ХИЛАНДАРСКИ монах Сава Српски, пре пострижења принц Растко Немањић, био је међу савременицима славан као дипломата, преговарач, светски путник, просветитељ, законописац, творац националне цркве. Историчари указују да је Сава, иако по чину само монах, прекинуо грађански рат своје браће Стефана и Вукана, у који су умешали као савезнике Угарску и Бугарску, доводећи Србију на руб пропасти.

У најтежем тренутку појавио се Сава с групом хиландараца, бивших службеника Немањиног двора, и очевим моштима, зауставио је грађански рат и својим ауторитетом практично поставио на престо првог српског краља Стефана. Доцније је у контактима с папом издејствовао да овај из Рима од папе добије круну, а крунисао га је сам Сава, као први српски архиепископ кога је именовао православни византијски цар с титулом Христовог намесника на земљи.

Сава, сива еминенција Србије, има кључну улогу и за време владавине својих синоваца Радослава и Владислава, чији трон је сигуран једино кад их он подржава. Кад занемаримо догматска и поетизована житијна тумачења Савиног живота суочавамо се с правим чудима Растка, најмлађег и најталентованијег сина оца нације Стефана Немање. Црквено предање у први план истиче Савине хришћанске особине и подвиге, али ни оно не успева да сакрије његову самосталност, одлучност и изузетну физичку снагу. Сава се замонашује у руском Пантелејмону, а затим одлази у византијски Ватопед, где може да стекне више знања и државничких веза.

Народне легенде Светог Саву представљају као српског Прометеја који проналази безбројне путеве, превоје и изворе на планинама, открива писменост, медицину, тајне земљорадње, грађевинарства, обраде метала.

* Унутрашњост испоснице Светог Саве у светогорској престоници Кареји

Историчари истичу да су Сави сва врата тадашњег цивилизованог света била отворена: он је у четири ока разговарао с византијским царевима, јерусалимски патријарх га је уважавао, контактирао је с папом, а египатски султан га је угостио као важну личност и дао му оружану пратњу до Синаја.

Свети Сава све постиже, иако је непрестано на путу који је започео у седамнаестој години, кад је из Раса отишао на Атос, духовни, просветни и дипломатски центар „византијског комонвелта“. Он се и тамо истиче и у светогорској престоници Кареји добија својеврсну резиденцију, испосницу и скрипторијум. Млади принц-монах у директним контактима с византијским царем добија право на независни српски манастир Хиландар, српску амбасаду на Атосу, који је седиште уједињених нација православног света.

Сава путује између Свете Горе и Константинопоља, а кад Србији запрети пропаст од грађанског рата он се враћа кући да је спасе. Одлази у Никеју, где добија титулу архиепископа. Кад смири ситуацију у земљи, он одлази у Свету земљу где купује три манастира чији конаци постају обавезна станица руских и српских ходочасника. Током другог путовања у Свету земљу, Сава стиже до Синаја где ствара српски скрипторијум. Преваљује хиљаде километара кад се копном путовало пешке или на коњу, а по мору једрењацима.

Умире у Трнову приликом повратка с ходочашћа.

Како је Саву чуло толико људи кад није било медија? Како је успео да уради толико ствари, а цео живот је провео на путу? Ко је, у ствари, био Сава Хиландарац?

– Житија и неколико докумената Савиних савременика практично су све на чему се заснива наше знање о личности која је и за живота сматрана великим државником, дипломатом и живим свецем – каже историчар проф. др Влада Станковић. – Још 1200. док Симеон и Сава тек граде Хиландар, руски епископ Антоније Новгородски у опису највећих светиња Цариграда истиче да је посетио храм Богородице Евергитиде чији је ктитор „српски кнез Сава“. Сава ужива огроман углед од Синаја до Солуна. Њега византијски цар Теодор Ласкарис у Никеји прима као рођака и даје државотворни акт о аутокефалности цркве. Јерусалимски патријарх Атанасије од Саве тражи информације о светској ситуацији, што бележи Савин ученик Доментијан: „Како свет, да ли су мирна царства по земљама и да ли је добро држава царства вашега?“

* Пут који су поплочали Немања и Сава између Хиландара и Ватопеда

Угледни византолог констатује да српска историографија још увек познаје само контуре величанствене слике Савиног времена.

– Не греши руски епископ Антоније Новгородски кад Саву назива српски кнез, јер он то и јесте. Он влада „царством које није од овога света“ – вером и идејом. По праву Христовог намесника на земљи византијски цар Сави даје титулу „архиепископа српских и приморских земаља“. А кад вам у средњем веку Христов намесник на земљи изда документ да имате цркву, нема већег доказа државности. На основу тога Сава стиче право да свог брата овенча српском круном. То веома јасно показује ко је био истински владар Срба – закључује др Станковић.

МУКЕ СРБИЈЕ СЛИЧНЕ ДАНАШЊИМ

Србија је и у Немањино време имала муке сличне данашњим, стешњена између Запада под духовном вођством папе и православног источног Римског царства, које је Србе гледало с висине.

– Немања је искусио борбу запада и истока преко леђа Србије и свестан је да војна сила без мудрости неће много вредети. Он има двојицу старијих синова, али најмлађи Немањић има изузетне способности и најдостојнији је наследник престола. Немању то брине с обзиром на то да је и сам једва преживео сукобе с браћом. Вероватно он сам упућује Растка на Свету Гору, где је у то време неописив центар духовне али политичке моћи, ризница блага и знања. Немања се после заокруживања световне Србије 1197. придружује Сави на Светој Гори, да заједно стварају српску духовну престоницу – каже проф. др Влада Станковић.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:647130-%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BE-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%BC%D0%B0

0 гласовa