снагу – уопште није извор западног просперитета и било би наивно мислити да ћемо прихватањем управо те стране западног живота постати изненађујуће просперитетни. Са исто таквим успехом могли бисмо да мислимо да ће нам паљење аутомобила (као у Паризу) или масовне пљачке трговачких центара (као у Лондону) помоћи да постигнимо западни животни стандард.

        Ми треба да полазимо од сопственог здравог разума – свој лимит за социјалне експерименте исцрпли смо у ХХ веку, нека се сада други тиме баве.

        Превела Ксенија Трајковић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/svet-vode-ka-tome-da-ce-svako-moci-da-zahteva-da-se-venca-sa-svojim-biciklom

1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ